Приказ књиге: Група ауторкиња, Неко је рекао феминизам? Како је феминизам утицао на жене XXI века

Био сам у нелагоди да пишем о овој књизи. Не само зато што ју је саставило 26 младих и образованих жена (2). Јер, критикујући их, могао бих да их учиним својим непријатељима. А поред свих које сам стекао пишући различите критичке приказе, доиста ми не треба и 26 нових. Но, моја нелагода је долазила више од саме природе књиге. Реч је о књизи намењеној затвореном кругу читалаца. Без потцењивања, писати о таквој књизи исто је што и коментарисати публикацију Удружења пчелара или Јеховиних сведока. Нелагоде ме је, међутим, ослободио Лино Вељак. Он је представљање ове књиге завршио речима: «Сасвим је оправдан захтјев да се овај зборник уврсти не само међу приручнике, већ и међу главне уџбенике на родним и сличним студијама, а с обзиром на приступачност стила могао би бити употребљив и у завршним разредима средњих школа» (3). «Ова књига уџбеник у школама?» – помислио сам. «О, не!». Тако је настао овај приказ.

Књига је популарно написан преглед феминистичке идеологије. Кажем и деологије, зато што феминисткиње најчешће одбијају да своје одговоре подвргну критичком испитивању, дисквалификујући критичаре као «идеологе патријархата». У овој књизи углавном су изнесене тезе радикалног (родног) феминизма. Основна његова тврдња је да су жене и мушкарци конкуренти, па и непријатељи у оквиру мушког система доминације који се зове «патријархат» (4). Између мушкараца и жена постоји вечити антагонизам, а њихов најчешћи однос је експлоатација и дискриминација (наравно жена од стране мушкараца) (5). Да су жене и у савременом патријархату дискриминисане види се по томе да оне чине 50 одсто становништва, а мање од 20 одсто политичара или директора (39). Жене се са таквим хегемонистичким системом могу изборити само преко « позитивне дискриминације» (65) и «афирмативне акције (365), односно преко система квота, којима ће обезбедити одговарајаућу заступљеност у главним сферама друштва (39). (6)

Доминација патријархата огледа се у савременом језику који је пун «мизогиније» и «сексистичког дискурса». «Жене су и у језику изложене насиљу: посредством језика и односа у оквиру њега, мушкарац испољава своју власт(ољубивост) и насиље над женом, и тлачи је» (118). Решење је надзор језичке употребе, односно «политичка коректност» (221), али и језичка еманципација жена преузимањем дела мушког дискурса: «Мени је и даље омиљени коментар моје драге баке, која упорно тврди како не разуме да ја, као интелектуалка, могу да псујем. Да и не спомињем изразе лица скандализованих мушкараца, када примете да чак ни псовке више нису резервисане само за њих» (223).

Патријархат се нарочито репродукује кроз васпитање. Дечаци и девојчице се различито социјализују. Дечаци да буду моћни и доминантни, девојчице да буду подложне и емпатичне (340). За феминисткиње, мајчински нагон је «предрасуда» (341), а налаз да се девојчице радије играју луткама учинак је само патријархалних подстицаја и «програмирања за улогу мајке» (342). Реч је о правој завери државе и осталих мушких структура, са циљем да се жена веже за приватну сферу и остави изван јавне. (7)

Иако су жене оствариле многа права, патријархат се не повлачи. Штавише, он је у целом свету, а посебно у Србији, у последње две деценије у експанзији (17, 75-6, 86, 299). Зато се феминизам одлучно бори против «патријархално-националистичке идеологије» (90), залажући се за стварање «глобалног цивилног друштва». Њега би чиниле «стотине хиљада невладиних организација и институција» (307). «Националне државе» и «патријархална домаћинства» у савезу су са «глобалним економским институцијама». Зато је «женска борба» против нације и патријархалне породице, ма колико то противречно звучало, заправо саставни део антиглобализма (315).

У Србији су главне феминистичке «боркиње» против национализма «Жене у црном» (294; 297). Њихова парола је: «`Увек нелојалне` (нацији, очевима нације, глави породице)» (297). Реч је о самосвесној иделогији «издаје» (297-8), која се оправдава жељом за ослобођењем од свих «идентитета (породица, нација, вера)» (297). «Издаја» се види као аутентична феминистичка побуна против емотивних уцена које долазе из сфере традиционалних вредности (8). Ако је традиционална вредност лојалност, патријархат се руши нелојалношћу, «издајом».

* * *

Морам рећи да сам као социолог и сам обучаван да будем «сензитиван» према женском питању. И заиста, наша цивилизација је дуго почивала на закону јачег. Мушкарци су, као телесно јачи пол, поседовали права за која су жене биле прикраћене. Тек у последњих сто година жене су у имовинском, породичном и јавном праву изједначене са мушкарцима. Инерција тог неравноправног положаја из прошлости постоји и даље у многим сферама друштва, па и у језику.

