Potemkinovo selo «održivog kosovskog društva»

Knjiga o kojoj govorim je zbirka tekstova i izveštaja saradnika Helsinškog odbora u vezi projekta «Kosovske zajednice: koraci ka izgradnji održivog društva» koji finansira američki Institut za mir. Cilj tog projekta je da se kosmetski Srbi što bezbolnije «integrišu» u «održivo kosovsko društvo», tj. u «nezavisno» Kosovo. Naravno da se u knjizi kao samorazumljivo uzima da je «kosovsko društvo» jednako kao i sva druga društva i da je zadatak srpske manjine samo da se u njega što pre integriše.

Knjiga sadrži čitavu lepezu tvrdnji i ocena od kojih su neke dobro poznate, a neke pravo otkriće. Od poznatih tu spada tvrdnja da nikakav kosovski problem zapravo i ne postoji, već da «srbijanska» elita (autori inače baš preferiraju pridev »srbijanski») drži Kosovo na dnevnom redu iz unutrašnjepolitičkih razloga. Umesto «važnijih pitanja poput evropskih integracija», kaže se u ovoj knjizi, Beograd preko Kosova «indukuje nacionalizam» (7). To isto Srbija je radila i početkom devedesetih, «kada je otvaranje kosovskog pitanja bilo upravo u funkciji sukoba sa drugim jugoslovenskim republikama» (16).

Međutim, realno stanje na terenu, na samom Kosovu, po mišljenju autora ove knjige, potpuno je drugačije od slike koja je stvorena u srpskoj javnosti. Relevantni izvori sa Kosova kažu ovako: «Po anketi koju je Kosovska policijska služba sprovela u aprilu 2006, 99 odsto članova manjinskih zajednica izjavilo je da putuje van svojih oblasti stanovanja, 80 odsto izjavilo je da se oseća sigurn i m tokom tih putovanja i niko od upitanih nije prijavio nijedan zločin protiv njih tokom putovanja» (65).

Dakle, kada su pripadnici kosovske policije sprovodili anketu, nijedan Srbin nije prijavio da je neki zločin izvršen nad njim, a 99 posto Srba putuje kuda god poželi! Slavko Hadžiristić, civil koji se sklonio u Pećku patrijaršiju i kome je dojadio život u manastirskom krugu pa je izašao da udahne vazduh sa one strane patrijaršijskog zida, nakon čega ga više niko nije video, Slavko Hadžiristić, dakle, Kosovskoj policiji nije prijavio da je nestao. Dakle, sve je u redu. Dvadeset četvorogodišnja Marica Mirić, iz Belog polja, koju su Albanci silovali i zaklali pred očima majke vezane bodljikavom žicom za drvo ispred kuće, dakle Marica se iz svog groba u dvorištu Pećke patrijaršije nije požalila Kosovskoj policiji da je nad njom izvršen bilo kakav zločin. Dakle, opet je sve u redu. Niko od Srba se kosovskoj policiji nije požalio, niko nije prigovorio, «niko od upitanih nije prijavio nijedan zločin protiv njih tokom putovanja», i sve je to lepo zapisano, prevedeno na engleski, predstavljno u medija-centrima, na okruglim stolovima o «održivom kosovskom društvu». Sada nijedan Srbin ne može da kaže da bezbednost na Kosovu nije u redu 100 posto.

Takođe, piše u ovoj knjizi, nakon martovskih nemira (2004) došlo je i do značajnog povećanja osećaja sigurnosti kod Srba na Kosovu. Tako je pre nemira oko 70 odsto Srba kao svoju glavnu brigu navodilo ličnu i porodičnu bezbednost. Međutim, čim su se nemiri okončali, došlo je do pravog preokreta. Sada je postotak Srba koji brinu za svoju bezbednost pao na svega 35 posto (68). Sjajno! Da su nemiri samo malo potrajali, da su sve enklave uspešno «integrisane» kao Belo Polje (sve srpske kuće spaljene) ili Svinjari (sve srpske kuće spaljene), da su svi Srbi uspešno «integrisani» kao onih 4.100 Srba koji, posle marta 2004, više ne žive u svojim kućama (tako su se dobro integrisali da sad verovatno žive kao dragi gosti kod albanskih domaćina, a ovi ih ne puštaju kućama, «ma ostanite još malo, ne idite, ostanite», i ljudi šta će, kud će, ostaju na gošćenju, da ne uvrede domaćine...), da su dakle i oni Srbi preko Ibra tako lepo integrisani, ne bi bilo ni tih 35 posto zabrinutih za bezbednost. Ali, ima vremena, radiće se još na tome...

