Pašićeva ideološka konstrukcija

(Prikaz knjige: Andrej L. Šemjakin: „Ideologija Nikole Pašića (1868-1891)“ (Zavod za udžbenike, Beograd 2008, prevod Dojčilo Rudan)

Ruski istoričar Andrej L. Šemjakin jedan je od najizazovnijih istraživača političke delatnosti Narodne radikalne stranke i njenog vođe Nikole Pašića. Na radikalskim temama je diplomirao, magistrirao i doktorirao. „Ideologija Nikole Pašića“ je, u stvari, njegova doktorska disertacija, odštampana 1998. godine u Moskvi. Šemjakin se u njoj fokusirao na ideje koje su determinisale Pašićevu političku aktivnost. Ideologiji Nikole Pašića daje on širi značaj od onoga što bi se moglo shvatiti samo kao pogled na svet jednog političara, jer je preko Narodne radikalne stranke Pašić uticao ne samo na društveno stanje u Srbiji, nego i na politička kretanja na međunarodnom planu. Svoju analizu ograničava Šemjakin na početni period Pašićevog rada, kada se on formirao kao političar i ideolog. Njega zanima rani Pašić, kome je u odnosu na poznog istoriografija poklanjala manje pažnje. Rekonstruisanje Pašićeve ideologije Šemjakin obavlja koristeći obimnu literaturu, Pašićeva pisma, članke, govore, rukopise itd. Građa iz ruskih arhiva posebno je važan izvor i nju je autor umešno iskoristio. Gledajući domaće istoričare, njegovi zaključci umnogome su podudarni sa ocenama Latinke Perović, sa kojom je kao priređivač blisko sarađivao. Šemjakin je veliki protivnik teze da je zapadni uticaj bio primaran za nastanak radikalske ideologije u Srbiji. Shodno takvom viđenju, udaru njegove kritike najviše je izložen Milan St. Protić. Kritički tonovi ne izostaju ni kod drugih autora kad su u pitanju određene nijanse u tumačenju, i to je ono što Šemjakinovu monografiju čini vrlo provokativnom, zanimljivom i korisnom.

Za Pašićevo idejno oblikovanje, smatra Šemjakin, izuzetno je važan ciriški period, jer je u Švajcarskoj Pašić primio narodnjačku doktrinu i postao privrženik ideja ruske socijalističke škole. U Cirihu je, tvrde to i drugi, zaista došlo do Pašićevog postepenog idejnog skretanja od jedne liberalne orijentacije, ispoljene u Ujedinjenoj omladini srpskoj, ka socijalističkim vodama.[1] Kad iz Rusije u Švajcarsku bude stigao Svetozar Marković, Pašić će biti njegov najbliži saradnik. U kružoku srpskih studenata „Zadruga“, on je organizacioni sekretar. Posebnu pažnju Šemjakin obraća na ideološki profil Svetozara Markovića, objašnjavajući da je na teorijskom planu Marković bio inspirisan Černiševskim i njegovom teorijom skoka (preskakanje kapitalizma i direktan skok zaostale seljačke zemlje u socijalizam), a u taktičkom smislu Lavrovljevim konceptom (široka propaganda i sistematska priprema narodne revolucije, bez zavera ili buna). Iz tih razloga se kod Markovića još u Rusiji javila misao o potrebi formiranja radikalne partije u Srbiji. Posle Markovićevog odlaska iz Švajcarske zbog izgubljene stipendije, Pašić postaje vođa kružoka i u Ženevi nabavlja štampariju za publikovanje prevedene socijalističke literature. U vezi s tim, Šemjakin ukazuje na Pašićevu saradnju sa čajkovcem Vasilijem Maksimovičem Aleksandrovom, pretpostavljajući da se radilo o zajedničkoj srpsko-ruskoj štampariji. Pored toga, Šemjakin je identifikovao i objasnio ulogu Vere Ljubatovič i Viktorije Krjukove, koje su u Pašićevoj beležnici evidentirane kao članice „Zadruge“, bez punog imena i prezimena. Odlično upoznat s ruskim izvorima, Šemjakin je verzirano interpretirao delovanje čajkovaca i njihovu knjižarsku akciju kojom su hteli da pripreme narodni ustanak u Rusiji.

