"Бела идеја" и руско национално свејединство

(Приказ књиге: Иван Иљин Бела идеја/О Русији сутрашњег дана, „Логос“, Београд 2011, превели са руског Марија и Бранислав Марковић, стр. 154)

Иван Александрович Иљин (1883-1954) може се сматрати аутентичним представником руске религијске филозофије. Плодан правник и филозоф, Иљин је припадао друштвеној и културној елити царске Русије. Због супротстављања бољшевичкој власти хапшен је неколико пута и 1922. доживотно протеран из земље. За време грађанског рата био је повезан са генералом Алексејевом и бароном Врангелом, а у емиграцији са неколико антибољшевичких организација. Нацистичку Немачку напустио је средином 1938. године, провевши остатак живота у Швајцарској (Радомир Ђорђевић, „О делу И. А. Иљина“, Студије о руској философији I, ИЦНТ, Београд 2008, стр. 193).

Иљин је био религиозни стваралац. Сазнање Бога и божанске основе света представљало је, према његовом мишљењу, смисао филозофије (Н. О. Лоски, Историја руске филозофије, ЦИД Подгорица – Издавачки центар „Цетиње“, Београд 1995, стр. 511). Његова књига О супротстављању злу силом подстакла је бројне полемике, а писана је с намером да се изложи критици учење Лава Толстоја који је прибегавање сили у борби са злом називао насиљем и богохулним узурпирањем божје воље (Лоски, исто). За разлику од Толстоја, Иљиново становиште је да човек треба одлучно да се супротстави злу, како „унутрашњем“ тако и „спољашњем“ (Добрица Гајић, „Херојски задатак“, приказ књиге Ивана Иљина О супротстављању злу силом – „Zepter Book World“/„Војска“, Београд 2001, Погледи, број 248, фебруар 2002, стр. 51).

Упркос обимном филозофском, правном и теолошком делу, поједини историчари филозофије само успутно помињу Иљина, наводећи да је на Московском универзитету предавао право и да се „бавио специјалним проучавањем Фихтеа и нарочито Хегела“ (Фредерик Коплстон, Филозофија у Русији, БИГЗ, Београд 1992, стр. 383). Међутим, у данашњој Русији Иљин се поштује као врло значајан мислилац, на чије идеје се јавно позивао и Владимир Путин. Његови земни остаци пребачени су из Швајцарске и положени у некрополу Донског манастира у Москви, што довољно говори о Иљиновој важности у постсовјетској Русији.

Квинтесенца Иљинове филозофске и политичке мисли јесте органско промишљање проблема. Критичари у томе могу видети њихово најрањивије место, али је такво упориште за традиционалисту и десничара Иљиновог кова било најприкладније. Активизам и теоријска и практична принципијелност обележили су његов живот и рад. У руској религијској филозофији, са свим њеним различитостима и спорењима, Иљиново дело заиста „представља једно од незаобилазних поглавља“ (Гајић, исто).

***

Иљинова књига Бела идеја садржи двадесет један изабрани чланак, у којима је овај истакнути руски филозоф, осим текста „Бела идеја“ који је из 1926. године, третирао различите друштвене и политичке теме после Другог светског рата - повезане са Русијом, руском емиграцијом и белим покретом. У тексту „О историји ђавола“ Иљин пише о интересовању филозофије и уметности за демонске садржаје, наглашавајући да Ничеова дела Воља за моћ, Антихрист и Ево човека на директан и отворен начин проповедају зло. Ничеови следбеници су повезали његово оправдавање зла са Марксовом доктрином, кренувши да остварују своје планове почетком 20. века. Иљин прави разлику између демонизма („живот без Бога“) и сатанизма („рушење Бога“), истичући да се његово поколење суочило са истинском ђаволском стихијом која би се, једном речју, могла дефинисати као „антихришћанство“ (7-8).