Међутим, феминисткиње, а нарочито оне радикалне, понашају се као да се никаква позитивна промена није догодила. Њихова тврдња да је «патријархат» данас живљи него икад, па да чак и у последњих двадесет година јача, више је него апсурдна. Што је најгоре, такав догматски феминизам одбија да се суочи са другачијим објашњењима. Он не жели да чује никакве противразлоге, никакво другачије мишљење.

Тачно је да су на друштвеном врху мушкарци у већини. Али, као што нас упозорава Рој Баумајстер (9), такође је тачно и то да су на дну друштва мушкарци опет већина. Огромну већину затвореника, бескућника и друштвених губитника чине мушкарци. Мушкарци раде и најопасније послове. Међу погинулима на раду 93 посто њих су мушкарци. Уопште, мушкараца је више међу друштвеним добитницима, али и међу губитницима. То се, по Баумајстеру, најбоље види по потомству. Најновија истраживања показују да д анашња људска популација потиче од два пута више жена него од мушкараца . То значи да је 80 посто жена успело да остави потомство, док је свега 40 посто мушкараца то урадило. Џингис Кан је имао можда и хиљаду деце – свакако неупоредиво више од било које жене која је икада живела. Али, такође, в ећина мушкараца који су икада живели нису успели да оставе потомке .

Мушкарци дакле јесу већина у елити моћи, али и међу животним губитницима. Чак и елита моћи, у случају опасности, за друштво је мање вредна од жена. На Титанику је стопа преживљавања најбогатијих мушкараца била нижа (34%) од стопе преживљавања најсиромашнијих жена (46%) . Сви ти моћни, богати и успешни «носиоци патријархата» за систем мање вреде од живота најсиромашнијих и најнемоћнијих жена. То је зато што обнављање становништва зависи од жена. За сваку заједницу која је угрожена, жене су важније од мушкараца. Зато је бити мушкарац ризичније него бити жена - мада и исплативије, ако се има успеха.

Прича о антиженској завери која спречава жене да успеју у политици или бизнису такође има другу страну. Двадесет посто жена у парламенту најчешће је више показатељ степена занимања жена за ту област него показатељ постојања дискриминације. На машинском факултету 90 одсто професора и студената су мушкарци, а на фармацеутском 90 одсто су жене. То не значи да на машинском факултету постоји дискриминација према женама, или да је сва моћ концентрисана тамо. То је само знак различитог степена занимања жена и мушкараца за одређене области. Жене нису слабије у математици од мушкараца. Али, као што показује Баумајстер, мањак жена у математици и природним наукама учинак је њихове мање мотивације да се баве том облашћу, не последица мањих способности или мушке завере.

Отуда, увођење обавезних квота за жене у парламенту јесте мера која нема везе са (не)праведношћу система. Она има везе само са настојањем политички амбициозних припадница више и више-средње класе да у сфери политике обезбеде себи повлашћени треман. Таква повлашћеност учинак је идеологије која сваку статистичку диспропорцију између жена и мушкараца проглашава резултатом дискриминције, не признајући да постоје разлике између жена и мушкараца. Али, разлика има, и оне нису само разултат «патријархалне дискриминације». Баумајстер, који је психолог, објашњава да је психолошка природа мушкараца таква да они успостављају шире мреже површнијих односа. Насупрот њих, жене су усредсређене на уже, али далеко продубљеније социјалне везе. Баумајстер каже да је то ствар еволуције. Какогод, наметање квота у политици и у неким другим јавним сферама може да значи само онемогућавање мотивисанијих особа да дођу до неког посла или положаја. У друштвеном смислу то је нефункционално, у етичком неправедно.

* * *

Још је нефункционалнија и опаснија феминистичка интервенција у систему васпитања. Радикалне феминисткиње су, поготово у САД, успеле да наметну став да се дечаци морају држати што даље од такмичења и играти се са луткама како сутра не би постали убице или силоватељи. Овакву бесмислицу критикују чак и дисиденткиње у феминистичком покрету, попут Кристине Сомерс. Она у својој књизи „Рат против дечака“ (10) на води запањујуће примере кажњавања дечака по америчким обдаништима због играња „жандара и лопова“. Дечацима се чак брани и да трче и скачу за време одмора, како се код њих случајно не би развио дух „милитаризма“. Дечаци, који то не послушају третирају се као „дефектне“ девојчице и преписује им се «Риталин», лек за смирење.

