Bilderberška lutanja - mit i realnost u priči o "vladarima iz senke"

Organizacija koja ima ambiciju da u 21. veku - eri sveopšte informatičke i digitalne umreženosti i široko rasprostranjenog elektronskog nadzora nad svim vrstama komunikacija – i dalje izigrava tajnovitost masonskih loža, čini sama sebi medveđu uslugu. Preambiciozna agenda Bilderberg grupe koja „pokriva“ maltene sve svetske oblasti, zbog svoje izrazite megalomanije sve češće postaje predmet opravdanog podsmeha kritičke javnosti

- Ne, gospodine, žao mi je. Znate kakva su ovde pravila - hladno odgovori recepcionar, ispruživši ruku kako bi od uvaženog gosta preuzeo aparat - bez telefoniranja, SMS poruka, beležnica, papira i olovaka. Izvolite vašu karticu, čekaju Vas u sali za sastanke...

Možda baš ovako nekako mogao je da teče razgovor VIP gostiju sa osobljem luksuznog hotela Meriot - udaljenog svega pedesetak kilometara od Bele kuće - a koji je odabran da bude mesto još jednog okupljanja Bilderberg grupe, misteriozne organizacije “svetskih vladara u senci“, koja već decenijama ima ambiciju da kreira i vodi  globalističke procese i upravlja sadašnjim svetom.

Ukoliko po strani ostavimo brojne teorije zavere koje Bilderberg grupu prate faktički još od njenog osnivanja 1954. godine, u holandskom gradiću Osterbiku, u hotelu „Bilderberg“ (po kome je i čitava organizacija dobila ime), ovogodišnja agenda 65. po redu sastanka uticajne „aristokratije svrhe“, bila je izuzetno raznovrsna. Tema broj jedan: Trampova administracija i, kako se navodi, „izveštaj o progresu“. Ova tema, međutim, ne bi trebala da iznenadi iole upućenije u problematiku, jer je, navodno, na prethodnom sastanku Bilderberga (održanom prošlog juna u Drezdenu u Nemačkoj), centralna tema diskusije upravo bila kako po svaku cenu sprečiti Donalda Trampa da postane predsednik SAD.

Bilderberg protiv Trampa

Uprkos „želji“ vladara iz senke, a pretpostavlja se i uloženim značajnim finansijskim, medijskim i logističkim sredstvima kojima su hteli da ostvare zacrtani cilj, Donald Tramp, taj nepredvidivi bivši građevinski tajkun i zvezda sopstvenog rijaliti programa, postao je stanar Bele kuće. To možda ponešto govori o realnim dometima i mogućnostima Bilderberških moćnika u poslednje vreme.

A nije da ih nije išlo. Pripisuju im se brojne „zasluge“ za ustrojstvo savremenog sveta: da su pokrenuli globalizaciju i osmislili savremeni koncept jedinstvenog svetskog tržišta; da se zalažu za jedinstvenu vladu, vojsku i banku tzv. Novog svetskog poretka (Novus Ordo Mundi); smatraju ih neformalnim osnivačima EU i predlagačima zajedničke evropske valute, a pripisuju im se čak i vidovite moći koje omogućavaju da izaberu i „odneguju“ buduće lidere država i vlada. Naravno, isključivo one „progresivne“ političare, koji dele njihove „univerzalne vrednosti“ i podržavaju ideološke i političke matrice prvog ešalona bilderberških osnivača. Pre nego što su došli na vlast, pozive na Bilderberg skupove dobili su, na primer, Margaret Tačer, Bil Klinton, Toni Bler, Angela Merkel i njen “mentor” Helmut Kol i mnogi drugi.

Inače, sâm princip funkcionisanja ove organizacije ne menja se još od svog osnivanja. Postoji „unutrašnje jezgro“ sastavljeno od par desetina uticajnih pojedinaca, koje određuje osnovne teme za njihove godišnje konferencije. Relevantni gosti se pozivaju, i to u skladu sa njihovim iskustvom i upućenošću u navedene teme o kojima se diskutuje. Učesnici konferencije imaju strogu obavezu ćutanja (komunikacija se odvija po pravilima još jedne tink-tenk organizacije, Četam Hausa) o sadržaju razgovora i izlaganja prisutnih gostiju. Oni se ne smeju citirati, niti se dobijena saznanja mogu iznositi medijima, što je princip koji je neretko napadan u javnosti upravo zbog svoje isključivosti i netransparentnosti.

