Nemudri saveti

Medlin Olbrajt, Poruka novoizabranom predsedniku: kako možemo da povratimo američki ugled i vođstvo (Memo to the President Elect: How We Can Restore America's Reputation and Leadership, New York: HarperCollins, 2008), 336 str.

Velike figure spoljnopolitičkog establišmenta Demokratske partije, Medlin Olbrajt i Zbignjev Bžežinski, podržale su po jednog od suparnika za mesto kandidata svoje partije na predstojećim američkim predsedničkim izborima, senatore Hilari Klinton (Demokrata iz Njujorka) i Baraka Obamu (Demokrata iz Ilinoisa). Olbrajt, koja je služila u svojstvu američkog ambasadora u Ujedinjenim Nacijama a zatim i Državnog sekretara SAD za vreme administracije Bila Klintona, sada podržava kandidaturu njegove žene za predsednika SAD. Bžežinski, koji je bio Savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika DŽimija Kartera, sada je savetnik u predsedničkoj kampanji Baraka Obame. U slučaju pobede jednog od ova dva kandidata može se očekivati da će u njegovom spoljnopolitičkom timu sedeti ljudi koji su svoj zanat ispekli pod Olbrajtovom i Bžežinskim i koji će uglavnom deliti njihove poglede.

Kako se Amerika bliži izborima koji će u velikoj meri biti određeni spoljnopolitičkim pitanjima, dve knjige koje su ovi visoki spoljnopolitički zvaničnici nedavno izdali pružaju uvid u poglede koji će možda uskoro rukovoditi američkom spoljnom politikom. Bžežinski svoju knjigu, Druga prilika: tri predsednika i kriza američke supersile , predstavlja kao istorijsko razmatranje. Sekretarka Olbrajt svojoj knjizi daje izričitiji naslov: Poruka novoizabranom predsedniku: kako možemo da povratimo američki ugled i vođstvo . U oba slučaja, nema sumnje da ovi radovi predstavljaju išta manje od spoljnopolitičkog manifesta za eventualnu novu demokratsku administraciju.

Mada se ove knjige bave širokim spektrom tema a ni u kom slučaju nisu identične, one ipak dele neke ključne teme. Ono što je najrelevantnije, obe prikazuju američko vojno delovanje u Iraku kao kolosalnu grešku kojom je ''katastrofalno'' vođstvo DŽordža Buša Mlađeg opteretilo Ameriku i ceo svet. Olbrajtova podvlači da je ''jedan Irak dovoljan'' i da će zadatak sledećeg predsednika u Iraku biti da ''ograniči štetu''. Bžežinski invaziju naziva ''geopolitičkom katastrofom'', u isto vreme tvrdeći da se teši mišlju da je Irak postao ''groblje neokonzervativnih snova''.

Nije, naravno, nikakva tajna da je američka intervencija u Iraku daleko od savršene, da je bila opterećena pogrešnim startovima i nadobudnom verom u lakoću i cenu po kojoj će Sjedinjene Države moći da uspostave održivu vlast u Bagdadu. Međutim, republikanski predsednički kandidat, senator DŽon Mekejn iz Arizone, koji je i sam dugogodišnji kritičar načina na koji Bušova administracija vodi ovaj sukob, priznaje i pozitivne promene u situaciji u Iraku tokom protekle godine – čega se ni Olbrajtova ni Bžežinski nisu udostojili.

Procena opasnosti po načelu ''ne brini se, budi srećan''

Kritike Olbrajtove i Bržinskog na račun rata u Iraku su u skladu sa njihovom sveobuhvatnijom kritikom spoljne politike predsednika Buša. (1) Olbrajtova optužuje Buša da je Amerikance ''predozirao strahom'' kako bi opravdao preventivne vojne avanture širom sveta. Sa svoje strane, Bžežinski kritikuje predsednika zato što je preuzeo ulogu samovoljnog delioca pravde u globalnim razmerama.

Ovo su uobičajene optužbe; razni komentatori tvrde već neko vreme da ni sama al-Kaida ni svi postojeći džihadski entiteti zajedno ne poseduju adekvatnu moć da životno ugroze Sjedinjene Države. Najnoviji primer ovog žanra dolazi u obliku knjige Marka Sejdžmena, DŽihad bez vođe: mreže terora u dvadeset i prvom veku ( Marc Sageman, Leaderless Jihad: Terror Networks in the Twenty-First Century ) , u kojoj se tvrdi da su Sjedinjene Države već desetkovale većinu sofisticiranih i opasnih terorističkih vođa, i da su oni preostali većinom emocionalno frustrirani mladići s kojima se najbolje može nositi putem saosećajne društvene politike i strogog sprovođenja zakona. Sejdžmen takođe smatra da je upotreba vojne sile protiv džihadista ne samo neosnovana već da stvari samo dodatno pogoršava tako što glorifikuje njihove napore i povećava njihov bes. Po ovom viđenju, američka umešanost u Iraku predstavlja prvoklasan primer toga kako ne postupati sa džihadističkom opasnošću.

