Билдербершка лутања - мит и реалност у причи о "владарима из сенке"

Организација која има амбицију да у 21. веку - ери свеопште информатичке и дигиталне умрежености и широко распрострањеног електронског надзора над свим врстама комуникација – и даље изиграва тајновитост масонских ложа, чини сама себи медвеђу услугу. Преамбициозна агенда Билдерберг групе која „покрива“ малтене све светске области, због своје изразите мегаломаније све чешће постаје предмет оправданог подсмеха критичке јавности

- Не, господине, жао ми је. Знате каква су овде правила - хладно одговори рецепционар, испруживши руку како би од уваженог госта преузео апарат - без телефонирања, СМС порука, бележница, папира и оловака. Изволите вашу картицу, чекају Вас у сали за састанке...

Можда баш овако некако могао је да тече разговор ВИП гостију са особљем луксузног хотела Мериот - удаљеног свега педесетак километара од Беле куће - а који је одабран да буде место још једног окупљања Билдерберг групе, мистериозне организације “светских владара у сенци“, која већ деценијама има амбицију да креира и води  глобалистичке процесе и управља садашњим светом.

Уколико по страни оставимо бројне теорије завере које Билдерберг групу прате фактички још од њеног оснивања 1954. године, у холандском градићу Остербику, у хотелу „Билдерберг“ (по коме је и читава организација добила име), овогодишња агенда 65. по реду састанка утицајне „аристократије сврхе“, била је изузетно разноврсна. Тема број један: Трампова администрација и, како се наводи, „извештај о прогресу“. Ова тема, међутим, не би требала да изненади иоле упућеније у проблематику, јер је, наводно, на претходном састанку Билдерберга (одржаном прошлог јуна у Дрездену у Немачкој), централна тема дискусије управо била како по сваку цену спречити Доналда Трампа да постане председник САД.

Билдерберг против Трампа

Упркос „жељи“ владара из сенке, а претпоставља се и уложеним значајним финансијским, медијским и логистичким средствима којима су хтели да остваре зацртани циљ, Доналд Трамп, тај непредвидиви бивши грађевински тајкун и звезда сопственог ријалити програма, постао је станар Беле куће. То можда понешто говори о реалним дометима и могућностима Билдербершких моћника у последње време.

А није да их није ишло. Приписују им се бројне „заслуге“ за устројство савременог света: да су покренули глобализацију и осмислили савремени концепт јединственог светског тржишта; да се залажу за јединствену владу, војску и банку тзв. Новог светског поретка (Novus Ordo Mundi); сматрају их неформалним оснивачима ЕУ и предлагачима заједничке европске валуте, а приписују им се чак и видовите моћи које омогућавају да изаберу и „однегују“ будуће лидере држава и влада. Наравно, искључиво оне „прогресивне“ политичаре, који деле њихове „универзалне вредности“ и подржавају идеолошке и политичке матрице првог ешалона билдербершких оснивача. Пре него што су дошли на власт, позиве на Билдерберг скупове добили су, на пример, Маргарет Тачер, Бил Клинтон, Тони Блер, Ангела Меркел и њен “ментор” Хелмут Кол и многи други.

Иначе, сâм принцип функционисања ове организације не мења се још од свог оснивања. Постоји „унутрашње језгро“ састављено од пар десетина утицајних појединаца, које одређује основне теме за њихове годишње конференције. Релевантни гости се позивају, и то у складу са њиховим искуством и упућеношћу у наведене теме о којима се дискутује. Учесници конференције имају строгу обавезу ћутања (комуникација се одвија по правилима још једне тинк-тенк организације, Четам Хауса) о садржају разговора и излагања присутних гостију. Они се не смеју цитирати, нити се добијена сазнања могу износити медијима, што је принцип који је неретко нападан у јавности управо због своје искључивости и нетранспарентности.

На последњем састанку у „тврђави Мериот“, како су новинари прозвали хотел у којем је одржан састанак Билдерберга - уз огромно обезбеђење, иза херметички затворених врата и без писаних трагова - 130 високих званица из света политике, финансија, индустрије, медија, образовања и информационих технологија дебатовало је, између осталог, и о томе, може ли се успорити глобализација, шта се догађа са трансатлантским односима, куда иде ЕУ и зашто је популизам у порасту готово на свим мердијанима.

Ко је све био на састанку

На сајту Билдерберг групе (ето слабашног доказа како се чак и најтајније организације морају прилагођавати духу времена) могло се прочитати ко је све био позван на овогодишњи скуп и које су теме биле на дневном реду. Састанак је, иначе, одржан свега пар дана након што је у Таормини на Сицилији одржан састанак лидера Групе 7 индустријски најразвијенијих земаља света, али је глобални естаблишмент окупљен око Билдерберг групе, овога пута окупљен у Вирџинији, решио да разматра, тако бар делује, иста или слична питања од глобалног значаја.

На мистериозном тродневном скупу почетком јуна у „Вестфилдс Мериоту“ били су присутни “тешкаши” финансијског сектора, међу којима и директори Дојче банке, Голдман Сакса, ИНГ-а, Алијанца, Сантандер банке итд. Присутна је била и шефица ММФ-а Кристин Лагард, а позив је добио и Јенс Столтенберг, генерални секретар НАТО-а.  Први пут ове године група Билдерберг састала се без једног од својих оснивача, мултимилијардера Дејвида Рокфелера, који је пре пар месеци преминуо у 102. години. Ту је, међутим, био још један од најчешћих учесника Билдерберг групе, времешни дипломата Хенри Кисинџер, који је, свега пар недеља раније, био гост код Трампа у Белој кући, где су разговарали о „Русији и другим стварима“. Очекивано, Русија је била једна од кључних тема и овогодишњег састанка Билдерберга.