Dakle, glavni problem Srba na Kosovu, po ovoj knjizi, jeste «neprihvatanje realnosti» da se Srbi sada moraju «integrisati» u kosovsko društvo (69-72). Zapravo, kosovski Srbi, po «srbijanskim» medijima, stalno pričaju da se osećaju nebezbedno, da se boje da putuju, da su kao u getu. Ali, to je samo zato što su pogrešno ili nedovoljno informisani. U ovoj knjizi lepo stoji da se Srbi boje da putuju u Prištinu ne zato što je to zbilja opasno, već zato što «nemaju informacije o životu i sigurnosti u Prištini» (78, 79). Prava informacija je da se u Prištinu može slobodno putovati. U Prištini se slobodno može govoriti srpski na ulici. Kada dobiju tu informaciju, Srbi će se mnogo lakše uklopiti u «održivo kosovsko društvo».

Za to i služi ova knjiga. Ona će još obavestiti kosovske Srbe da se u Gnjilanu čak i na pijaci može videti srpski seljak sa šajkačom kako prodaje povrće (80)! Dakle Srbi, ne nasedajte sopstvenim očima. Kosovska policija vas je anketirala. Zaključila je da ste bezbedni. Helsinški odbor je utvrdio da u Prištini slobodno možete govoriti srpski i da se u Gnjilanu slobodno možete šetati sa šajkačom na glavi. I sada, zašto oklevate, krenite što pre i lepo se integrišite u «održivo kosovsko društvo».

Kako nas poučava ova knjiga, Srbi na Kosovu žive izolovani i u strahu ne zato što su ugroženi, već zato što «srpski centri moći» ne dozovoljavaju integraciju srpske zajednice u kosovsko društvo (12, 51). Ova knjiga nam takođe objašnjava i zašto se na Kosovo ne vraćaju proterani Srbi. To nije zato što su im kuće spaljene i što deca ne smeju da pomole nos iz dvorišta od straha da i ona ne budu «integrisana». Ne, to je zato što im to ne dozvoljava zvanični Beograd (60)! Srbija koristi sličnu nacionalističku matricu kao svojevremeno što je sprečavala povratak izgnanika u Hrvatsku (83). Beograd jednostavno hoće da napakosti mladoj kosovskoj (kao ranije hrvatskoj) državi, da je prikaže kao nekakvog etničkog čistača, što naravno da nije slučaj, svi znamo da je reč o divnim multi-kulti društvima. Taj pakosni Beograd sprečava Srbe prognanike da se vrate tamo gde ih očekuju raširenih ruku, oni navalili, krenuli masovno, ali «srbijanska» policija im ne da da pređu granicu, pogrešno im pokazuje put, stalno traži nova dokumenta, tera ih da godinama čekaju po logorima, krije ih od poklisara kosovske/hrvatske držve koji stalno dolaze i mole «vratite se Srbi, vratite se Srbi»...

Još jednu istinu nam otkriva ova knjiga, a to je da je međunarodna zajednica, od početka jugoslovenske krize, isuviše popuštala Srbiji, «uvek je izlazila u susret njenim ucenama i pristajala na situacije svršenog čina» (107)! Tako se Srbija navikla da njena drskost uspeva i sigurno će tako postupiti i ovoga puta. Pošto je do sada sve dobijala silom, objašnjeno nam je ovde, Srbija i na kosovskim pregovorima nije imala ozbiljan plan za Kosovo (93). Srbija je bila fiksirana samo na teritoriju, ne shvatajući da živimo u 21. veku, kada teritorije više nisu važne (94), pa se više niko osim Srba i ne bori za teritorije, već ih bilo kojoj zemlji može uzimati ko god to poželi. Po ovoj knjizi, umesto da se Srbija uopšte petljala u kosovsko pitanje, «bolje bi bilo da je Beograd na početku saopštio da nije zainteresovan i zatražio od Kontakt grupe da održivo rešenje bude osigurano bez mešanja Srbije» (95). Jer, zašto bi se Srbija mešala u srpske (odn. «srbijanske») poslove, jednostavno treba da se proglasi «nezainteresovana» i za Sandžak, i za Vojvodinu, Kontakt grupa će i to lepo da reši.