Чланак „Завист као извор несрећа“ показује да је људска завист главни узрок не баш сретних догађаја у прошлом веку. Према Иљиновој оцени, социјализам и комунизам су завидљиви, тоталитарни и терористични. У светској полуинтелигенцији види он „највећи расадник зависти“ (11). Затим осуђује химеру „свеопште једнакости“ и предрасуду „свеопште слободе“ и пише о највећој религијској кризи човечанства, у којој су људи „устали против саме идеје Бога“ и показали спремност да искорене све верујуће на земљи (12-13). Пораст становништва и ширење градова, сматра Иљин, појачавају конкуренцију, умножавају животне проблеме, распаљују завист и жељу за богаћењем, што доводи до разарајућих међународних ратова. Његов утисак је да технички прогрес утиче на раст социјалне зависти, јер се код људи увећава потреба за уживањима, заједно са вољом за богаћењем и поседовањем власти.

Уверен у непостојање вечног живота, савремени човек жури да максимално искористи овоземаљски живот, делујући без стида и правдајући своју дрскост моралним релативизмом. „Људи нашег доба губе духовну кичму: њих одржава завист и грамзивост“, пише Иљин (14).

У тексту „Шта је држава – корпорација или институција?“, Иљин указује на слабости „формалне демократије“ и у времену после Другог светског рата тражи „трећи пут“ за Русију (15-16). Појашњавајући проблем, образлаже да држава може бити „корпорација“ или „институција“ (16). Прва почиње од појединца и гради се „одоздо према горе“, друга се гради „одозго“ и у њој народ „не управља собом, већ се васпитава и повинује“ (16-17). Иљиново становиште је да би здраву државу требало да чине елементи и једног и другог. Русија треба да створи сопствену државну форму, где ће спој институције и корпорације бити у складу са руским национално-историјским околностима. Отуда Иљин осуђује руске заграничне партије које се залажу за увођење формалне демократије у Русији.

На државну форму, у чланку „О државној форми“, Иљин гледа као на устројство живота и живу организацију народа. Мишљења је да сваки народ има право на сопствену државну форму и конституцију, тако да државност не треба позајмљивати и имитирати. Сматрајући да се осмишљени и успешни политички избори налазе у далекој будућности, Иљин је тврдио да до њиховог остварења руски народ треба да води „национална, патриотска, никако не тоталитарна већ ауторитарна – васпитна и препородитељска – диктатура“ (26).

***

„Претпоставке стваралачке демократије“ јесте текст који је усредсређен на искуство слободе, релативно висок ниво свести о правним нормама, економску независност грађана, минимални ниво образовања и обавештености, политичко искуство, лични карактер и патриотско осећање. Иљинов закључак је да у земљу која не располаже потребним предусловима за здраву стваралачку демократију, не би требало уводити демократско уређење зато што оно „може бити само штетно за ту земљу“ (34).

Иљин, што се може видети у тексту „О формалној демократији“, разликује „механичко“ и „органско“ схватање државе и политике (35). За механичко схватање човек је инстинктивни појединац, полази се од тога да се људи рађају једнаки и да имају једнака права, тј. једнако право гласа. Другим речима, срж демократије налази Иљин у следећој политичкој догми: „сви су формално слободни, сви су формално једнаки и сви се међусобно боре за власт ради сопствених интереса, маскираних општом коришћу“ (36).

Чланак „О органском схватању државе и демократије“ почиње Иљин запажањем да тачно разумевање суштине државе, политике и демократије претпоставља одбацивање вештачких измишљотина и лажних доктрина. Иљин не мисли да су сви људи „разумни“, „по природи добри“ и „лојални“, јер нас живот у супротно уверава (40). Противи се томе да људима треба дати право гласа „независно од њихових унутрашњих особина и квалитета – независно од њихове свести о правима“ (40).