Међу звучним именима на списку присутних био је и Дејвид Петреус, генерал и бивши шеф ЦИА-е, сада председник Глобалног института ККР (у Србији тај инвестициони фонд власник је кабловског оператора СББ и Тотал ТВ-а између осталог), затим домаћој јавности препознатљиви Волфганг Ишингер, некада члан Тројке (ЕУ, Русија и САД) која је посредовала у преговорима између Београда и Приштине о будућности Косова, а сада у својству председавајућег Минхенске конференције о безбедности. Индустријски сектор представљали су шефови Рајанера, Бајера, Ербуса, Фијат-Крајслера, већ поменути Ерик Шмит из Гугла и многи други.

Доналд Трамп није се појавио на скупу чије је прва тачка дневног реда био он сâм, али амерички шеф државе ништа није препустио случају. Он је на састанак Билдерберга у „Мериоту“ послао јак тим својих најближих сарадника. Боје Беле куће бранили су саветник за националну безбедност Херберт Рејмонд Мекмастер, Трампов асистент и директор “стратешких иницијатива” Кристофер Лидел, као и амерички секретар за трговину Рос Вилбур. Британски “Гардијан” приметио је да је управо Рос Вилбур био “паметан избор за изасланика” на скупу. “Милијардер, бивши управник Брукингса (старе и утицајне тинк-тенк организације у САД са седиштем у Вашингтону, прим. аут.) и бивши Ротшилдов инвестициони банкар. Одлично би се уклопио у Билдерберг”, духовито је  прокоментарисао британски лист.

Пошто је једна од тема била и Кина, на састанак је био позван и кинески амбасадор у САД, који је, сва је прилика, имао о чему да прича са присутним шефом Гугла рецимо, који тек што се био вратио из службене посете Пекингу. Иако медијима није било дозвољено учешће на скупу, нити су могли да привире у одаје за састанке, готово апсурдно делује податак да су на догађај, ипак, били позвани поједини (очито “проверени”) медијски посленици. Међу њима и главни уредници, аналитичари и коментатори медија попут "Економиста", "Блумберга" "Фајненшел тајмса", “Тарнера” итд, који своја сазнања о томе шта се збивало на догађају – противно основним постулатима журналистике - нису смели да пренесу својим читаоцима и гледаоцима.

Ућуткани медији, сумњиви циљеви

Упитно је зашто организација која има амбицију да у 21. веку - ери свеопште информатичке и дигиталне умрежености и широко распрострањеног електронског надзора над свим врстама комуникација – и даље изиграва тајновитост масонских ложа. Тиме она данас сама себи чини медвеђу услугу и потхрањује не само таблоидно-медијске приче о теоријама завере које прате ову организацију (што може чак бити један од циљева Билдерберга), већ изазива потпуно неповерење и подозрење оног дела јавности који заиста брине о перспективима савременог друштва и цивилизације у целини.

Имајући у виду да утицајни представници Билдерберга готово по правилу имају агенду која „покрива“ малтене све светске области – од политике, економије, глобализације, Кине, Америке, Европе, затим пролиферације оружја за масовно уништење, контроле протока информација, па све до питања растућег популизма и глобалног запошљавања – због своје изразите мегаломаније, ова тајновита организација све чешће постаје предмет оправданог подсмеха критичке јавности.

Довољно је погледати само поједине теме овогодишњег скупа, да би се видело колико се само прокламовани циљеви оваквих састанака разилазе са активностима које исти ти учесници Билдербершких скупова спроводе у пракси. Британски комичар и новинар Чарли Скелтон запазио је да Билдерберг група очито има одличан смисао за хумор јер себе описује као „разноврсну групу политичких лидера и експерата” и то када “мање од 25% учесника представљају жене”. Такође, примећује британски новинар, на састанку “има више директора Голдман Сакса, него обојених”, као и да они под појмом “диверзитет” вероватно мисле то што “неки од учесника имају огромне хеџ фондове, док су други власници великих индустријских конгломерата”.

Због свега тога, тешко се може поверовати да Билдерберг група улаже искрене напоре у успоравање глобализационих процеса, чак и када се јавно пита “може ли се глобализација успорити”, како, иначе, гласи једна од тема овогодишњег састанка. Јер, управо је глобализација њихов покретач и извор финансијске, политичке и друштвене премоћи појединаца (са скупа) над грађанима широм света. Такође, тематски блок посвећен “рату над информацијама”, сигурно није имао за циљ да критикује западне владе и њихове водеће медијске куће што манипулишу чињеницама и вестима ради одређених политичких и иних циљева, најчешће оних које диктирају власници огромног капитала, а неретко и самих медија. О заглупљивању грађана неквалитетним, па чак и бесмисленим програмима на свим меридијанима, да и не говоримо.

Можда би се, на крају, могло рећи да ови дискусиони сусрети „богатих и моћних“ постају све више део нарастајућег политичког фолклора, како од стране учесника, тако и од оних који се томе наводно опиру. Учесници форсирају тајновитост и демонстрацију моћи, а њихови противници, пак, некакву побуну „противу система“, уз уобичајену галаму, већ виђене пароле, хипијевску иконографију и слично. Јасно је, међутим, једно: нити ће Билдерберг поправити свет својим активностима, нити ће их демонстранти спречити да и даље, уз помпу и тајновитост, „решавају“ горућа питања савремене цивилизације.