Svi naši "rodomrsci"

Zoran Avramović, Rodomrsci, "Kultura polisa" i "Grafomarketing", Novi Sad 2009, str. 195.

Profesor Zoran Avramović je napisao knjigu o osobenoj pojavi u našem društvu – preziru prema običnom narodu i mržnji prema svojoj državi. Avramović jasno razlikuje kritiku države i društva, koju smatra legitimnom i potrebnom, od aktivnog propagandnog rata protiv interesa sopstvene nacije (str. 5). Taj rad protiv vlastite zajednice ima nekoliko karakteristika, po kojima će se "rodomrsci" uvek lako moći prepoznati.

Prva njihova odlika jeste da će svagda naći opravdanje za svaku meru koja se preduzimaju protiv Srbije. Bilo da su to ekonomske sankcije, politička izolacija, ili čak bombardovanje, za sve što se Srbiji dogodi glavni krivac će uvek biti Srbija. Kada slovenački rezervisti u "prljavom ratu" 1991. ubijaju srpske regrute, krivci neće biti Slovenci, već Srbi; kada Hrvati izgone Srbe iz Krajine, krivac neće biti Hrvatska već Srbija; kada nas NATO bombarduje, ili kada besni albanski teror na Kosovu, opet će krivac biti Srbija (10; 52).

Druga odlika "rodomrzaca" jeste da će, kada treba rešiti neki spor, uvek primenjivati onaj kriterijum koji je štetan za Srbe. Recimo, u slučaju Republike Srpske i BiH tvrdiće da je "teritorijalni integritet" iznad svega. Ali, u slučaju Kosova, naši "rodomrsci" iznenada će se setiti "prava naroda na samoopredeljenje". Takođe, kada je u pitanju nemogućnost Beograda da upravlja Prištinom, zahtevaće se prihvatanje "realnosti na terenu". Ali, kada je reč o upravi Prištine nad Severnom Mitrovicom, vrlina "priznavanja realnosti" iznenada će nestati pred "poštovanjem lokalnih normi i zakona".

Treće, "rodomrsci" će tražiti da se srpski državnici neprekidno izvinjavaju i kaju pred našim susedima zbog Srebrenice ili Vukovara. Ali, imaće puno razumevanja što se hrvatski političari ni malo ne kaju zbog proterivanja Srba 1995, ili što ni jednom američkom ili EU političaru, prilikom posete Beogradu, ne pada na pamet da se izvini zbog bombardovanja 1999. godine (30).

Četvrto, "rodomrsci" se, po Avramoviću, prepoznaju po tome što neprestano suprotstavljaju ideju civilizovane i napredne Evrope slici divljačke i nazadne Azije, i uporno dele Srbe na "Evropljane" i "Azijate" (75). Štaviše, kao glavnu zemlju "azijatstva" uzimaju Rusiju i sa neverovatnom zlobom napadaju sve što ima veze sa ovom zemljom, čak i sa njenom kulturom.

Peto, "rodomrsci" od Srba zahtevaju da zaborave da su Srbi i da uvek budu samo građani ove ili neke druge zemlje. Naprotiv, kada je reč o bilo kojoj etničkoj grupi koja živi u Srbiji ili sa Srbima, oni će podržavati svako njihovo nacionalno ispoljavanje i maksimalno podupirati svaki njihov nacionalno-politički zahtev (159).

Šesto, "rodomrsci" će smatrati da su egoizam i lično koristoljublje osnovna odlika "modernog, emancipovanog čoveka", a da su osećanje pripadnosti zajednici (patriotizam), kao i žrtvovanje za bližnje, nešto glupo, "retrogradno" i "prevaziđeno". Takođe će uvek govoriti samo o pravima u odnosu na državu u kojoj žive, ali nikada se neće setiti i dužnosti prema zajednici.

I sedmo, izrugivaće se svakoj državnoj ili kulturnoj tradiciji - od proslave vojnih pobeda do pisanja ćirilicom. Takođe, neće priznavati ni jednu kulturnu vrednost – umetničko ili naučno delo – koja nije prethodno "verifikovano" u Zagrebu ili u Ljubljani, kao mestima "više kulture" i "više nauke".

Sve u svemu, oni će preuzimati sve stereotipe, predrasude, slike i konstrukcije o Srbima razrađene u propagandi hrvatskih, albanskih i drugih srpskih "prijatelja" i zatim ih širiti po Srbiji kao apsolutnu i neupitnu istinu, sa kojom Srbi ima da se "suoče" i prihvate je bez ostatka. (8).

