Afera Vikiliks je već sada razotkrila naličje i licemerje visoke svetske politike. Naročito američke – čija vlada juri DŽulijana Asanža, dok, s druge strane, u Srbiji i drugim satelitskim državicama i teritorijama direktno finansira lokalne medijske projekte.

Bila je to u stvari još jedna u nizu medijskih  parada  njegovog defetističkog prasnoslovlja  kojom se samo priprema teren za „istorijske“ odluke o postizanju kompromisnog rešenja za Kosovo, i Metohiju/ a da niko nema elementarnu predstavu šta taj kompromis u suštini znači/

Ta neprekidna paranoična atmosfera da predsednika mogu ubiti svaki dan, koju stvaraju mediji, a podržava i podgreva vlast i perjanice SNS, prešla je svaku podnošljivu meru. I najnovija gnusna izmišljotina da je poslanik Slaviša Ristić izneo pretnje smrću Vučiću u pismu Vladimiru Putinu spada u paranoična dela istih spin medijskih majstora, koji već godinama izmišljaju drame, atentate, zavere državne udare…

Obe tvrdnje su u duhu „jastrebske retorike“ američkih konzervativaca, koji znatno više vole da se pozivaju na ideje da u politici postoje postupci koji su sami po sebi „dobri“ ili „loši“, kao što se lepo nadovezuju na danas aktuelnu evropsku dilemu između „štednje i razvoja“ (američka dilema glasi „povećati ili smanjiti poreze“).

 Još jednom želim da naglasim da Ukrajina za nas nije samo susedna država. To je neotuđivi deo naše sopstvene istorije, kulture i duhovnog prostora. Od pamtiveka, ljudi koji žive na jugozapadu onoga što je istorijski bila ruska zemlja nazivali su sebe Rusima i pravoslavnim hrišćanima

Danas je neophodno govoriti jasno, konkretno i usredsređeno sa otvorenim ukazivanjem na glavni koren i ishodište razaranja našeg društva, a on je oličen u autoritarnom, nedemokratskom i osionom naprednjačkom režimu čija je glavna okosnica sadržana u uspostavljenom sistemu ničim kontrolisane lične vladavine Aleksandra Vučića.

Pisina metodologija procene prvenstveno se zanima za veštine, a ne za znanje. Ova pristrasnost u korist veština ne bi nužno morala da bude problem, kada ne bi istovremeno bila čvrsto vezana za averziju prema primatu obrazovanja utemeljenog na znanju (knowledge-based education).

Potencijalno najlepša stvar po naprednjake nije se odigrala u nedelju u Areni, nego dan ranije na sednici predsedništva DS, gde je Boris Tadić, između dva izvinjenja, rešio da malo trenira unutarstranačku demokratiju, razume se, na polovičan i već po običaju najgori način.

Evropska unija je postala i jadna i tužna, Evropska unija je postala "obična i ružna". I zato je, umesto dubljenja na glavi, mnogo poštenije i smislenije reći "zbogom žohari"!

Srbija je zemlja u kojoj su neistomišljenici diktature neoliberalizma unapred osuđeni kao konzervativni, klerikalni, rudimentirani izdanci mračnog srednjeg veka, suvišni članovi društva koji su, maltene, nesposobni i nepodobni za život u savremenom svetu.