Na poslednjem sastanku u „tvrđavi Meriot“, kako su novinari prozvali hotel u kojem je održan sastanak Bilderberga - uz ogromno obezbeđenje, iza hermetički zatvorenih vrata i bez pisanih tragova - 130 visokih zvanica iz sveta politike, finansija, industrije, medija, obrazovanja i informacionih tehnologija debatovalo je, između ostalog, i o tome, može li se usporiti globalizacija, šta se događa sa transatlantskim odnosima, kuda ide EU i zašto je populizam u porastu gotovo na svim merdijanima.

Ko je sve bio na sastanku

Na sajtu Bilderberg grupe (eto slabašnog dokaza kako se čak i najtajnije organizacije moraju prilagođavati duhu vremena) moglo se pročitati ko je sve bio pozvan na ovogodišnji skup i koje su teme bile na dnevnom redu. Sastanak je, inače, održan svega par dana nakon što je u Taormini na Siciliji održan sastanak lidera Grupe 7 industrijski najrazvijenijih zemalja sveta, ali je globalni establišment okupljen oko Bilderberg grupe, ovoga puta okupljen u Virdžiniji, rešio da razmatra, tako bar deluje, ista ili slična pitanja od globalnog značaja.

Na misterioznom trodnevnom skupu početkom juna u „Vestfilds Meriotu“ bili su prisutni “teškaši” finansijskog sektora, među kojima i direktori Dojče banke, Goldman Saksa, ING-a, Alijanca, Santander banke itd. Prisutna je bila i šefica MMF-a Kristin Lagard, a poziv je dobio i Jens Stoltenberg, generalni sekretar NATO-a.  Prvi put ove godine grupa Bilderberg sastala se bez jednog od svojih osnivača, multimilijardera Dejvida Rokfelera, koji je pre par meseci preminuo u 102. godini. Tu je, međutim, bio još jedan od najčešćih učesnika Bilderberg grupe, vremešni diplomata Henri Kisindžer, koji je, svega par nedelja ranije, bio gost kod Trampa u Beloj kući, gde su razgovarali o „Rusiji i drugim stvarima“. Očekivano, Rusija je bila jedna od ključnih tema i ovogodišnjeg sastanka Bilderberga.

Među zvučnim imenima na spisku prisutnih bio je i Dejvid Petreus, general i bivši šef CIA-e, sada predsednik Globalnog instituta KKR (u Srbiji taj investicioni fond vlasnik je kablovskog operatora SBB i Total TV-a između ostalog), zatim domaćoj javnosti prepoznatljivi Volfgang Išinger, nekada član Trojke (EU, Rusija i SAD) koja je posredovala u pregovorima između Beograda i Prištine o budućnosti Kosova, a sada u svojstvu predsedavajućeg Minhenske konferencije o bezbednosti. Industrijski sektor predstavljali su šefovi Rajanera, Bajera, Erbusa, Fijat-Krajslera, već pomenuti Erik Šmit iz Gugla i mnogi drugi.

Donald Tramp nije se pojavio na skupu čije je prva tačka dnevnog reda bio on sâm, ali američki šef države ništa nije prepustio slučaju. On je na sastanak Bilderberga u „Meriotu“ poslao jak tim svojih najbližih saradnika. Boje Bele kuće branili su savetnik za nacionalnu bezbednost Herbert Rejmond Mekmaster, Trampov asistent i direktor “strateških inicijativa” Kristofer Lidel, kao i američki sekretar za trgovinu Ros Vilbur. Britanski “Gardijan” primetio je da je upravo Ros Vilbur bio “pametan izbor za izaslanika” na skupu. “Milijarder, bivši upravnik Brukingsa (stare i uticajne tink-tenk organizacije u SAD sa sedištem u Vašingtonu, prim. aut.) i bivši Rotšildov investicioni bankar. Odlično bi se uklopio u Bilderberg”, duhovito je  prokomentarisao britanski list.