Još jednom treba reći da Avramović ne odbacuje svaku kritiku države i društva. On smatra da je, recimo, kritika vlasti, tokom 1990-ih, bila potrebna i opravdana. Ali, istih tih devedesetih, crvena linija nepatriotskog ponašnja pređena je onoga trenutka kada se počeo primati novac od neprijatelja zemlje (9-10). A pojam neprijatelja, bar u našem slučaju, uopšte nije teško odrediti – to su oni centri moći (dakle, ne narodi ili kulture) pod čijim blagoslovom su, recimo, 1995. godine, Srbi proterani iz Hrvatske, koji su, zatim, 1999, bombama i raketama rušili Srbiju, i koji su, docnije, pomagali secesiju Crne Gore (2006) i otrgnuće Kosova (2008).

Avramović navodi mnogo primera pisanja i govorenja u kojima postoji ozbiljan problem sa odnosom prema vlastitoj zemlji i narodu. Recimo, on analizira feljton Ivana Čolovića "Kultura, nacija, teritorija", objavljivan u listu "Danas" od 13. avgusta do 3. septembra 2002. U tom feljtonu se, kako izveštava Avramović, napada sama ideja srpskog identiteta kao "nacionalistička". Naime, kaže Čolović, Srbi su napravili "neosvojivu tvrđavu svog identiteta u koju se oni povlače u slučaju vojnih poraza, iz koje kreću u nove ratove za nove teritorije" (citat kod Avramovića na str. 82). Ako se, dakle, želi da se izbegne da Srbi "kreću u nove ratove za nove teritorije", logično bi bilo da se dekonstruiše taj strašni identitet, i izgradi neki drugi. Valjda u tom cilju, Čolović i pravi svojevrsnu "listu za odstrel", na koju stavlja mnoge istaknute srpske kulturne poslenike: D. Medakovića, M. Ekmečića, V. Krestića, M. Bećkovića, S. Rakitića, M. Danojlića, R. P. Noga, N. Kusovca, Mihajla Markovića, Mihajla Đurića, itd. (82). Avaramović sa čuđenjem navodi i podatak da je Čolovića, valjda zbog ovog svog važnog "kulturkampfa", srpski ministar kulture, Voja Brajović 2007. godine stavio na spisak "zaslužnih kulturnih stvaralaca" i kao "priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi" dodelio mu mesečnu apanažu od 500 evra! (83).

Avramović navodi i primer Bore Ćosića, koji se, u Helsinškoj povelji (novembar-decembar 2007, str. 39-40), pišući iz Nemačke, ruga srpskim krsnim slavama. "Ortodoksna religija", piše B. Ćosić (tj. pravoslavlje), "pokupila je mnogo toga iz predhrišćanskih vremena, Srbi su, to je valjda jasno, zapravo prikriveni pagani", pa tako "u čast sopstvenih Lara i Penata, određenog datuma, u Srba, ako baš toga časa ne vodi se tamo neki suludi rat, organizuju se neviđene gozbe. (...)Pred takve dane čitavo domaće životinjstvo zahvatala je panika, jer Srbi pred praznik kolju sve što stignu, kokoši, guske i ćurke, najviše prasad, sve po toj zemlji u jedan mah skiči i grokće, a krv nevinih životinja lije se po tržnicama". "Sećam se i oglasa u novinama", piše Ćosić, "`Koljemo po kućama`. To znači da bi vam posebni ljudi mogli doći doma, da zakolju šta je već potrebno. Znam da svakako i danas kao i pre ima u to vreme pometnje u saobraćaju; po tramvajima svakako još uvek gaču guske koje gospođe nose sa Kalenićeve pijace, iz automobila verujem i sad vire praseće glave, čija ucveljena rodbina ostala je negde u Kumodražu, svu ovu zverad očekuje vitlejemski pokolj u predvečerje nečije slave".