Na osnovu naslova koje su štampali ciriški Srbi i Rusi, Šemjakin zaključuje da se u Švajcarskoj Pašić samoobrazovao pod ruskim uticajem, što ne znači da su mu ideje pojedinih zapadnih socijalista bile nepoznate i da od njih ništa nije usvojio. Uostalom, i na Svetozara Markovića uticali su ruski i nemački socijalisti, iako je bio bliži prvima nego drugima.[2] Sve do smrti Svetozara Markovića, tvrdi Šemjakin, Pašić je „samo njegov verni sledbenik“, koji će se potom postupno peti ka vrhu levičarski usmerene srpske opozicije, da bi posle srpsko-turskih ratova preuzeo njeno vođstvo. Inače, ruski istoričar visoko vrednuje Markovićevo antiliberalno učenje, ocenjujući da ga je „u logički savršenoj formi“ izneo u delu „Srbija na Istoku“. Marković je u praktičnoj politici, podseća Šemjakin, smerao da preko opozicije Adama Bogosavljevića osvoji Narodnu skupštinu, a zatim uputi propagandiste socijalizma u narod. Oslobođenje srpstva video je u podizanju nacionalne revolucije u srpskim provincijama Turske imperije, u kontekstu jednog opštenarodnog ustanka i saradnje sa, pre svega, bugarskim narodom, preporučujući posle toga stvaranje Balkanske federacije koja bi mogla da prekorači Savu i Dunav. Vredno je ovde dodati da je Marković bio ogorčeni protivnik osnivanja Velike Srbije i oslobođenje Bosne i njeno prisajedinjenje Srbiji držao je za političku utopiju kneza Mihaila.[3] Njegov koncept je, dakle, bio revolucija na Balkanskom poluostrvu i ujedinjenje oslobođenih naroda pod onim oblikom koji oni budu smatrali najpodesnijim: savez opština, županija ili država.[4]

Šemjakin je uveren da se Pašićeva strategija, što pokazuje analizom njegovog kritičkog pisma Jevremu Markoviću, nije razlikovala od one koju je zastupao Svetozar Marković, u smislu jačanja opozicione frakcije, osvajanja Narodne skupštine i stvaranja narodne države sa potpunom narodnom samoupravom. Pašićev odlazak u Hercegovinu, početkom septembra 1875, Šemjakin tumači i potrebom sagledavanja stanja radi zajedničkog delovanja sa ruskim socijalistima u Bosansko-hercegovačkom ustanku. Sve se, inače, završilo razočarenjem Vladimira Goldštajna, izaslanika anarhiste Zemfirija Arbore Ralija kod srpskih socijalista. Mada o tome postoje različite ocene, prvi program Radikalne stranke vezuje Šemjakin za Pašićevo pismo Miši Dimitrijeviću, gde se naglašava da suvereni narod ima potpunu slobodu da politički i ekonomski uređuje zemlju, čuvajući politička prava građana kroz samoupravno organizovanu opštinu, srez i okrug, a ekonomsku nezavisnost kroz zadrugu koja raspolaže i upravlja industrijskim i zemljoradničkim sredstvima. Sve je to, piše Šemjakin, u duhu Markovićevih ideja, što isto važi i za program nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja koji u sebi podrazumeva tri stvari koje smo već naglasili: revoluciju, saradnju sa bugarskim narodom i Dunavsku konfederaciju, ako je to moguće. Dakle, ne po modelu ujedinjenja Italije i Nemačke, o čemu je i pisano u Starom oslobođenju.[5] Inače, u vezi s tim Pašićevim pismom, treba imati u vidu da Miletićevi liberali nisu želeli da brane uhapšene organizatore i učesnike Crvenog barjaka, držeći ih za prononsirane socijaliste, protivne državi, verozakonu, naciji, svojini, braku, porodici i drugim svetinjama građanskog društva. Glavna optužba odnosila se na njihovo licemerno prerušavanje u radikale i iznošenje zahteva primarno povezanih sa liberalnim radikalizmom.[6] Sam Pašić, iako će braniti uhapšene, osuđivao je Crveni barjak, jer je državna represija oslabila pokret i ta lokalna pobeda nije mogla biti iskorišćena kao primer drugim sredinama da to isto urade.

Odluke Berlinskog kongresa, konstatuje Šemjakin, Pašić je smatrao nepovoljnim za srpsko oslobođenje i ujedinjenje. Obuhvaćena austrougarskim poluprstenom, Srbija se našla u vrlo opasnoj situaciji. Zbog igranja Rusije na „bugarsku kartu“ knez Milan se okreće Austro-Ugarskoj, a dolazi i do sukoba srpske i bugarske nacionalne ideje oko Makedonije. U tim danima, Pašiću politika postaje osnovno zanimanje. Ušavši u Skupštinu, on deluje sa grupom Adama Bogosavljevića. Bez ikakve sumnje, opozicija je bila ojačana njegovim izborom za poslanika i odmah ga je prihvatila kao lidera, jer je smatran za Markovićevog naslednika u toj neformalnoj političkoj organizaciji.[7]