Као резултат феминистичке тоталитарне идеологије која је у САД успела да наметне «нулту толеранцију према сексуалном узнемиравању», шестогодишњи дечаци, како наводи Сомерсова, оптужују се за сексуално злостављање ако пољубе другарицу у образ. Радикалне феминисткиње чак су и у Бетовеновим симфонијама пронашле мотиве силовања, захтевајући да их деца на часовима музичког не смеју слушати. Сомерсова оптужује феминисткиње да су постале професионалне политичарке-бирократкиње, генералице у добро плаћеној војци активискиња, предавачица и саветница за «демаскулинизацију система». Њихове амбиције су тоталитарне, оне желе да према својим догматским идејама уреде сваку област живота, укључив и сферу приватности. Зато у помоћ позивају државу. Тиме само јачају тоталитарне аспекте модерног систем. (11)

Као што је то уочила и Сомерсова, много тога што тврди родни феминизам почива на полуистинама и искривљеним статистикама. Да је то тачно показује и ова књига. Тако се у њој тврди да «истраживања показују да нема никаквих доказа да су деца одрасла у хетеросексуалним браковима срећнија или `нормалнија` од оне друге» (115-116). Штавише, «нека истраживања говоре у прилог чињеници да лезбејске заједнице обезбеђују средину с мање сукоба у комуникацији» (116). Међутим, не наводи се ниједно истраживање, релевантно или не, које би поткрепило ове аподиктичне тврдње. Такође, каже се и да «статистике показују да се број абортуса не смањује уколико се абортус учини нелегалним» (134). Међутим, пропушта се да се наведе макар један статистички податак у прилог овако невероватном исказу. А и како би се такав податак нашао? О илегалним абортусима тешко да се води званична евиденција и највише што за њих постоји јесте мање или више поуздана полицијска процена.

Прилично је поразно да већина ових младих жена, које хоће да буду «трећи талас» феминизма (18), уопште не примећује колико догматизма и искључивости има у концепцијама које нам излажу. Иако себе виде као алтенативу, оне поступају као сваки други догмата, «заборављајући» да нас упознају са подацима који противрече доктрини, као и са критикама сопственог становишта. Поготово се «заборављају» критике које долазе из редова самих феминисткиња. Зато, у овој књизи нећемо наћи не само Сомерсову, него ни Камилу Паља (12), ни Кети Јанг (13), нити Нору Винсент (14), нити било коју феминистичку дисиденткињу.

Посебан проблем претставља апологија глобализма и националног «издајства». Јована Папан је лепо приметила да се код нас и у области феминизма потврђује «обичај да половне, фелеричне и хаварисане идеологије увозимо као робу врхунског квалитета, са склоношћу да их затим врло некритички бранимо и заступамо» (15). Међутим, наше радикалне феминисткиње, поготово оне окупљене око «Жена у црном», показају и извесну црту оригиналности. Наиме, док је у свету феминизам често део антиглобалистичког покрета, у Србији се он појављује као део глобалицистичког рата против националног. Невероватно је «откриће» овдашњих радикалних феминисткиња да су национална држава и традиционална породица само део глобалистичког система моћи, те да је зато борба против њих «истински антиглобализам». Такво откриће је, колико је мени познато, јединствено у светској теорији и свакако заслужује Нобелову награду. Оно има пандан једино у Стаљиновој тврдњи да држава најбрже одумире тако што јача.

Такве апсурдне концепције, у оба случаја, јесу само алиби за политичку праксу која је у супротности са изворном теоријом. У случају овдашњег радикалног феминизма, реч је о пракси сарадње са најрепресивнијим и најнасилнијим глобалистичким структурама, а све у име «ослобођења» жена у Србији. Такво лицемерје тешко је не приметити. Зато човеку не остаје ништа друго до да се чуди како је могуће да то није приметила макар једна од 26 образованих и талентованих ауторки ове књиге?

(Краћа верзија текста објављена је у недељнику „Печат“)

Фусноте:

1. Цела књига је доступна у пдф формату на адреси «Пешаника» http :// www . pescanik . net / index . php ?& p =288& an = dokumenta & ni =1499& nd =1

2. Редом којим се појављују у књизи оне су: Драгана Обренић, Марија Перковић, Тијана Крстец, Диана Миладиновић, Милица Лежајић, Јасмина Стевановић, Лидија Васиљевић, Паула Петричевић, Наташа Златковић, Милена Тимотијевић, Чарна Ћосић (две песме), Мима Рашић, Вера Куртић, Марина Симић, Хана Ћопић, Јелена Вишњић, Мирјана Миросављевић, Ива Ненић, Ивана Велимирац, Нађа Духачек, Јелена Милетић, Катарина Лончаревић, Јана Баћевић, Ана Буквић, Ксенија Перишић, Марија Младеновић и Адриана Захаријевић.

3. Лино Вељак, «О феминизму, и даље», Република , 1-30. април 2008, стр. 35.