Државни живот уређује се органски, а не аритметички. „Сами људи који учествују у животу нису апстрактни `грађани` који држе празне листиће у рукама, већ живе личности, телесно-душевно-духовни организми; њима је потребна слобода коју траже, али они морају да буду и достојни те слободе. Гласачки листић може да попуни свако; али да одговорно размишља о потребама државе и њеном функционисању – не може ни издалека свако“, пише Иљин, додајући да људи као живи организми постају живи органи државног организма (40-41).

Иљин није сматрао пуновредним гласачке листиће духовно неразвијених људи, јер ће такве особе само наносити штету држави: „неиспуњавањем својих обавеза, произвољним преувеличавањем својих права, свакојаким кршењем прописа, разним преступима, подмићивањем и проневерама, корупцијом и шпијунирањем“ (42).

Држава треба да буде „демократска“ тако што ће своје најбоље снаге црпети из народа, стимулишићи га да се максимално посвети њеном изграђивању, што подразумева константни избор „најбољих снага“ (43). Народ не треба механички да позајмљују начине таквог бирања, већ мора пронаћи за себе најцелисходнији систем квалитативне селекције.

У тексту „Партијска изградња државе“ Иљин полази од тога да партија представља „савез грађана који су се организовали како би узели државну власт у своје руке“, чему стреме и демократске и антидемократске партије (46). По природи ствари, партија тежи наметању сопственог програма читавој држави, без обзира на оне који су апстинирали или јој нису дали свој глас. Коалиционе владе се тешко састављају, јер партије нису међусобно толерантне и то изазива по државу штетне осцилације.

Победничка странка на изборима осваја већину датих гласова, с тим што то обично није апсолутна већина (више од пола), па на власт, у случају излазности од 65 до 55 одсто, могу доћи партије са 30-ак посто освојених гласова. Иљин подсећа и на партијску агитацију као средство за стицање већине, питајући се при крају текста да ли аритметичка већина може гарантовати државни просперитет и није ли мањина била та која је Русији донела одређене друштвене реформе, почев од Петра Великог до Петра Столипина.

***

Ауторитарном државом, пише Иљин у чланку „Од демократије ка тоталитаризму“, управља власт која није зависна од народне воље и контроле, с тим што ауторитарни поредак не одбацује народно представништво које може да има само саветодавна права, пошто владар самостално управља државом, био он лични или колективни. Такав систем не води тоталитаризму, јер тоталитаризам као форма искључује било какву самоактивност грађана, не јавља се често у историји и тек у 19. и 20. веку техничка средства омогућила су његово успостављање. Русија ауторитарној државној форми дугује свој политички настанак, јачање и културни процват, док јој тоталитарни режим наноси понижење, културно заостајање и физичко изумирање.

Док тотална државна регулатива детерминише тоталитарни режим, ауторитарни режим може да се задржи на мањем административном мешању. Иљин истиче да је тежња великих владара увек била да „развију код грађана слободну самоактивност и да подстичу њихове иницијативе“ (51). Код Петра Великог не уочава Иљин тоталитарне тенденције, већ тврди да је Петрово присиљавање народа у ствари представљало „подстицање његове воље ка стваралачкој самоделатности“ (51). Његов је закључак да ауторитарна структура не производи тоталитаризам, као што ни демократска, због систематског јачања сопственог административног апарата, није заштита од тоталитаризма. Иљин оптужује и европску социјалдемократију за тоталитарне намере у привреди и култури демократских држава, помињући у том смислу индустрију и национализацију здравствене службе.

Тоталитарни режим, у тексту „О тоталитарном режиму“, Иљин дефинише као „политички систем који је бескрајно проширио своје мешање у живот грађана, и целокупну њихову делатност укључио у опсег свог управљања и принудног регулисања“ (55). Свеобухватно управљање чини суштину тоталитаризма, а оно је оствариво кроз спровођење „најконсеквентније диктатуре, засноване на јединству власти, на једној искључивој партији, на монополу послодавца, на узајамном шпијунирању и на беспоштедном терору“ (56). Тоталитарни режим проистиче из партијских одлука, директива и инструкција, којима су подређени и основни закони. У таквом систему не постоји правна држава, већ терористички притисак на људе.

