Иако није прошла деценија или више, можемо са сигурношћу тврдити да је инвестициони темпо којем присуствујемо, од формирања владе чији је Први потпредседник Вучић био, недовољан да би се ,,визија“ о дванаестоцифреној инвестицији сматрала остваривом.

Много тога је нелогично, апсурдно, тужно, понижавајуће, безобразно, бескрупулозно... И докле тако? Све док се овај наш српски Дан мрмота већ једном не оконча – за почетак оставком ресорног министра Томице Милосављевића и доктора Кона.

Покрајински избори и даље остају опасност за немађарске аутономашке политичаре који себи нису испословали фотеље у републичкој власти. Ипак, политичка трговина аутономијом Војводине је етички политички проблем оних који још увек верују да један исти народ треба да се осамостали од сопствене државе.

Што пре схватимо да оно што се данас назива „међународним правом“, у духу софистичке дефиниције коју је у Држави забележио још Платон, представља „добро за јачега“, то ћемо пре научити да га изостављамо из једначина у којима се конституишу витални национални интереси.

Он се, пак, показао као најратоборнији премијер у историји Енглеске. За првих шест година његовог председниковања пет пута је слао британске војнике у ратне сукобе. Два пута у Ирак: 1998. и 2003, на Косово 1999, Сијера Леоне 2000. и Авганистан 2001. године.

Срби су одавно оцрњени као најгори народ у историји човечанства, као племе безумних крвопија које можете некажњено вређати до миле воље и за које не важе правила политичке коректности која се примењују на остале филмске негативце.

Уместо да наши политичари, од власти до власти, показују све већу свест и „ширину“, присуствујемо, од власти до власти, све арогантнијем и дрскијем односу према легитимним питањима које муче грађане. И то је још невероватније, јер грађани све теже живе, а бахатост политичке елите је све већа, не страх од јавности.

Све би било у реду да су Николић и Вучић макар делимично доследни у својим политичким ставовима. Народ зна да политика и искреност немају много тога заједничког, али неке границе би требало да постоје макар и на српској политичкој сцени.

Блер је том приликом изјавио да ће му ,,бити драго да помогне'', и да га ,,веома занима ваша (Албанска) држава. Тај посао саветника је некако и логичан, јер је наставак природног партнерства започето бомбардовањем СРЈ 1999. године. 

Двојица државника су покушала да се нашале на рачун спортског умећа, што је оставило горак укус након недавних напада на Србе у Хрватској и пароле “Србе на врбе” која је осванула уочи тениског дуела две репрезентације.