Besmisleno je i detinjasto iščuđavati se licemerju i bestidnoj propagandi koja prati izveštavanje zapadnih medija o ukrajinskom ratu

 Besmisleno je i detinjasto iščuđavati se licemerju i bestidnoj propagandi koja prati izveštavanje zapadnih medija o ukrajinskom ratu. Mediji samo rade svoj posao, isto onako kako su to radili tokom jugoslovenskih ratova i razaranja Iraka, Sirije, Libije ili Avganistana, na primer. Njihov posao jeste da promovišu interese globalističke elite i da podržavaju njenu politiku. A kako se radi o bolesnim, dijaboličnim ciljevima, takav poduhvat nije moguć bez upornog, udarničkog rada na obmanjivanju i zaglupljivanju javnosti.

Nije pitanje zbog čega se o ukrajinskom ratu i njegovim uzrocima izveštava na način na koji se izveštava, već kako je moguće tako uspešno obmanjivati javno mnjenje uvek na isti način. Kako je moguće da razum ne pruža otpor lažima i frazeologiji političkih lidera i medija uprkos ogromnom, višedecenijskom iskustvu?

Odgovor svakako zahteva dublju analizu od one koju može ponuditi kratka kolumna, tim pre što se tehnikama manipulacije bave armije psihologa. Ovde ću ukazati samo na jedan zanemaren fenomen koji bar delom može objasniti efikasnost zapadne propagande – reč je o lošem ili katastrofalno lošem obrazovnom nivou građana Zapada, pogotovo Anglosaksonaca.

Obrazovanim ljudima je teže manipulisati i Gebelsu, velikom majstoru laži, to nije promaklo. Po rečenici koja mu se pripisuje, intelektualizam je najgori neprijatelj svake propagande. Što su građani bolje obrazovani, trebalo bi da su skloniji kritičkom promišljanju i da su manje podložni jeftinoj propagandi. Nešto slično je primetio i počivši harvardski istoričar Ričard Pajps koji se bavio istorijom Rusije. U jednoj od svojih učenih, pamfletskih knjiga o komunizmu on kaže da su ruski carevi, promovišući univerzitetsko obrazovanje, stvorili klasu građana koja im je došla glave. Ono što ruski carevi nisu razumeli, demokratske zapadne vlasti savršeno razumeju.

Paradoksalno, više je otpora propagandi u slabije obrazovanim delovima zapadnih društava nego u onim elitnijim. „Niži“ delovi društva su prošli kroz tako loš obrazovni sistem da u njemu ni ispiranje mozga nije urađeno kako valja

Kako se škole i univerziteti ne mogu ukinuti, bilo je potrebno napraviti nastavne programe takve strukture da se njima samo stvara iluzija razumevanja sveta. Proces sistematske indoktrinacije započinje upravo kreiranjem školskih programa. Medijske manipulacije dolaze tek kasnije, padaju na plodno tlo neznanja i neobaveštenosti i pomažu da se lažni narativi održe i da se „znanje“ osveži i učvrsti. Otuda je najlakše obmanjivati obrazovanu elitu koja veruje da zna mnogo jer, eto, ima diplomu. Vrhunac trijumfa je kada ta elita poveruje kako, za razliku od onih drugih sa Istoka, živi u slobodnom društvu istinoljubivih medija. Paradoksalno, više je otpora propagandi u slabije obrazovanim delovima zapadnih društava nego u onim elitnijim. „Niži“ delovi društva su prošli kroz tako loš obrazovni sistem da u njemu ni ispiranje mozga nije urađeno kako valja.

U kontekstu odnosa s Rusijom i u razumevanju Istoka, pogotovo pravoslavnog, neznanje obrazovanih delova društva je zastrašujuće – od Vizantije koja je obrisana iz evropske istorije, pa do istorije Drugog svetskog rata koja je sistematski i brutalno retuširana

U kontekstu odnosa s Rusijom i u razumevanju Istoka, pogotovo pravoslavnog, neznanje obrazovanih delova društva je zastrašujuće – od Vizantije koja je obrisana iz evropske istorije, pa do istorije Drugog svetskog rata koja je sistematski i brutalno retuširana. Svest o žrtvama koje je podneo SSSR, a pogotovo Rusi kao najbrojnija nacija, više ne postoji. U Ujedinjenom Kraljevstvu se mogu završiti najelitnije škole a da se đaci nikada ne sretnu s ruskim klasicima i ruskom kulturom. Ili kraće, o Rusiji, o ruskom osećanju života, o njenoj istoriji i geostrateškim strahovima, čak ni obrazovaniji Anglosaksonci ne znaju ništa. Otuda oni ne mogu razumeti rusku poziciju i odnos prema Ukrajini. (Ovde ostavljam po strani one koji nešto i znaju ali su deo plaćene, propagandne mašine.)

Osnovni izvor zapadnih znanja o Rusima su holivudski filmovi u kojima su Rusi ili mračni agenti KGB-a, ili brutalni, tetovirani kriminalci koji vladaju svetskim podžemljem. Ovoj jednodimenzionalnoj predstavi svakako doprinose i bahati delovi bogate elite koja je na Zapad došla iz Rusije i koju Kremlj niti je bio u stanju da obuzda, niti je ikada pokazivao veliku želju da to uradi.

Na zapadnom, „demokratskom“ frontu, ona je potpuno blokirana i samo se u dubinama interneta može čuti i ruska strana. Na unutrašnjem, ruskom frontu, veliki je broj onih koji umiru od čežnje da Zapadu pokažu svoje emancipovano, evropejsko, i zato antirusko lice.

Istini za volju ni Ukrajinci nisu prolazili ništa bolje – do juče. U prošlosti se Ukrajina pominjala kao mračni prostor poznat po pogromima nad Jevrejima. (U tom kontekstu, današnje dirljivo razumevanje koje globalistička jevrejska elita pokazuje za Ukrajince jeste za svaku pohvalu.) U nešto novijem stereotipu Ukrajina se doživljavala kao propala, korumpirana država, poznata po ženama koje su preplavile zapadno tržište seksualne radne snage. Srećom, od „majdanske revolucije“ reputacija zemlje se naglo popravila, pa je Ukrajina od propale države postala prostor slobode, progresa i demokratije – tako nekako.

Ali šta je s ruskom propagandom? Rusija se bori na dva teška propagandna fronta. Na zapadnom, „demokratskom“ frontu, ona je potpuno blokirana i samo se u dubinama interneta može čuti i ruska strana. Na unutrašnjem, ruskom frontu, veliki je broj onih koji umiru od čežnje da Zapadu pokažu svoje emancipovano, evropejsko, i zato antirusko lice. Taj pogubni autošovinistički kompleks inferiornosti nemalog dela ruske elite podriva državu bar poslednjih 200 godina. Na kraju, sudbinu Rusije bi mogao da odredi upravo ishod borbe za duše na tom unutrašnjem frontu.

(nkatic.wordpress.com)