Šta će biti nakon proglašenja kosovske «nezavisnosti»? Naravno, već smo naučili da je za frustraciju koju će Srbi zbog toga osećati kriva srbijanska politička elita (51). Štaviše, odlazak i preostalih Srba sa Kosova, nakon proglašenja secesije, ne zavisi od pretnji pogromom nad njima, kao 17. marta 2004. Ne, to isključivo zavisi od odluke «zvaničnog Beograda», da li će Srbe da ostavi na Kosovu, ili će «da ih preseli» (83; 33). Dakle, ako krenu kolone Srba sa Kosova to nikako neće biti zbog nekakvog albanskog pritiska ili, daleko bilo, pogroma, taman posla, to će biti isključivo zato što im je to naredio zvanični Beograd. Dakle humanistička Evropo, humanistička Ameriko, vi koji ste se onomad muški držali zbog 200.000 prognanih Srba iz Krajine, pa niste ni jednu suzu prolili, ni koliko za zgaženu žabu ispod točkova «agresivnih spskih traktora», i ovoga puta nemate razloga za nelagodu, sve je lepo objašnjeno, Beograd je opet kriv, Srbi su opet krivi, za sve je zaslužan podmukli srpski nacionalizam, samo treba čitati knjige «srbijanskog» Helsinškog odbora i svima vam može biti mirna savest, svi možete mirno da spavate.

Uz ovu anticipaciju šta nam sve sprema podmukli srpski nacionalizam, knjiga sadrži i predviđanje šta je taj isti zloduh smislio kao sledeće. Dakle, nakon gubitka Kosova, nova meta srpskog nacionalizma biće sandžački muslimani (30). Naime, ova knjiga podseća da postoji pravi «srpski rasizam prema Albancima i balkanskim muslimanima» (109), pa će u skladu sa tim sledeći rasistički pohod zlih Srba biti na Sandžak. Helsinški odbor još uvek ne spominje Vojvodinu, verovatno će, nakon poraza «srpskog nacionalizma» u Sandžaku i ona doći na dnevni red. Posle svega i na nju će nasrnuti ta ranjena, ali nedotučena srpska zver.

Čovek se na kraju mora zapitati, ne kako je moguće ovoliko licemerje (jer, na svakojaku hipokriziju smo se navikli), već kome je namenjen sav ovaj simulakrum? Za koga pišu gospođe i gospoda iz Helsinškog odbora? Ko treba da bude ubeđen ovom knjigom da je sve u redu? Ko treba da bude ubeđen da je dosadašnja politka SAD i EU na Kosovu i u vezi Kosova bila ispravna? Ko treba da bude ubeđen da je za sve opet kriv srpski nacionalizam?

Da li u to treba da budu ubeđeni Srbi sa Kosova? Ali, zar neko stvarno misli da će oni pre verovati Sonji Biserko nego sopstvenim očima i ušima? Da li u to treba da budu ubeđeni «Srbijanci» iz Srbije? Ma koliko bili ošamućeni propagandom B92 ili «Blica», ni Srbijanci nisu toliko ludi da poveruju da je «međunarodna zajednica isuviše popuštala Srbiji».

Ne, ova knjiga i nije njima namenjena. Ona je namenjena onima koji su platili da se napiše i odštampa. Onima koji će platiti da se prevede na engleski i koji će je čitati u Vašingtonu i Briselu. Oni će reći, da, sve je u njoj tačno, svaka im se pozlatila, evo, lepo piše da sve što smo radili i sve što radimo protiv Srba i Srbije potpuno je ispravno, kako smo samo pametni i uspešni, još samo da pacifikujemo preostale Srbe i ovaj posao će biti do kraja urađen. Zato, još jedan grant Helsinškom odboru, još jedan suport B92, da ih pomognemo u anesteziranju Srba, a ako ne ide ovako, mi već znamo kako ćemo...

Oni zaista znaju kako se to radi. Međutim, i mi smo u međuvremenu ponešto naučili. Više nas ne mogu prevariti. Ni oni, ni njihove knjige. Oni varaju sami sebe, varaju se toliko da sve manje razumeju Srbiju i sve manje razumeju realnost. A ko ne razume realnost, rizikuje da ga ona udari u lice. Zašto nam se posle čitanja ovakvih knjiga čini da će se čitava stvar sa Srbijom upravo tako i završiti?

«Udarac u lice Srbiji», Pečat, 7. mart 2008, br. 3, str. 47-48.