У чланку „Шта је федерација?“ Иљин наводи да је пажљивим ишчитавањем руских заграничних новина дошао до закључка да највећи број заговорника федерализма нема довољно знања о том питању. Објашњава потом да се у државном праву федерацијом „назива савез држава који је заснован на споразуму и који регулише њихово уједињење на законит начин“ (59). Реч је о центрифугалном, а не центрипеталном процесу. Набраја примере уједињења Швајцарске, САД, Немачке, Канаде и Аустралије, истичући да се класична федеративна држава ствара одоздо-нагоре. Мале државе се могу удружити и на основу асимилације и стапања у унитарну државу. Иљин отуда подсећа на формирање Француске, Италије, Шпаније и Велике Британије. На крају помиње и постојање „псеудофедерација“, које настају наметањем одозго (63).

Текст „Животне основе федерације“ Иљин почиње оценом да у животу једног народа државна форма настаје историјским и органским путем, при чему је она условљена његовим „спољашњим“ (број становника, клима, географски чиниоци, расни и племенски састав итд.) и „унутрашњим“ (вера, душевне особине, свест о правима, морал и др.) особеностима (64). „Нема и не може бити конституције која би у истој мери одговарала разним народима“, пише Иљин (64). Предлоге да се у Русији уведе федеративна република са референдумом Иљин тумачи наивношћу предлагача или њиховом намером да се Русији нанесе штета.

Федеративни поредак, по Иљину, има неколико основа:

1. Постојање две или више самосталних држава;

2. Оне би требало да буду релативно мале;

3. Државе које желе да ступе у федерацију морају да имају реалну потребу за уједињењем;

4. Развијена свест народа о својим правима;

5. Смисао за политички компромис (64-67).

***

У чланку „Превладавање социјализма“ Иљин пише да је „социјализам остварив само у форми свепрожимајућег и свепоробљујућег тоталитарног режима“ (68). Обележје социјализма је, како истиче, гушење приватне својине и личне иницијативе, што води монополу државе над својином и монополу једног бирократског центра на плану иницијативе. Социјализам Иљин сматра асоцијалним због сузбијања слободе и стваралачке иницијативе; то је систем који изједначава све у сиромаштву, како би се створила привилегована каста партијских чиновника; уместо братства социјализам проповеда класну мржњу; користи терор у управљању и проглашава ропство за праведан поредак. Из тих разлога праву социјалност - коју чине слобода, праведност и братство - требало би потражити у поретку који није социјалистички и који „неће бити `буржоаски систем` већ систем правне слободе и стваралачке социјалности“ (69). За његово остварење биће потребно време, а социјални поредак захтева Иљин и за Русију, где ће се, у условима приватне својине и приватне иницијативе, од привреде тражити заштита националних интереса и вођење земље ка просперитету и изобиљу, а од власника правично и братско пословање.

Текст „Социјалност или социјализам“ започиње констатовањем дистинкције између ова два појма. Социјалност је за Иљина „жива праведност и живо братство људи“ и њен први услов налази се у брижљивом одношењу према достојанству и слободи људске личности (71). Социјалисти су преварили људе обећавајући им праведност и братство, јер су им отели „достојанство, слободу, способност за братство и пут ка праведности“ (71). Државном уређењу социјалност треба да буде циљ и задатак, јер се оно, наводи Иљин Аристотелове речи, формира „зарад лепог живота“ (71). У историји се показало да је социјализам увек био повезан са свакојаким илузијама и најнеоснованијим надама, што савремена епоха треба да елиминише, тврди Иљин. Људи могу љубављу и добровољним пристанком да прихвате постојање заједничког власништва, али без тога ће оно иницирати репресивни тоталитарни режим, свеопште ропство и опадање културе.