Pošto je jedna od tema bila i Kina, na sastanak je bio pozvan i kineski ambasador u SAD, koji je, sva je prilika, imao o čemu da priča sa prisutnim šefom Gugla recimo, koji tek što se bio vratio iz službene posete Pekingu. Iako medijima nije bilo dozvoljeno učešće na skupu, niti su mogli da privire u odaje za sastanke, gotovo apsurdno deluje podatak da su na događaj, ipak, bili pozvani pojedini (očito “provereni”) medijski poslenici. Među njima i glavni urednici, analitičari i komentatori medija poput "Ekonomista", "Blumberga" "Fajnenšel tajmsa", “Tarnera” itd, koji svoja saznanja o tome šta se zbivalo na događaju – protivno osnovnim postulatima žurnalistike - nisu smeli da prenesu svojim čitaocima i gledaocima.

Ućutkani mediji, sumnjivi ciljevi

Upitno je zašto organizacija koja ima ambiciju da u 21. veku - eri sveopšte informatičke i digitalne umreženosti i široko rasprostranjenog elektronskog nadzora nad svim vrstama komunikacija – i dalje izigrava tajnovitost masonskih loža. Time ona danas sama sebi čini medveđu uslugu i pothranjuje ne samo tabloidno-medijske priče o teorijama zavere koje prate ovu organizaciju (što može čak biti jedan od ciljeva Bilderberga), već izaziva potpuno nepoverenje i podozrenje onog dela javnosti koji zaista brine o perspektivima savremenog društva i civilizacije u celini.

Imajući u vidu da uticajni predstavnici Bilderberga gotovo po pravilu imaju agendu koja „pokriva“ maltene sve svetske oblasti – od politike, ekonomije, globalizacije, Kine, Amerike, Evrope, zatim proliferacije oružja za masovno uništenje, kontrole protoka informacija, pa sve do pitanja rastućeg populizma i globalnog zapošljavanja – zbog svoje izrazite megalomanije, ova tajnovita organizacija sve češće postaje predmet opravdanog podsmeha kritičke javnosti.

Dovoljno je pogledati samo pojedine teme ovogodišnjeg skupa, da bi se videlo koliko se samo proklamovani ciljevi ovakvih sastanaka razilaze sa aktivnostima koje isti ti učesnici Bilderberških skupova sprovode u praksi. Britanski komičar i novinar Čarli Skelton zapazio je da Bilderberg grupa očito ima odličan smisao za humor jer sebe opisuje kao „raznovrsnu grupu političkih lidera i eksperata” i to kada “manje od 25% učesnika predstavljaju žene”. Takođe, primećuje britanski novinar, na sastanku “ima više direktora Goldman Saksa, nego obojenih”, kao i da oni pod pojmom “diverzitet” verovatno misle to što “neki od učesnika imaju ogromne hedž fondove, dok su drugi vlasnici velikih industrijskih konglomerata”.

Zbog svega toga, teško se može poverovati da Bilderberg grupa ulaže iskrene napore u usporavanje globalizacionih procesa, čak i kada se javno pita “može li se globalizacija usporiti”, kako, inače, glasi jedna od tema ovogodišnjeg sastanka. Jer, upravo je globalizacija njihov pokretač i izvor finansijske, političke i društvene premoći pojedinaca (sa skupa) nad građanima širom sveta. Takođe, tematski blok posvećen “ratu nad informacijama”, sigurno nije imao za cilj da kritikuje zapadne vlade i njihove vodeće medijske kuće što manipulišu činjenicama i vestima radi određenih političkih i inih ciljeva, najčešće onih koje diktiraju vlasnici ogromnog kapitala, a neretko i samih medija. O zaglupljivanju građana nekvalitetnim, pa čak i besmislenim programima na svim meridijanima, da i ne govorimo.

Možda bi se, na kraju, moglo reći da ovi diskusioni susreti „bogatih i moćnih“ postaju sve više deo narastajućeg političkog folklora, kako od strane učesnika, tako i od onih koji se tome navodno opiru. Učesnici forsiraju tajnovitost i demonstraciju moći, a njihovi protivnici, pak, nekakvu pobunu „protivu sistema“, uz uobičajenu galamu, već viđene parole, hipijevsku ikonografiju i slično. Jasno je, međutim, jedno: niti će Bilderberg popraviti svet svojim aktivnostima, niti će ih demonstranti sprečiti da i dalje, uz pompu i tajnovitost, „rešavaju“ goruća pitanja savremene civilizacije.