Šemjakin navodi da će posle Bogosavljevićeve smrti organizovanje mreže filijala Adamovog fonda poslužiti Pašiću kao šema za stvaranje Radikalne stranke. Odbori su, kako je to već primećeno, uistinu pripomogli organizovanju stranke, ali i političkom usponu samog Pašića.[8] Šemjakin zapaža da umesto opštine, država u tom razdoblju postaje otelotvorenje kolektivnosti u Pašićevoj strategiji. Ideološku doslednost Nikole Pašića vidi i u njegovom protivljenju izgradnji železnice kroz Srbiju. Naime, još kao student Pašić je bio protiv ulaska stranog kapitala u zemlju. Ukazujući na razlike između naprednjaka i radikala u programskim načelima, Šemjakin u programu Narodne radikalne stranke uočava umerenost njenih osnivača i ideologa u odnosu na ciljeve koje su zastupali dok je Svetozar Marković bio živ. Za Srbe pod Turskom i Austro-Ugarskom predviđalo se kulturno potpomaganje i buđenje svesti o narodnom jedinstvu, dok se više nije pominjala revolucija u Turskoj i ideja (kon)federacije. Šemjakin skreće pažnju i na nastojanja radikala da pre Timočke bune uspostave bliske kontakte sa zvaničnom Rusijom, pokušavajući da se distanciraju od svoje socijalističke prošlosti i veze sa ruskim nihilistima. U Pašićevom oslanjanju na Rusiju u spoljnoj politici, Šemjakin prepoznaje želju da se izbegne prodor kapitalizma iz Austro-Ugarske u Srbiju, kako bi ona mogla da sačuva svoje patrijarhalne ustanove i običaje. Radikali su smatrali da državnim kreditima treba razviti domaću industriju, za razliku od naprednjaka koji su mislili da za te svrhe treba angažovati strani kapital, ne bojeći se austrougarske penetracije.

Pašićevu emigraciju posle Timočke bune, uz ciriško razdoblje, Šemjakin ocenjuje kao ključno doba za formiranje Pašića kao ideologa i političara. Zanimljivo je da se zahvaljujući Zemfiriju Arbore Raliju Pašić skrivao u Dobrudži i da stare veze nisu bile prekinute. Posle neuspešnih pokušaja saradnje sa Bugarima, Pašić se okreće slovenofilima i s te strane očekuje pomoć za upad u Srbiju i obaranje kralja Milana. Naporedo s tim bezizglednim pokušajima, Pašić se samoobrazuje slovenskom literaturom i na prelazu 1888/89. piše „Slogu Srbo-Hrvata“, koja je tek 1995. godine objavljena. Šemjakin obilato koristi ovaj Pašićev spis za objašnjenje njegove ideologije, s tim što nigde – makar u kratkim crtama – ne navodi Pašićev odnos prema Hrvatima. Više ga interesuju Pašićeve ocene o bliskosti srpske zadruge sa ruskom opštinom, zatim antievropska nastrojenost radikala u njihovom Nacrtu ustava iz 1883. godine i namere predvodnika Narodne radikalne stranke da joj obezbede monopolsko prisustvo u Skupštini i njenu večitu vlast.

U emigraciji se Pašić zalaže za Sveslovenski savez, predvođen ruskim carem, sa središtem u Konstantinopolju, i tu slovenofilsku koncepciju on zastupa pod uticajem N. J. Danilevskog, koga je i prevodio. Šemjakin primećuje da su se Pašićevi pogledi 80-ih godina 19. veka primetno pomerili udesno, ali da simbioza slovenofilstva i narodnjaštva kod njega ne treba da čudi zbog istog aksiološkog temelja ove dve različite ideologije: principijelno neprihvatanje liberalno-kapitalističke varijante progresa i evropskog modela civilizacije. Imajući uvek na umu interes srpskog naroda, dodaje Šemjakin, Pašić je na Sveslovenski savez gledao kao na savez država, a ne jedinstvenu saveznu državu. Moramo, s naše strane, naglasiti da je Svetozar Marković slovenofilsku školu i njena gledišta smatrao štetnim i bolešljivim. „Ona laskajući narodu veli da je sve dobro što je od naroda: glupost i praznoverice, pravoslavlje i obožavanje cara i tome slično“, pisao je Marković u tekstu „Mlada Srbadija“, povodom patriotskih zabluda liberala Vladimira Jovanovića.[9]