Zato se ne treba čuditi, piše Avramović, što je taj isti Bora Ćosić u nedeljniku "Evropa" (10. januar 2008) izjavio da "bi bio nesrećan kada bi morao da živi u Srbiji" (94). Ali, treba se čuditi što je Bora Ćosić bio gost ni manje, ni više do Drugog dnevniku RTS-a (29. novembra), kako bi se predstavio njegov novi, značajni roman "Konsul u Beogradu". Voditeljka je samo propustila da pročita makar jedan citat iz ove knjige, recimo onaj sa 221 stranice: "Greška je ostati u ovoj besmislenoj zemlji (tj. Srbiji)... Čak i najmudriji, najinteligeniji među Srbima, vremenom postaju duhovno tromi, ili usred opšte letargije okoline, ili usled alkohola, ili zato što su Srbi" (A, 95). "To je rasizam", negoduje Avramović, "i kada bi neko to rekao za bilo koji drugi narod odgovarao bi po krivičnom zakonu. Ovde je sve dozvoljeno" (95). "Nema čudovišnijeg koletivnog mazohizma", kaže još on, od ovih, tipičnih "rasističkigh tvrdnji o `tlu i naciji`" (95).

Na sličnom fonu je i izjava Latinke Perović, koju navodi Avramović, iz lista "Republika": "Ključno čega treba da odrekne srpsko društvo jeste kultura ubijanja, štedro baštinjena za Miloševićevog režima, a danas tinjajuća u pritajenoj metastazi, u rukavcima instituicija društva" (100). Ili izjava Srđe Popovića: "Prosečan Srbin ima 12 godina mentalnog uzrasta i zato, kada mu date pušku on se tome raduje, puca..." ("Politika", 21. jun 2008; A. 139). Ili izjave Nikole Samardžića o Srbima kao «biološkom otpadu» i «smeću» koje samo može da «zagadi Evropsku uniju» (Peščanik FM, knj. 10, str. 61-2), ili njegovo vajkanje o "srpskim političkim spodobama prikupljenim sa dna genetskog taloga" ("Politika", 21. jun 2008) "Ima li čistijeg primera unutrašnjeg rasizma?", pita se, o ovim i drugim izjavama Avramović. "Kako bi ragovao Francuz ili Amerikanac kada bi se nešto tako napisalo o njima?" (139).

Ali, u Srbiji se takve pojave ne samo tolerišu, već se i njihovi nosioci nagrađuju sinekurama i počastima. Tako je, recimo, Milan St. Protić koji se svojevremeno otvoreno zalagao da Srbija prizna nezavisnost Kosova i koji je na televiziji Foks, 2. jula 2008, javno obznanio da je "Srbiji potreban staratelj", u oktobru 2008, imenovan za srpskog ambasadora u Švajcarskoj! "O tempora, o mores!", iskazuje svoje čuđenje zbog ovoga Avramović (120).

Kao posebno degutantnu pojavu pisac ove knjige pominje radovanje nekih naših "rodomrzaca" zbog tuđe smrti, tačnije, zbog smrti Slobodana Miloševića. Oni su, podseća nas Avramović, 18. marta 2006, na Trgu Republike, na dan Miloševićeve sahrane, organizovali pravu feštu, sve sa šarenim balonima i radosnim povicima učesnika povorke. Avramović nabraja neke sudeonike ove svojevrsne "parade zluradosti i smrtoljublja" – Vladana Batića, Žarka Koraća, Radmilu Hrustanović, Miljenka Deretu, Borku Pavićević, Alisu Stojanović, Janka Baljka – i kaže da se taj ples nad tuđim grobom ne može shvatiti nikako drugačije do kao "uvod u moralnu destrukciju nacije" (147). Takvo ponašanje jednostavno može da izazove samo gađenje "svakog ko je sačuvao zrno savesti i dostojanstva u sebi", zaključuje Avramović (147).

Da, "rodomrsci" su zaista bizarna pojava u našem društvu i Avramović ih ozbiljno i pažljivo analizira u ovoj važnoj knjizi. No sam ovaj fenomen verovatno traži i drugačije pristupe, ne samo sociološke, već i psihološke, kulturološke, pa umetničke. Jedna farsična komedija na tu temu možda bi omogućila da se društvo mnogo bolje suoči sa ovom pojavom nego sve naše naučne knjige. Ipak, dok se u umetničkom svetu ne pojavi još neki Pavle Ćosić, koji će u delu sličnom "Leposavi" humoristički ocrtati ovaj segment naše stvarnosti, ostaće nam da čitamo Avramovićeve "Rodomrsce" i pitamo se koliko još daleko možemo da odemo u samomržnji, samoponiženju i samopreziru?