Nahod Srbija

Viski pije stari srpski kneže,

na oblaku podno rajskog vrta;

Kako pije, tako progovara:

“Šta se zbiva u zemlji Srbiji,

mojoj nekad miloj kneževini,

jesu li to Brankovići stigli,

na parčiće zemlju razdelili?

A koga ću za odgovor naći,

kad prognaše Julovku devojku,

moju milu cvetokosu vilu!

To ću pitat’ četničkoga maga,

rasčinjenog vojvodu od Haga!”

Iz sna ripi vojvoda od Haga,

iz tamnice holandskoga carstva:

“Aoj, kneže, Slobo od Oblaka,

jeste, to su mnogi Brankovići,

stigla tama, braća po kesama;

Na regije Srbijicu seku,

stigla međa i na Savu reku,

sve u duhu srpskih pašaluka,

malo zemlje, sve više kuluka;

No sad nema kralja na dvorima,

niti tamo, nit’ u “krugu dvojke”.

Presto mu je preko sinjeg mora,

kuća Bela, sva je od mramora,

sukna su mu lepa i probrana,

a on crn je k’o krilo gavrana;

Sofru im je sjajnu pripravio,

poslastica raznih sa svih strana:

beli šengen za svu srpsku raju,

i po koji zlatnik za delije;

Uz doručak i molitvu daju,

pa će njemu namah pohrliti,

odveć gladni srpski vitezovi,

nikad siti, i nikad napiti;

Vitezovi s konopca i konca,

da iz istog najedu se lonca,

oko vrata dobiće i zvonca!”

Progovara Sloba od Oblaka:

“Reci meni vojvodo moj mili,

šta nam beše sa Kosovom ravnim,

s glasačima mojim starostavnim?”

Besedi mu vojvoda od Haga:

“Od kako si tamo pobedio,

sav se narod beše iselio,

ostala ih šačica da gine,

sad vojvoda srpski za njih brine!

Retorikom oštrom on ih brani,

rečju zlatnom i štiti i hrani,

dok ih kao i ti ne odbrani.

Kada i on bude pobedio,

eto nama trijumfa i slavlja,

i tri prsta i duh pravoslavlja;

Ostaju još braća preko Drine,

ne daj Bože da i za njih brine!

Nego, kneže, da ti se poverim,

nemam kome srce da otvorim:

Sećaš li se mojih vitezova,

mojih dragih zlatnih sokolova?

Prvi beše vitez od Grobova,

junak silni, uvek odmereni!

Najmoćniji kad peče rakiju,

najstariji saborac od sviju;

Drugi beše vitez od Pupoljka,

taj što pesme o meni guslaše,

sada trči kod novoga paše!

Izdadoše mene obojica,

jedna glava, kol’ko hoćeš lica!”

Suze lije Sloba od Oblaka,

suze lije, jedva odgovara:

“Oj vojvodo, zlatni pobratime,

ne staj meni na muku junačku,

gde pogledam, samo vidim značku;

Sećaš li se malog od Kofera,

trčao je do mog sarkofaga,

a u glavi samo vreća blaga,

desna ne zna šta joj leva smera!

Tri je vere od tad’ promenio,

i tri vere, i čet’ri večere,

o doručku da i ne govorim,

sa tugom se neizmernom borim!”

Na to reče vojvoda od Haga:

“Ti ne vide čestiti moj kneže,

kako sada poreze im reže,

jedan novi, od Evra vojvoda,

taj čarobnjak i po vodi hoda;

Narodu je svašta obećao,

srebro, srmu, i po šaku zlata,

da se nađe dok ne stigne plata;

Fabrike je srpske rasprodao,

samo da bi raji dukat dao;

Sada srpčad sretna i presretna,

od radosti po prugama leži,

maštu pusti, ali kaiš steži!

Raja jede slaninu i proju,

 misli tako na vojvodu Voju;

obavešten nikad nije bio,

međ’ burama on je slatko snio.

Zlata nema, ne boli ga glava,

kriv je samo što s mačkama spava.

No da vidiš vojvodu od Rata,

desnu ruku Velikog nam Brata,

reforme je on doneo ljute,

u babice posl’o nam regrute;

Ako želiš silni junak biti,

moraš znati dete prepoviti!

Šta nam radi vojvoda od Priče,

Vuk vojvoda, čedo našeg Čiče?

Ime Vuka, a jagnjeća duša,

Nekad Tita, a sad NATO sluša!

A telale što imamo nove,

sokoćalom stvaraju nam snove.

Ko ih vodi, kako mu je ime?

Veran jeste, ali ne znam kome!

Ako nema “viteških” parada,

odmah njemu podrhtava brada,

i u hajku kreće nova Vlada;

Kakav NATO, i kakvi bakrači,  

sad su za sve krivi navijači.

A da vidiš “viteških” parada,

hulahopke u sred Bela grada,

brat svog brata neizmerno voli,

eh da mogu pokazat’ se goli!

Sećaš li se onog malog Jude?

I od njega nešto će da bude;

Taj postade Čeda od DŽipova,

caru crnom najmilija glava;

svako malo kijavicu ima,

šmrče leti, šmrče kad je zima;

Cenzus više ne može da prođe,

al’ za stolom uvek je do vođe.

Tmurno čelo u staroga kneza,

stalo njemu do svog bivšeg sreza;

Hatišerif crnog cara čita,

da se Srbin nizašta ne pita,

da batina došla je iz raja,

uz ucene bez konca i kraja.

Gorke suze stari kneže lije,

ko sem njega Srbe sme da bije!