Okupacione vlasti izdiktirale su novi ustav Japanu, uspostavile svoje vojne baze, sudile ratnim zločincima, određivali ko će im biti prijatelji, a ko neprijatelji. Japanci su to sve poslušno i kooperativno prihvatili kao nešto što se mora.

Da se ne lažemo – zbilja je teško pretpostaviti da bi Srbija prošla „bolje“ i „sačuvala Kosovo“ da se, kojim slučajem, igralo na „jaču kartu“ tužbe ili da je odlukom da se traži savetodavno mišljenje – a onda i tim mišljenjem – sada „Kosovo izgubila“.

Bilo je iluzorno očekivati da će nepovoljno savetodavno mišljenje MSP-a pokrenuti talas ostavki u političkom rukovodstvu Srbije. Naprotiv, desilo se suprotno. Demonstrirano nam je gotovo monolitno jedinstvo u novo-staroj fazi borbe za Kosovo i Metohiju.

Jasno je, međutim, da ima mnogo razloga zašto je sve učinjeno nemuštim jezikom, a prvi se krije u činjenici da su naši ''pravni eksperti'' i vlast u celini bili pod uticajem onih koji odgovor nisu ni želeli, koji su i doveli do ''realnosti koju živimo''.

Čini se da ideja naroda Latinske Amerike o slobodi i nezavisnosti od uticaja svetskih supersila nikada nije bila bliža svom ostvarenju i da je ovaj kontinent na dobrom putu da se konačno oslobodi američke hegemonije, koja je za rezultat imala na hiljade žrtava i stotine hiljada unesrećenih.

Zajedno sa zajedničkim evropskim tržištem u Briselu su se izgradile i interesne grupe i lobiji koji sežu preko državnih granica. Međutim, jedno evropsko građansko društvo u demokratskom smislu moglo bi se izgraditi na putu koji je prokrčila evropska javnost.

DŽon Outs, baptistički sveštenik, iskovao je termin „radoholičar“, koji su kasnije mnogi preuzeli kao aluziju na lošu stranu preterane posvećenosti poslu. Outs je shvatio da nešto nije u redu sa njegovim načinom života, kada je njegov petogodišnji sin zatražio od njega da mu zakaže sastanak kako bi ga video.

Takozvana „lisabonska odluka“ Saveznog ustavnog suda u Karlsrueu znači da će ključna pitanja iz delatnosti i nadležnosti suverene nacionalne države, poput onih kakva su pitanja rata i mira, budžet, kazneno pravo, i ubuduće ostati pod kontrolom nacionalnih ustavnih sudova.

Postoji li neka veza između Ahmadinedžada i Berluskonija? Pa, zar nije nečuveno i besmisleno bilo kakvo poređenje Ahmadinedžada sa jednim demokratski izabranim zapadnim vođom? Nažalost, nije: ta dvojica su deo istog globalnog procesa.

Prevladao je osećaj da će odlazak Buša raščistiti put ka protivljenjima inicijativama SAD. Obama misli da će druge zemlje postupiti kako on želi samo zato što je prijateljski nastrojen i što nije Buš. Šest meseci kasnije, sasvim je jasno koliko je ta pretpostavka pogrešna.