Prikaz knjige: Slavoj Žižek „Univerzalni izuzetak”

Una Popović – Prikaz knjige Slavoja Žižeka „Univerzalni izuzetak” ("The universal exception", Continuum, London, 2007) priređivači: Reks Batler (Rex Butler) i Skot Stivens (Scott Stephens)

Knjiga „Univerzalni izuzetak” je drugo izdanje planiranih Žižekovih sabranih dela i posvećena je radovima vezanim za politiku, koji su objavljivani u periodu od početka devedesetih godina, pa do danas. Ukupno sedamnaest tekstova podeljeno je na četiri manje celine, koje svojim naslovima ukazuju na kontrastiranje suprostavljenih pozicija dominantnih ideologija, uz analize značajnih događaja u poslednjem delu. Knjiga sadrži i rečnik važnijih termina sa obrazloženjima, gde je osobito zanimljivo uočiti terminološku funkciju pojedinih vlastitih imena, na šta i sami priređivači skreću pažnju. Izdanje iz 2007. godine prošireno je tekstom „Refleksije o nasilju u Francuskoj” („Reflections on violence in France”) , kao i novim Žižekovim pogovorom.

Kao neka vrsta zbornika tekstova, knjiga nema jedinstveni tok izlaganja i artikulacije, ali se može reći da svaki od tekstova pokazuje i ostvaruje specifičnu praksu analize i interpretacije savremenog društva. Štaviše, ova razuđenost sabiranja tekstova može da se prihvati i kao potez paralelan njihovoj unutrašnjoj strukturi, koja ostavlja prostor da se tekstovi međusobno povezuju i prepliću. U nekoliko slučajeva oni se čak i preklapaju, bilo da Žižek prosto prenosi skoro identične pasaže iz jednog u drugi, što bi se moglo i prevideti kao ponavljanje, bilo da isti primer sagledava iz različitih perspektiva, dolazeći do (naizgled) različitih zaključaka. Utoliko se varijacije tumačenja i ispitivanja ideološki bliskog, na koje stalno podstiču Žižekove interpretacije primera naše društveno-političke svakodnevnice, prenose i na obuhvatniji nivo čitanja samih tih tekstova, i pojedinačno i u njihovom zbiru. „Detalji su kod Žižeka uvek samo izuzetak, jedna od dve strane, i stoga promaše ono na šta ciljaju” (prevod U.P, str. 9).

Žižek se bavi širokim poljem društveno-političkog, koje podjednako obuhvata i kulturno, etičko i specifično umetničko. Njemu se mora pristupiti kao simboličkom polju, a nipošto neposredno prisno i poverljivo spram objekta koji susrećemo. Tu očekivanu prisnost ipak pronalazimo u načinu na koji nas simboličko polje obuhvata i konstituiše naše realno (nasuprot realnosti). Oslanjajući se na Lakana, Žižek se koristi pojmom univerzalnog izuzetka (the universal exception), ukazujući na totalizaciju simboličkog poretka u kom se univerzalno temelji i pojavljuje upravo u svom izuzetku. U pogledu političkog, ovo se osobito otkriva u tenziji između eksplicitnih i implicitnih normi, gde nepisana pravila, koja se ipak poznaju i prihvataju, olakšavaju i posreduju između striktnih normi intersubjektivnog ponašanja i privatnog, prožetog fantazijama (str. 28) – svaki pojedinac mora da prihvati ponašanje nametnuto spolja upravo kao izbor svoje slobodne volje. Primer ovakvog „praznog simboličkog gesta“ je 40 slobodnih dana kojima raspolažu radnici u Japanu, ali se od njih očekuje da ih ne iskoriste (str. xv) . Društvo je umrežano takvim odnosima u kojima se konstituiše subjekt, kao i učvršćeno kršenjem eksplicitnih zakona, njihovom specifičnom suspenzijom (primer je kodeks ponašanja Kju Kluks Klana, koji ojačava međusobne odnose svojih pripadnika vezujući ih učestvovanjem u linčevima i mučenjima, str. 28). Tako dolazimo do ideje da je sistem sveobuhvatan, da u sebe inkorporira i svoj negativitet, premda sistem time više ne može biti zakon, odnosno, zakon nije sve. Ta neizbežnost danas važi za kapitalizam, koji se pokazao sposobnim da se prilagodi najrazličitijim situacijama, te da svaki pojedinačni otpor integriše u svoj ideološko-politički okvir (str. 348).

Ovaj primer pokazuje još jednu karakteristiku univerzalističkog sistema/ideologije, njenu unutrašnju diferenciranost i podvojenost. To nije sistem jednakosti, naprotiv. Unutrašnje granice stvaraju dinamiku sistema – Žižek to analizira na primeru Evropske unije i specifične segregacije koju ona sprovodi (str. 322), a koja podrazumeva ekonomski kriterijum podele nasuprot tradicionalnim naturalističkim i kulturološkim merilima. Osiguravanjem granica Unije sa ciljem prevencije useljavanja imigranata dolazimo do paradoksalnog zaključka: na slobodnom tržištu samo se „stvari” slobodno kreću, a kretanje ljudi se striktno reguliše.