У тексту „У потрази за праведношћу“ Иљин наглашава да се не сме губити из вида да је руски народ кренуо за бољшевицима тражећи нову праведност. Сви народи ће једном увидети, пише Иљин, „да социјализам и комунизам уопште не воде праведности већ новој неравноправности, и да једнакост и праведност никако нису једно те исто“ (75). Пошто људи по природи нису једнаки, праведност захтева „да права и обавезе људи, а исто тако и њихове стваралачке могућности, буду у складу са њиховим природним особинама, њиховим способностима и радом“ (76). Према Иљиновом уверењу, људи неће схватити и остварити праведност све док буду следили идеје Француске револуције и инсистирали на Декларацији права и свеопштој једнакости. Осим закона који неће уводити неправедне привилегије нити неправедну једнакост, који својим утврђеним неједнакостима неће угрожавати праведност, који ће спречити произвољну и непредметну примену закона - а чиновницима омогућити рад на измени прописа како би се остварила што потпунија праведност, Иљин констатује да праведност „тражи још и праведне људе“ и да се она не може увести са стране као готов модел, јер нешто што је праведно у једној земљи може бити у другој неправедно (80). Праведност се остварује кроз непрекидно стваралачко трагање и напрезање читавог народа и отуда представља његов стални задатак који се никада трајно не може решити.

Чланак „О фашизму“ сагледава фашизам као многострану и сложену појаву. Фашизам је „реакција на бољшевизам“ и представља концентрацију „десних државно-одбрамбених снага“ (81). У времену хаоса и тоталитаризма који је изазвала левица, фашизам је, гледано кроз Иљинову оптику, био „здрава, неопходна и неизбежна појава“ (81). Иљин примећује да је фашизам био у праву када је захтевао „праведне социјално-политичке реформе“ и када је „полазио од здравог национално-патриотског осећања“ (81).

Но, фашизам је, по Иљину, починио и неке дубоке и озбиљне грешке:

1. Одбацио је религију;

2. Створио је десни тоталитаризам;

3. Успоставио је партијски монопол, који је изазвао корупцију и деморализацију;

4. Раширио је екстремни национализам и шовинизам;

5. Мешао је социјалне реформе са социјализмом и увео етатизацију привреде;

6. Пао је у идолопоклонички цезаризам, са својственом демагогијом и деспотизмом (82).

Грешке фашизма, писао је Иљин, схватили су Франко и Салазар и настоје да их избегну.

***

„Идеја ранга“ је један од најинтересантнијих чланака у књизи Бела идеја. Иљин објашњава да је савремено човечанство „изгубило представу о томе шта је прави ранг“ (85). Револуција је своју суштину испољила „у свесном брисању сваког ранга, у исмевању саме идеје ранга“ (85). Руски мислилац разликује „ранговски“ и „егалитарни“ поглед на свет (85). Егалитаристи, односно људи једнакости, немају разумевања за нечију супериорност, њихово гледање је материјалистичко, безбожно, револуционарно, социјалистичко, противприродно, противдуховно и нагиње републици. Поборници ранга, с друге стране, „не прихватају ни природну једнакост, ни вештачко и насилно изједначавање“, сматрајући да се људи рађају неједнаки (87). Ранговско гледање је „духовно, склоно традицији и конзервативности; оно је природно, органско, лојално и религиозно“, док на политичком плану „тежи избору најбољих људи – било путем именовања, било гласањем, и залаже се за монархију“ (88).

У идеји ранга разликују се „стварни ранг“ човека (способност која му је својствена) и „социјални ранг“ човека (овлашћења, права и обавезе које му држава или друштво признају) (89). Ова два ранга се не морају поклапати, али правог социјалног ауторитета нема док се они не подударе. Без ранга није могуће постојање било какве друштвене организације. Држава у којој доминира неуспешна ранговска селекција слаба је, није стабилна и вероватно је осуђена на пропадање. Отуда је важно питање како препознати најбоље, како их истаћи и доделити им неопходна овлашћења и обавезе. То се може постићи „путем именовања“ (црква, војска, школа, економија, често држава) или „путем избора“ (академске установе, културна друштва, парохије и локалне самоуправе, понекад држава) (91). И један и други начин, наравно, имају своје добре и лоше стране. Оно што би требало постићи јесте усклађивање социјалног ранга човека са његовим духовним рангом, јер ће народ тада прихватити именованог као свог, а он неће мислити о партијској, класној, провинцијалној и личној користи, него о „свенародно-државној“ (92).