4. «У патријархату», објашњава Андреа Дворкин, «свака жена је жртва, прошла, садашња и будућа. У патријархату, кћерка сваке жене је жртва, прошла, садашња и будућа. У патријархату, син сваке жене је њен потенцијални издајник и такође неизбежни силоватељ или експлоататор друге жене“; Andrea Dworkin , Our Blood : Prophecies and Discourses on Sexual Politics , New York : Harper and Row , 1976.

5. Као што то објашњава Жеремејн Грир (Germaine Greer The Female Eunuch, Paladin 1970), најчешћа искрена емоција између два пола је мржња (106) . Мржња се види по силовању које је, како каже Сузан Милер (Susan Brown Miller , Against Our Will: Men, Women and Rape, Simon and Schuste , 1975) «револуционарно откриће мушкарца да сопствени полни органи могу служити за производњу страха. Оно је свестан поступак застрашивања којим сви мушкарци држе све жене у стању страха» (113).

6. Као што су дискриминисане у јавној, жене су подвлашћене и у приватној сфери. Брак је главно место насиља, екслопатације и доминације над женама (94; 103). То је «полни уговор» којим жена своје тело даје мушкарцу у најам (107-9), односно «пакт којим мушкарци регулишу приступ женским телима» (355). Неке радикалне феминисткиње, као рецимо Бети Фридан ( Betty Friedan , The Feminine Mystique , W . W . Norton & Co . 1963), брак и породицу чак називају «удобним концентрационим логором» (105). Основа брака је «принуда на хетеросексусалну везу, чији је основни циљ контрола жена и спутавање женске сексуалности» (109). Грирова саветује женама да се не удају, а «ако се ипак одлуче за брак, да се понашају као да нису удате, и да мењају партнере» (106). Ако, пак не желе да «спавају с непријатељем» (390), за жене је решење «лезбејска егистенција», тј. «не зависити од мушкарца ни економски, ни емотивно, ни сексуално» (182). «Поносна сам што сам лезбејка»!, каже једна од ауторки ове књиге (189).

7. «Државе користе женску репродуктивну способност као инструмент за манипулацију становништвом и котролисање положаја жена у друштву. (...) Циљ такве политике је контрола жена и њихово скретање с пута знања, образовања, секуларизације, развоја и еманципације» (83; 84). Зато се феминисткиње и залажу за «слободу да се немају нежељена деца» (77). Оне критикују и лекаре који објашњавају штетност побачаја, а заправо «врше велики психолошки притисак» на жене које само желе да искористе своје «репродуктивно право» (85).

8. «Да срушимо добар део вредности којима су нас учили (међу којима је за такав систем вредости баш `издаја` потпуно неприхватљива и неморална» (298).

9. Roy F. Baumeister, Is There Anything Good About Men?, American Psychological Association, Invited Address, 2007; http://www.psy.fsu.edu/~baumeistertice/goodaboutmen.htm; српски превод: Има ли ишта добро код мушкараца?, електронско издање НСПМ, http://www.nspm.org.yu/kulturnapolitika/2008_baumajster1.htm

10. Christin Hoff Sommers, War against Boys: How Misguided Feminism Is Harming Our Young Men, Touchstone Books 2001 . Приказано према: Јована Папан: Рат против мушкараца, НСПМ 26. новембар 2007, http://www.nspm.org.yu/kulturnapolitika/2007_papan18b.htm

11. Зато није ни чудо да многи у феминизму препознају својврсни фашизам. Тако Боб Блек, у раду Феминизам као фашизам (Bob Black, «Feminism As Fascism», in: The Abolition of Work and Other Essays, 1983; српски превод: Либер бр. 4 (стр. 61-65), Београд, 2007.
http :// www . liber . org . yu / arhiva / liber 04/ feminizam . html ), прави директно поређење нацистичке и феминистичке идеологије. За нацисте, Немци су, као виша раса, били у Првом светском рату поражени само због завере Јевреја. За радикалне феминисткиње, жене су, као бољи, емоционалнији, неагресивнији пол, подчињене само због завере мушкараца. Нацисти су спаљивали непожељне књиге, то исто раде и феминисткиње, итд. «Радикални феминизам јесте идиотска, мрзитељска, ауторитарна, сексистичка, догматска конструкција», закључује Блек.

12. Цамилле Паглиа, Секс, уметност и америчка култура, Београд: Zepter Book World, 2002. (Sex, Art and American Culture, Vintage 1992); Сексуалне Персоне, Zepter Book World, Београд 2002. (Sexual Personae: art and Decadence from Nefertiti to Emily Dickinson: New Haven: Yale University Press, 1990).

13. Cathy Young Ceasefire!: Why Women and Men Must Join Forces to Achieve True Equality , The Free Press, 1999 .

14. Norah Vincent, Self-made Man: One Woman's Journey Into Manhood and Back Again, Viking 2006.

15. Рат против мушкараца, НСПМ 26. новембар 2007, http://www.nspm.org.yu/kulturnapolitika/2007_papan18b.htm