Izgleda da su „prva Srbija“ i „druga Srbija“ u mnogo čemu sličnije nego što je to bilo ko ikada mogao da zamisli, a što postaje jasno tek u njihovom suočavanju sa, kako stvari stoje, izgleda najbrojnijom „trećom Srbijom“ – koju uglavnom čini većina njenog naroda.

Pravdanje napada na nenaoružanu kolonu JNA 1992. i ubijanje njenih pripadnika, fatalno podriva tezu da je masovno ubijanje nenaoružanih pripadnika bošnjačkih formacija u julu 1995. predstavljalo „genocid“ ili zločin planetarnih dimenzija.

U protekloj deceniji prljavi novac je preplavio Srbiju uz prećutnu dozvolu države, koja je lošim zakonodavstvom omogućila njegov ulazak u legalne tokove. Srbija se našla u opasnosti da postane tzv. „zarobljena država“, u kojoj kriminal podriva i kontroliše institucije.

Bilo bi interesantno povući paralelu sa nedavno održanim parlamentarnim izborima u Iraku gde je potkupljivanje glasača postalo praksa. Postavlja se pitanje koliko smo mi blizu našem obliku „irakokratije“.

Osnivači „Druge Srbije“ bili su uglavnom ugledni univerzitetski profesori, pristojni i staloženi ljudi. Danas, neki od njenih najistaknutijih predstavnika prosto se takmiče u vulgarnostima, uvredama i seksualno-verbalnom egzibicionizmu.

Predsednik Nikola Sarkozi konstatovao da je kriza štampanih medija dostigla zabrinjavajuće razmere i da je to štetno za naciju, pa je podržao mere za ublažavanje krize koje će francusku državu koštati po 200 miliona evra godišnje u naredne tri godine.

Angažovanje srspske diplomatije u trouglu sa BiH i Turskom, koja je, zna se, među prvima priznala nezavisnost Kosova, postaje sve izraženije, čak dotle da se izjava o davanju agremana novom ambasadoru BiH saopštava u Ankari.

Pošto je moralna ucena građana Srbije – da je rezolucija jedini način da speru ljagu genocida počinjenog u njihovo ime – glavni ako ne jedini argument njenih predlagača, ponavljanje osnovnih činjenica u vezi sa Srebrenicom uvek je dobrodošlo.

Možda suđenje šestorki anarhista, u situaciji kada u Srbiji ponovo divlja kriminal, i jeste izliv političke represije i znak straha režima od bilo kakvih socijalnih nemira, pa makar ih vodio i Ratibor Trivunac.

„Prinudna uprava“ nad Bunjevcima nastupila je u jeku verbalnih napada hrvatskih nacionalista u Vojvodini na one koji ne dele osećaj pripadnosti hrvatskom narodu. U najosetljivije vreme bunjevačkim nacionalnim ustanovama oduzeta je samostalnost.