Због могућег појављивања „болесног ранга“ важно је поштовати два правила:

1. Да они који именују заиста траже најбоље индивидуе;

2. Спремност на то да је могуће направити грешку и да од тога не треба правити скандал (92).

Иљин запажа да се идеја ранга у Русији одржала на религиозној основи и патриотском осећању. „Ето зашто је заклетва (`љубљење крста`) имала у Русији такав значај. Ето зашто је руски народ хиљаду година веровао у праведну вољу Цара, у његову свесрдну бригу о читавом народу без изузетка и у његово тражење праведности за све“, додаје Иљин, уз закључак да због свега тога у Русији није било републиканског уређења (92).

У тексту „О осећању одговорности“ Иљин истиче да ће историчари који буду желели да осветле бели покрет, белу борбу и белу идеју морати да пођу од главног духовног мотива припадника тог покрета, тј. од љубави према националној Русији, снажног осећања одговорности за оно што се у њој збива и осећања личног достојанства због кога су улазили у борбу на живот и смрт са својим противницима. Људи се, према Иљиновом становишту, деле на оне који траже властита уживања и корист у животу и на оне „који доживљавају себе као људе који стоје пред Највишим и Светим“ (94). То највише и свето је Бог, тако да је човекова одговорност „у крајњој линији увек одговорност пред Богом“ (95). Као слободно и зрело биће човек је одговоран за садржај и усмереност свог живота. „Дух човека је `слободан` не у смислу да на њега `ништа не утиче`, или да он не трпи никакав терет `утицаја` и `узрока`, већ у смислу да је њему дат дар самојачања, самоослобађања, који он мора да прихвати и, користећи се њиме, стекне искуство и снагу“, пише Иљин (98). Бранилац белог покрета био је при ставу да апсолутне слободе за човека нема и да је то добро. Сматрао је да човек треба активно да живи и сноси одговорност за своја дела. У том смислу, разликовао је „претходну одговорност“ (осећање човека да стоји пред нечим и његова јака воља да достигне савршенство) и „потоњу одговорност“ (101).

***

Чланак „О православљу и католичанству“ посвећен је значају православља за руску историју и културу. Самобитност Руса види Иљин „у посебном и самосвојном духовном акту“ (104). Под актом разуме човеково доживљавање, поимање, размишљање, хтење и деловање. Наглашава да су на стварање руског националног акта утицала четири значајна фактора:

1. Природа;

2. Словенска душа;

3. Посебна вера и

4. Историјски развој (105).

За схватање и тумачење руског стваралачког акта Иљин тврди да није добро бити ни фанатичан словеновил, ни заслепљени западњак, већ треба бити што објективнији и правичнији, поготово када се ради о односу православља и католичанства. Иљин наводи да међу руским непријатељима римски католици заузимају посебно место. Њихово разликовање са православнима своди на:

1. догматско разликовање (католици су увели у 8. члан Симбола вере допуну да Свети Дух исходи не само од Оца, него и од Сина, познату као „филиокве“; у 19. веку придодата је догма о безгрешном зачећу; 1870. уведена је догма о непогрешивости папе; 1950. догма о посмртном узнесењу Деве Марије);

2. црквено-организационо разликовање (католици признају папу за главу цркве и јединог Христовог намесника на земљи; православље признаје само Христа за главу цркве и сматра да се црква треба градити на васељенским и помесним саборима, а поред тога не признаје ни светску власт бискупа и организација попут католичких редова);