Podela na „unutrašnje” i „spoljašnje” tipična je za novi svetski poredak. To je, zapravo, samoregulacija sistema koji kreira svoje „negativne” strane i tako ih unapred obuhvata i inkorporira. Regulacija je simbolička, što se osobito vidi iz „spoljašnje” perspektive elemenata koji pokušavaju da se legitimišu u sistemu. Uzimajući za primer raspad bivše Jugoslavije i odnose novonastalih država prema EU u tekstu „Liberalizam istočne Evrope i njegova nezadovoljstva” („ Eastern European liberalism and its discontents ”, str. 21), Žižek varira ovu tezu posmatrajući odnos stare granice i novih granica, koje organizuju nova simbolička polja. Konstantna shema je pretenzija na priključenje poretku koji se u svom kontinuitetu nametnuo kao normalnost i norma, te razgraničenje prema, do tada, zajedničkom teritorijalnom i simboličkom polju. Varijacije su zavisne od kulturno-istorijskog nasleđa: Slovenija sebe percipira kao da je Mitteleuropa, krajnja granica prema Balkanu; Hrvatska je granica koja razdvaja katolički zapad od pravoslavnog istoka; Srbija je hrišćanska Evropa suprostavljena orijentalnom i muslimanskim, dok, po sličnoj šemi, granična Austrija koja jeste deo EU sve izvan svojih granica doživljava kao slovensko tlo, podložno iracionalnom i varvarskom urušavanju reda.

Kapitalizam kao univerzalistički poredak i kao merilo normalnosti konstituiše svoje polje oko pojma kapitalističke demokratije. Sve što preti tako određenim pozicijama momentalno se klasifikuje kao marginalno, iracionalno, zlo. Ta praksa važi i za različite simboličke poretke, pa smo svedoci dezintegracije tradicionalne stabilnosti društvenih uloga i ideoloških pozicija, kao što su patrijarhalno autoritativno društvo, ili fiksirani seksualni identitet. U tom smislu Žižek kritikuje postmodernističke teorije o subjektu upravo kao vid epohalne svesti, kao primer subjektivnosti u savremenom kapitalizmu, a ne kao koncept bilo kakvog subverzivnog potencijala.

S matra jući da zadatak filozofa nije da pruža rešenja, već da samo pitanje ponovo razotkrije u njegovom ideološkom okviru i da ga kao takvog preispita (str. 308), Žižek u poslednjem odeljku knjige „ Šta (ne) treba činiti ” ( „ What is (not) to be done ”, str. 259-328) analizira presudne događaje poslednje decenije, poput 11. septembra i rata u Iraku. Preplitanje teze i antiteze, različitih, čak međusobno suprostavljenih perspektiva posmatranja i ocene treba da raskrinka iluzornost izbora između njih, izbora koji su nam takođe nametnuti upravo kao (slobodni) izbori (str. 4). Istovremeno se kategorije i pojmovi političkog pokazuju kao relativni u odnosu na svoj referencijalni sistem, u odnosu na organizaciju u okvirima univerzalističkog sistema, odnosno kao slobodni za ideološke interpretacije. Ideja je, dakle, ne da se načini izbor, već da se on kao takav promisli, da se zajedno misle obe opcije i tako uoči ono zajedničko tlo koje im obema prethodi, koje je izvornije od same situacije.

U pogledu napada na Svetski trgovinski centar Žižek podvlači perspektivu spoljašnjeg zla, koje, sledeći Hegela, treba sagledati kao izvorno u sopstvenoj percepciji, kao i fantazijsku dimenziju autodestruktivnosti oličenu u holivudskim filmovima katastrofe. „ Ne radi se o tome da je realnost zašla u domen naše imaginacije, već je imaginarno zašlo u našu realnost i rastrzalo je. ” (prevod U.P, str. 272). Preplitanje imaginarnog i realnog potpomognuto medijima još je očiglednije na primeru „rialiti šou” emisija, gde se učesnici ponašaju u skladu sa medijumom koji posreduje, iako nemaju posrednu ulogu – već igraju sami sebe (str. 275). Na „objektivnom” planu analize Žižek poziva na odolevanje dvostrukoj uceni – uceni da se priklonimo i legitimišemo jednu od dve suprostavljene pozicije tumačenja i opravdavanja događaja. Niti je Amerika oslobođena krivice za ono što joj se desilo, niti su žrtve napada pojedinačno krive za istu stvar. Podržati američku politiku ili, nasuprot njoj, stavove terorista, podjednako je pogrešno - ni jedno ni drugo nije manje, oboje je veće zlo.

Upravo u ovom pogledu osobito je interesantnan tekst vezan za NATO bombardovanje 1999. godine, naslovljen „Protiv dvostruke ucene” („ Against the double blackmail ”, str. 259-266). Dvostruka ucena ovde se ogleda u lažnom izboru između podrške NATO intervenciji ili podrške Srbiji. Podrška NATO-u i suprostavljanje Miloševiću čita se kao previđanje motivacionih strateško-ekonomskih interesa, maskiranih humanističkim razlozima, uz zanemarivanje svih posledica prihvatanja uvođenja moralnosti silom, i u krajnjoj instanci, prihvatanje novog svetskog poretka. Podrška Srbiji, odnosno suprostavljanje NATO-u, čita se kao podrška Miloševiću, večitom ratnom huškaču, koji je, zapravo, samo dobio ono što je i zaslužio, i čijim postupcima se u Srbiji niko i nije suštinski protivio. U cilju izazivanja saosećanja Srbija, kao slabiji učesnik sukoba, glumi ulogu žrtve, znajući da neće biti bombardovanja civila. Žižekov odgovor na ovu dvostruku ucenu je „još uvek je premalo bombi, a već su stigle prekasno” (prevod U.P, str. 263).

"The universal exception" demonstrira neobičnu i podsticajnu praksu promišljanja, donekle otežanu specifičnom terminologijom autora i filozofskim horizontom iz kog nam pristupa. Knjiga je primer prožimanja teorije i tumačenja konkretnih fenomena, u stilu koji je stekao veliku popularnost i van stručnih krugova. Međutim, čitalac bi trebalo da joj unapred kritički pristupi, istovremeno prateći njen tok i tražeći distancu, kako bi se kompleksna mreža pojmova i ideja sagledala u svojoj celini.