Da li je Alepo paklena klopka za Asadove trupe?

Od kako je počela bitka za Alepo, najveći grad Sirije sa preko dva miliona stanovnika, smatralo se da će borbe brzo biti okončane, jer su se pripadnici terorističke formacije Al-Nusra našle u potpunom okruženju.

Danas nikom ne pada na pamet da izjavi da će borbe brzo biti završene. Zašto je to tako i šta se promenilo na taktičkom planu na terenu?

Kao prvo, i kad su bile u okruženju terorističke grupacije su jednostavno bile previše brojne, njihov broj je iznosio preko deset hiljada! I iako je procurela vest da se teroristi međusobno bore jer navodno polovina je želela predaju a druga polovina nastavak borbi, čak i da je stanje stvari na terenu bilo ovakvo, teroristi su ubrzo našli zajednički jezik i složno su nastupili protiv vladinih trupa. 

Gubici među obe zaraćene strane su ogromni, ali oni mnogo teže padaju sirijskoj vojsci, jer ona nema više načina da regrutuje nove mladiće, i da nije ruske podrške stvar bi odavno bila svršena ali vratićemo se na ovo ključno pitanje koje karakteriše rat u Siriji malo kasnije. Naime, kada je reč o borbama u Alepu teroristi su ubrzo posle zatvaranja obruča izjavili da je on probijen - što je najverovatnije i bilo tačno jer više niko ne govori o tome da su teroristi u obruču. Naprotiv, izgleda da se sada vladine trupe grčevito bore da se same ne nađu u obruču.

Prošlog meseca nekoliko hiljada džihadista, što iz Al-Nusre što iz drugih, tzv.  „umerenih“ frakcija, pokušalo je da napadne vladine snage s leđa, ali su ih ruski bombarderi sprečili u tome. Sudeći po izjavi ruskih komadanata misije, poginulo je najmanje hiljadu terorista(!), a još toliko ih je ranjeno.

Dakle, borbe za Alepo traju nesmanjenom žestinom a vladine trupe koje su držale teroriste u obruču sada se grčevito bore da se same ne nađu u okruženju uprkos ruskom bombardovanju. Vladine trupe se bore na tlu, dok im vazdušnu podršku pružaju Rusi u sadejstvu sa sirijskim vazduhoplovstvom. Ovo se pre Alepa pokazalo kao dobitna kombinacija kada su ostvarene neke značajne pobede, poput one za Palmiru, na primer. Međutim, u Alepu je drugačije. U tom velikom gradu vode se ulične borbe i vladine trupe su izmešane zajedno sa teroristima. Takođe ima mnogo civila koji su zarobljeni u Alepu i humanitarna situacija je blizu tačke pucanja!

Strateško, tzv. „tepih bombardovanje“ ne može se izvesti u Alepu, jedino taktičko, sa navođenim i preciznim raketama i bombama. I dok bitka za Alepo traje nesmanjenom žestinom, civili su ti koji sve više pate. U Alepu stradaju svi žene, deca i muškarci bez razlike. Predstavnici nekoliko humanitarnih organizacija apeluju da borbe prestanu barem na par dana kako bi se civilima pružila pomoć. Ali teroristi ne dozvoljavaju prekid borbi, ili te prekide koriste za zauzimanje boljih položaja u odnosu na vladine trupe.

I tako se borbe za Alepo nastavljaju nesmanjenom žestinom, a rat u Alepu preti da postane još jedan zaboravljeni sukob. Rat u Siriji traje već nekoliko godina bez mogućnosti da mu se nasluti kraj, ili prognozira bilo kakav ishod. Da nije ruske vazdušne podrške rat u Siriji bi već odavno bio gotov, barem što se tiče sirijske armije. To je jedna iznemogla narodna vojska koju uglavnom čine šiiti iz plemena Alavita.

Sirijska vojska je do sada pretrpela stravične gubitke zbog kojih bi se bilo koja armija na svetu već predala, ali ona nastavlja da se bori zato što nema izbora. Njen kadar je stradao, malo je oficira ostalo živo da vodi operacije sirijske armije, mnogi mladi vojnici-regruti su stradali i ostao je samo mali broj prekaljenih boraca da se nose sa teroristima. Njena tehnika je uništena, ili je u rukama terorista koji imaju jednu ogromnu prednost u odnosu na vladine trupe – oni samo pristižu, novih terorista je sve više i njima ne smetaju katastrofalni gubici.

Da nije Rusa i njihove kadrovske špijunsko-obaveštajne i vazdušne pomoći, sirijska vojska bi odavno bila uništena a legalno izabrani predsednik Sirije Bašar al Asad bi, poput Gadafija, verovatno bio zverski mučen i ubijen. Ovako teško je napisati definitivni zaključak, jer je teško prognozirati kraj rata u Siriji. Ali je više nego jasno da će, ukoliko vlada al Asada padne, zemlja – slično Libiji – skliznuti u još veći haos i anarhiju.