3. обредне разлике (православни не признају богослужење на латинском језику и држе се литургије Василија Великог и Јована Златоустог; поштују причешће хлебом и вином и одбацују освећене колачиће; признају иконе али не и скулптуре у храмовима; уздижу исповест на невидљиво присуство Исуса Христа и одбацују исповедаоницу; његово појање, читање молитве и звоњење звона разликује га од католичанства; одежде православних су другачије, као крст и олтар; православље прихвата клечање и одбацује католички наклон уз савијање ноге у колену, не користи звонце за време трајања молитве итд.);

4. мисионарске разлике (православље инсистира на слободи вере и не прихвата дух инквизиције; чистоту религиозног сазрцања оно брани од застрашивања, политичких спекулација и материјалног помагања-доброчинства; не тежи по сваку цену власти на земљи);

5. политичке разлике (православна црква не претендује на световно господство и борбу за државну власт у виду политичке партије, код православља су црква и држава одвојене – али помажу једна другој, док католицизам увек тражи световну, клерикалну, имовинску и лично сугестивну власт);

6. моралне разлике (католицизам се обраћа слепо-покорној вољи човека, а православље слободном људском срцу; православље настоји да пробуди стваралачку љубав и хришћанску савест у човеку, док католицизам захтева поштовање прописа и тражи спољашњу побожност);

7. разлике у религијском акту (за православног је буђење вере унутрашња побуда и сазрцавајућа љубав, код католика веру подстиче вољна одлука да се потчини одређеном црквеном ауторитету итд.) (107-111).

Иљинов је закључак, после опширне анализе, „да су најдубље традиције двеју вера супротне и неспојиве“ (115). Бели покрет, подсећа Иљин, потекао је из православног хришћанства, а живу савест, искрену молитву и добровољно учешће у рату сврстава Иљин у „најлепше дарове православља“ (116). На „католицизам источног обреда“ гледа он као на лицемерну, безбожничку и неморалну операцију која има за циљ да у Русији заведе католицизам (116).

***

У тексту „О руској идеји“ Иљин пише о потреби да се, без обзира на све што је снашло његово поколење, верује у Русију и да се њена стваралачка идеја преноси будућим генерацијама. Та идеја „мора да буде израз руске историјске особености и, истовремено – руске историјске мисије“ (117). Она је, како каже, увек водила Русију. Руска идеја је, суштински гледано, идеја сазрцавајућег срца и то је „главна снага Русије и руске самобитности“ (118). По овој идеји љубав је најважнија у животу и њу је руска душа прихватила од хришћанства. Иљин оцењује да се руско православље више ослања на Јована, Јакова и Петра, а мање на Павлове речи.

Живо сазрцање представља први знак руске вере и руске љубави. Срце и сазрцање претпостављају постојање слободе, јер ће се без ње угасити њихово стваралаштво. Сазрцавање мора бити и предметно. Руси не треба да подражавају друге народе и од њих позајмљују духовну културу, већ треба да стварају своју посебну културу. За Русе се спас не налази у западњаштву, јер они имају сопствене путеве и задатке. „Ми нисмо ученици Запада, нисмо ни његови учитељи. Ми смо ученици Божји и учитељи самима себи“, увиђа Иљин (125-126).

Самобитност руског народа састоји се у томе што из „примарних сила“ руске културе (срца, сазрцања, слободе и савести) треба да се развијају њене „секундарне силе“ (воља, мисао, форма и организација) (126). Иљин је уверен да руска религиозност, уметност, наука, право треба да почивају на сазрцању срцем и предметној слободи. Руска идеја је, гледајући њен религиозни извор, „идеја православног хришћанства“ (130). Пре хиљаду година, наводи Иљин, Русија је од хришћанства добила задатак да створи своју националну културу, прожету љубављу, сазрцањем, слободом и предметношћу, и будућа Русија остаће такође верна тој идеји.

