Јасно је да Русија, Кина, Латинска Америка, Јапан и Средњи исток данас осећају извесне проблеме, али се највећим губитником ипак сматра Ујка Сем. Али по којој би то логици Америка требало да у будућности изгуби више него нека друга земља?

У Украјини нису поражени Виктор Јушченко и Јулија Тимошенко, поражен је један концепт уређења Источне Европе. Украјински народ дигао је руке од европске шећерлеме, схвативши брже од других да „Европска породица равноправних народа“ нема шта да понуди.

Након прве посете Барака Обаме Кини у новембру прошле године, током које је прихватио улогу попустљиве стране, појачан је утисак да постоји споразум између садашње и будуће велике силе. То је било прошле године.

Та рањена средња бела класа пуца на оне који су јој најближи: имигранти, расне маљине, политичке вође. Покушава да смањи конкуренцију коју сматра неправедном и намерава да САД буду земља само за истинске Американце.

Оно што је у овом случју приписано Вилпену у психологији се иначе зове „оптужба у огледалу“, и редовно спада у неуспеле механизме одбране. По нешто блажој судској тези, Де Вилпен је просто уплетен у заверу и крив је што није учинио нешто више да се од свега огради.

Неке европске владе су отворено признале да су им дражи скромни градитељи компромиса него амбициозни светски лидери. Уместо да након Лисабонског уговора Вашингтон третира Европу са више поштовања, исти је подстакао Обамину администрацију да игронише ЕУ.

Блера су у ирачком саслушању заправо само питали: ако си знао да Садам Хусеин није имао хемијско оружје, зашто си обмануо јавност у вези са разлозима за улазак у рат и тамо послао 45.000 британских војника?

Да су изненађења могућа, показују писања кијевских и западноукрајинских листова, који наводе да „док је Тимошенкова прихватљив кандидат, Јануковича би и после легитимне победе тешко доживели као председника“.

У политици нема бинарних избора, али има градација. Како ће Сједињене Државе интерпретирати одлуке Конгреса које одобравају подршку одбрамбеној моћи Тајвана зависиће од Вашингтона.

Када је у питању Авганистан, запад се суочава са једноставном стратегијском рачуницом: сувише је скупо остати тамо, сувише је опасно отићи. Византијски одговор био би да се за почетак повуку оскудне и скупе западне трупе, а да се уместо тога наоружају локалци.