Ova istraživanja, sa jedne strane, dakle, upućuju da Unija više ne samo da nema javni imidž alternativnog, avangardnog i/ili progresivnog projekta, već se pojavljuje kao zastareli lik jedne koncepcije koju je novi vek u različitim aspektima u najvećoj meri prevazišao.

I van budžetskog pitanja, osnovna britanska kritika je u tome da je EU umešana u svašta, što bi bilo bolje ostaviti u nadležnosti nacionalnih država – a da je tako priticanje moći neprekidno decenijama obavljano u pravcu EU centra.

Napisao sam da će okupacija Iraka u kolonijalnom stilu već u prvoj nedelji „da se suoči sa odlučnim gerilskim otporom koji će trajati i dugo pošto Sadama Huseina više neće biti“, kao i da će okupatori biti “proterani“.

Bojim se da Iran ima koristi od ove nestabilne situacije u regionu jer mu se otvara prostor da se ubaci sa svojim otrovnim uticajem na mesta koja predstavljaju vakuum, tamo gde nema stabilnih režima, gde vladaju animoziteti između etničkih grupa.

Nasuprot široko rasprostranjenoj uverenosti u suprotno, iransku politiku, međutim, ne vode „lude mule“, već savršeno normalni ajatolasi, koji žele politički da prežive kao i svi drugi lideri u svetu.

Odnosi Uzbekistana i Kazahstana su takođe napeti, usled ekonomskih nesuglasica i borbe za liderstvo u Centralnoj Aziji između ove dve najveće zemlje u regionu. Trenutno, ovi sukobi nisu tako oštri kao u slučaju Tadžikistana i Kirgistana.

U oblastima demokratije i pravne države, ova država-kandidat još uvek jako podbacuje. Parlament joj je izuzetno slabašan. Ne postoji nezavisnost i neutralnost sudstva. Sloboda izražavanja misli postoji samo na papiru – ali ne i u praksi.

Za razliku od Kine, zapad smatra da takve operacije SAD imaju za cilj očuvanje stabilnosti i sopstvene bezbednosti. Liberalni list "Nova Republika" izražava zabrinutost što je "Kina poslala deset ratnih brodova u međunarodne vode, blizu japanskog ostrva Okinava."

Kako vreme bude odmicalo, evrozona će uzurpirati EU: evrozona će imati sopstvenu BU, sopstveni budžet, sopstvenu političku uniju i – na kraju krajeva i sopstveno zajedničko tržište – a to je nešto što u ovom trenutku nije legalno moguće.

Kada se uzme u obzir ona uništavajuća mašinerija industrijskog rata 20-og veka, onda se bezobrazni izgovor o odbrani prava malih država i o odbrani neutralnosti “odvažne male Belgijice“ uopšte ne može prihvatati kao ozbiljan povod za ratovanje.