У чланку „Бела идеја“ Иљин се са пијететом сећа борбе припадника белог покрета и пише о настојању да се сачува историјска истина о њиховом деловању. Иљин верује да после одласка комуниста у прошлост неће доћи до ишчезнућа белог покрета и да ће се његов дух „сачувати и органски ући у биће и изградњу нове Русије“ (134). Према Иљиновом мишљењу, бели покрет не би требало сводити на заговарање грађанског рата и контрареволуцију, јер у борби против комунизма бели имају „позитивни идеал отаџбине“ (134). У редовима белих налазили су се припадници различитих слојева и класа, јер је бели дух био одређен њиховом „преданошћу отаџбини“ (134). Иљин помиње да „бела ствар никада није била и неће бити ствар `рестаурације и `реакције`“, јер циљ је да се Русија исцели и обнови - а не да се врати „на оно болесно стање које је за последицу имало револуцију, са свим њеним понижењима и срамотом“ (135).

Шест година после грађанског рата, Иљин не сумња да ће једног дана „бели покрет добити форму патриотског реда и створити националну политичку партију“, али због тога што бела организација још није ослободила Русију она мора да задржи „форму ненаоружане партије“ (135). За белу ствар потребан је бели дух. Бела идеја је религиозна по својој природи и представља борбу за божје дело, односно борбу против сатанског начела на земљи. Због храбрости да се узме мач у своје, бела идеја је и „идеја воље“ (137). „Бели човек је човек одлуке и поступка, човек који је спреман да трпи, уложи напоре и обави посао. Живот је за њега акција, а не стање; чин, а не стицај околности. Њему је својствено да иде линијом највећег а не најмањег отпора“, наглашава Иљин (137).

Снага личног карактера је оно на чему се темељи бели дух, што значи да својој светињи бели припадник остаје увек веран. Прави карактер доноси човеку достојанство, слободу и дисциплину. „Светиња вере и отаџбине – то је наше достојанство и част“, пише Иљин (138). Слобода белих огледа се у томе што они, у складу са црквеним заветима, сами воле и виде то што као светињу поштују. Слободна увереност и снажан карактер стварају доследну дисциплину која даје снагу белој организацији. Из такве дисциплине рађа се слободна послушност „која почива на савести“ (139). Чак и кад наступе порази, припадник белих не сумња у победу божјег дела коме служи. Русија је за беле „национална посуда Духа Божјег“, борба за Русију је борба за „савршенство, за снагу и слободу руског духа“, а за његов процват потребни су територија, свакодневни начин живота и државна моћ, па је отуда девиза белих „сви за отаџбину, све за отаџбину“ имала религиозни смисао (139).

Беле не занима суд њихових противника, јер начело белих гласи: „Служим Русији, одговарам Богу“ (141). Иљин истиче да у ситуацији када је Русију требало спасавати, грађански рат је за беле био „духовна неизбежност“ и да би они то исто учинили у случају да се историја понови (141). Бели не верују „у сврсисходност заједничке имовине, у праведност социјализма, у спасоносни комунизам“ (142). Власништво, стваралаштво, изобиље и дарежљивост представљају девизе за које су веровали да ће бити основа на којој ће се градити и будућа Русија. Такву Русију виде они као јединствену, велику (квалитативно и просторно), помирену и препорођену. Њу треба да предводе „њени најбољи синови“ (143). Док руски народ не осети потребу за царем, дотад треба „прихватити вољу и закон оног руског патриоте који ће Русију повести путем спасења“ и у ту ствар не треба уносити раздор, неслогу, освету, потраживања и уске интересе (144).

Све националне снаге су, према Иљину, потребне Русији. Отуда он не искључује могућност да у будућности дође до повезивања белих са својом браћом која су се нашла у Црвеној армији. Бела идеја треба да обухвати целокупну Русију, а бели дух ће је водити и онда када Иљиново поколење више не буде живо, јер бели дух је „дух целине“ и „дух руског националног свејединства“ (145).