Šemjakin se suprotstavlja tvrdnjama da su se za vreme Pašićeve emigracije radikali smirili, okrenuli zakonitom putu i odustali od prevratničkih namera, jer su njihovi čelnici pokušavali da u kontaktu sa Rusijom i Crnom Gorom pripreme politički prevrat. Po Šemjakinu, razlog što nijedan od tih planova nije ostvaren, jeste njihovo blokiranje od strane Petrograda, zabrinutog da bi u tom slučaju Austro-Ugarska mogla okupirati Srbiju. Međutim, Rusija se nije u potpunosti distancirala od Pašića i radikala, jer je ruski imperator odobrio Pašićevo sklanjanje u Odesu ukoliko bi rumunska vlada pokušala da ga isporuči Srbiji ili Beču, a preko Slovenskog dobrotvornog društva upućeno mu je i šest hiljada rubalja pomoći. S druge strane, nemešanje Rusije dovelo je do oslanjanja na sopstvene snage i prevođenja političke borbe u legalne tokove. Po povratku u Srbiju, marta 1889. godine, Pašić se učvršćuje na partijskom vrhu i sa Narodnom radikalnom strankom trijumfuje na izborima od 14. septembra iste godine. Postaje predsednik Skupštine, preko koje je nameravao da u radikalskom duhu napravi određene izmene kompromisnog Ustava iz 1888. godine. Šemjakin kritikuje mišljenje Milana St. Protića da je taj ustav bio kruna razvoja ideologije Radikalne stranke, jer je bio prepisan belgijski ustav koji je u Srbiju uveo parlamentarni sistem vladavine (većina formira vladu, ministri su odgovorni pred skupštinom i dr.), podelu vlasti, građanska prava i slobode, učinivši zakonodavnu delatnost Narodne skupštine zavisnom od kraljeve volje i njegovog veta, što je sve bilo po obrascu liberalnih ideologa 70-ih godina 19. veka, a ne po zamislima idejnih osnivača Narodne radikalne stranke.

U periodu 1889-1892. godina, Pašić je najmoćniji politički činilac u Srbiji. Njegovo delovanje na državnim funkcijama je, prema Šemjakinovom utisku, krajnje ideološki obojeno, ali se i vreme njegove čiste ideologije postepeno završavalo. Svoju prvu vladu formira Pašić 11. februara 1891. godine, posle čega će iz pragmatičkih razloga vlasti morati da se prilagođava, čak i ideološki. Nije teško otkriti na šta autor cilja, iako je svoju analizu završio. Na premijerskom položaju, naime, Pašić će se zalagati za stvari koje je pre osuđivao: povećanje činovničkih plata, izdvajanje budžetskih sredstava za diplomatska predstavništva, razvoj železnice itd. U uslovima totalne vlasti radikali će davati i koncesije strancima, kako bi obezbedili kapital za razvoj domaće industrije. Zbog takvih postupaka Pašić će se razići sa više nekadašnjih istomišljenika i saboraca, ali će preko toga preći pozivanjem na stranačku disciplinu i solidarnost, da bi se očuvala ustanovljena dominacija Narodne radikalne stranke.[10] Ideološka evolucija i pukotine radikalske transformacije dovešće i do stvaranja levice u sopstvenim redovima, da bi se početkom prošlog veka na Markovićevu ideologiju vratili samostalni radikali, predvođeni Jovanom Skerlićem, Jašom Prodanovićem, Jovanom Žujuovićem.[11]

Na kraju ovog delimičnog osvrta na Pašićevu intelektualnu biografiju, ostaje nam da iznesemo i dve-tri opaske. Ne smatramo tačnim Šemjakinovu ocenu da je Pašić bio spreman da umre za Narodnu radikalnu stranku. Diskutabilna je i teza da autor nigde nije pronašao tragove francuskog uticaja na politički program i organizaciju Narodne radikalne stranke, iako se francuski radikal-socijalisti pominju kao teorijski uzor u spisu Građansko društvo i njegove društveno-političke partije, poznatog i Šemjakinu, koji je nastao kao odgovor Samouprave na optužbe Cenićevih socijalista, i napisan je s Marksovih i Markovićevih pozicija.[12] Izostalo je, između ostalog, i mišljenje o Pašićevom odnosu prema monarhiji. Pri svemu ovome, znajući šta je Šemjakin kasnije pisao, jasno nam je da je najčvršći argument za ideološku doslednost Nikole Pašića u posmatranom periodu, i nemenjanje svojih sudova o njemu, on pronašao u autentičnoj Pašićevoj izjavi Evgeniju Lavoviču Markovu, kada je 1895. godine u razgovoru sa njim sam odbacio „svaku pomisao o francuskoj ideološkoj prirodi srpskih radikala“, vezujući njen nastanak za Svetozara Markovića, prijatelja Černiševskog i Dobroljubova, i uticaj vladajućih ideja u Rusiji 60-ih godina 19. veka.[13]