Za Ankaru, vojna kampanja protiv Islamske države politički je korisna da se odgovori onima koji optužuju Erdogana za saučesništvo sa džihadistima, ali bi, u stvari, vojna intervencija mogla da prikrije ciljeve koji su mnogo drugačiji od rata protiv kalifata.

Ima tu samo jedna zamka u koju ne treba da upadnemo kao Milošević. To kad kažete nemački ultimatum, treba imati u vidu, da je tokom dvadeset godina našeg propadanja Evropa izgradila neku vrstu zajedničke politike na Balkanu.

Mi nismo protiv ideje Evrope, već hoćemo upravo da promovišemo ideju Evrope kao civilizacije, i da gradimo novu Evropu zasnovanu na zajedničkim interesima, ali istovremeno Evropu koja počiva na nacionalnom suverenitetu.

Reč je o odluci stručnog saveta pri Ministarstvu kulture o izboru predstavnika za nacionalni paviljon na međunarodnoj izložbi u Veneciji.  Izabrana su dva projekta i, sudeći po novinskim komentarima, oni treba da pokažu kako izgleda ta dekonstrukcija nacionalnog određenja.

Politički program koji iznosi Aleksandar Popović je po sistemu „ni ribe ni devojke“, „niti smrdi nit’ miriše“, „ni voda, ni vino“ sa glavnim ciljem da kritika prema postojećem režimu bude blagotvoriteljna. On se karateriše, njegovim sopstvenim rečima kazano, da se on ne bori za promenu vlasti, već željom za promenom politike. Ako je tako, a tako jeste, zašto se Aleksandar Popović uopšte kandidova? Pa upravo zbog tih 1%.

U panici da se nemiri ne prošire, premijer Janez Janša izašao je sa idejom “druge republike”, nudeći građanima i političkim strankama brojne ustupke, čak i hitnu promenu ustava, ali pod uslovom da se postigne opšti konsenzus o prihvatanju i sprovođenju reformi.

Pitanje nije - da li će, već kada će - umreti novine. Ali, u krizi nisu samo papirni mediji. Rast Interneta, lakoća pristupa informacijama i slikama, stvorili su opasnu iluziju da su zanimljive, tačne i smislene informacije besplatne - i da će uvek biti dostupne.

Da je ovo srećna zemlja i da imamo ozbiljnu politiku, mladi Mladenovčanin bi bio veoma interesnatan u šou biznisu, ali mi smo toliko propali da je dečko svojom apsurdnom pojavom već dobrano uzburkao ustajalu žabokrečinu, potpuno poremetivši računice „ozbiljnih političara“u pogledu izlaznosti, a ko zna šta sve do kraja može da se desi.

Zanima me samo, kao neukog malog čoveka, šta bi nam se desilo kada bi rekli jedno prosto, ljudsko: NE. NE pregovorima sa ljudima krvavih ruku. NE granici sa Kosmetom. Da li bi nas opet bombardovali?