Онима који у томе виде „национализам“, могу само да поручим да су у дубоком неспоразуму са српском нацијом, и да док не проговоре већ једном о вишедеценијском насиљу и неправди према Србији и Србима, остаће само мизерни аутошовинисти и аутоколонијалисти, ма колико живели у делузијама да су „интернационалисти“ и „антиимперијалисти“

Након уједињења је колала парола да ће изникнути „европска Немачка“, а не „немачка Европа“. А све више се чини да ће се десити нешто сасвим супротно.

Како се понаша српска резервна (опозицијска) посада? Рекао бих да је скоро занемела пред проблемима с којима је суочена позицијска посада. Никаква озбиљна критика економских противкризних мера, а кобајаги се залажу за изборе.

Ако у наше време постоји пример Екове 8. тачке о „прејаком и преслабом непријатељу“, он не може бити убедљивији од слике „руског хакера“, „лудака на челу Северне Кореје“ или „исламског терористе“. Механизми којима се ови пропагандни симулакруми пласирају у међународну јавност, а свака њихова критика проглашава за „лажне вести“ и „манипулације руских плаћеника“

Фискални рајеви уопште, а Швајцарска посебно, нису ни главни па чак ни споредни узроци пропасти финансијског капитализма. Они дакле, не могу да буду ни лек против колапса система. Очигледно, лакше је Сједињеним Државамa указати на Швајцарску него преиспитати саме себе.

Отуда, нема само Исламска држава снажне мотиве да удара и дестабилизује Турску, која је постала непријатељска такође и за борце бившег фронта Ал Нусра и различите салафитске покрете који су поражени у Алепу, као и за Саудијску Арабију и Катар, који су много труда и новца уложили у Турску, како би се оборио режим у Дамаску.  

Добрица Ћосић и Борислав Пекић су, током седамдесетих и осамдесетих, били антиподи по много чему – од књижевне естетике, до погледа на демократију и политику. Али, ево их данас како се врте по машинама за прљање и како их вуку по подлисцима и културним додацима  еврореформских медија.

Историја показује да је заједничка борба могућа. Током битке на Сутјесци 1943. борили су се против немачког нацизма и Срби и Хрвати, као југословенски партизани. Комунистичка партија успела је у немогућим условима да наметне концепт наднационалне социјалне еманципације која је укључивала и националну равноправност, братсво и јединство.

Само му још недостаје Шешељ који извлачи његов најпрљавији веш у, рецимо, Утиску недеље. Ипак, да је Запад заиста желео да дестабилизује ову власт, пустио би Шешеља који месец раније, током предизборне кампање.