One što je značajno je činjenica da obe knjige daju tako preterano optimistički prikaz islamističkog izazova, uz tvrdnju da je Bušova administracija učinila problem još gorim. To na prvom mestu pokazuje koliko se ozbiljno karikaturalni prikazi predsednika Buša i njegovih savetnika shvataju u najvišim ešalonima spoljnopolitičke elite Demokratske partije. Drugo, odbacujući doktrinu predsednika Buša o strateškoj preventivnosti, Olbrajtova i Bžežinski nagoveštavaju, i pored svih svojih razmišljanja o potrebi razumevanja globalnih dešavanja, da ni jedan od njih ne smatra da je strateški pejzaž temeljno poremećen nakon terorističkih napada 11. septembra 2001. Štaviše, sekretarka Olbrajt primećuje da je ''terorističko nasilje od 11.9. bilo šokantno, ali mi već decenijama živimo sa saznanjem da smrt može da nam dođe iz pravca preko mora''. Sa svoje strame, Bžežinski uzdiže vrline hladnoratovske politike kada je, po njemu, Amerika bila strpljiva, usredsređena na odvraćanje i spremna da rizikuje, čak iako je postojala mogućnost da odvraćanje neće uspeti i da cena toga može biti ''do 150 miliona života u razmaku od svega nekoliko sati''.

Postoji nekoliko odgovora na ovaj osunčani geopolitički optimizam koji odmah padaju na um. Među njima nije najmanje važan onaj koji ističe da je odvraćanje bilo uspešno kada su naši neprijatelji bile suverene države kojima su vladale oprezne elite nesklone riziku. Olbrajtova takođe prelazi preko činjenice da je al-Kaida, jedan nedržavni entitet, uspešno projektovala moć protiv američke domovine i da su moderna ''otvorena'' demokratska društva jedinstveno ranjiva na napade poput al-Kaidinih, uperene protiv civilnih populacija. Bžežinski ne objašnjava kako bi se odvraćanje moglo pouzdano primeniti na transnacionalne grupe ili sponzorišuće vlade vođene ideologijom koja priziva smrt. On se takođe ne bavi time u kolikoj meri tradicionalni pogledi – vezano za stepen rizikovanja koji su tvorci politike nacionalne bezbednosti spremni da tolerišu, ili za sigurnost koju moraju da zahtevaju pre nego što preduzmu akciju protiv neke pretnje – ostaju relevantni u vremenu kada takve grupe pokušavaju da nabave i verovatno upotrebe oružje za masovno uništavanje.

Ono što je još žalosnije, s obzirom da je reč o strategu renomea Bržinskog, je potpuno odsustvo bilo kakvog osvrtanja na ono što islamističke vođe govore o sebi samima. Lako je pretpostaviti da bi Bžežinski iz dana Hladnog rata bio veoma skeptičan prema knjizi koja omalovažava sovjetsku opasnost a koja izostavlja iole ozbiljnije razmatranje sovjetskih izvora ili svedočenja samih Sovjeta o strategiji i ambicijama Moskve. Dok su se razumni ljudi mogli – i jesu – neslagati o stepenu sovjetske opasnosti, svako ozbiljno razmatranje uključivalo je i istinsko nastojanje da se neprijatelj razume.

I, da je Bžežinski bliže analizirao ovu opasnost, otkrio bi da su radikalni islamisti, iako svakako ne predstavljaju većinu muslimana u svetu, dobro organizovani, sve popularniji i imaju sve veće šanse da uskoro dođu na vlast u nekoj važnoj azijskoj ili bliskoistočnoj državi. Na stranu ove geopolitičke mogućnosti, ni Olbrajtova ni Bžežinski se ne čine preterano uzrujanim malignom ali impresivnom moći islamističke ideologije, koja inspiriše svoje pristalice na akte samoubistva i varvarizma protiv istovernika i izvitoperuje roditeljska osećanja do te mere da majke proslavljaju samoubilačke napade svoje dece. Islamistička ideologija poseduje posebnu živost, obraćajući se obespravljenima i otuđenima u vreme kada se čini da je privlačnost suparničkih ideologija, i sekularnih i religioznih, izbBžežinski i Olbrajtova se takođe ne osvrću na meru u kojoj prividna američka slabost ohrabruje radikalne islamiste da udvostruče svoje napore i, nasuprot toga, u kojoj bi ih američka rešenost i pobede naterale na povlačenje. Sada već postoje jasni dokazi da se upravo to dešava, pogotovu u Iraku. (2)

Činjenica da Bžežinski zapostavlja ove izuzetno važne, neopipljive ljudske strane koje čine deo procene opasnosti utoliko je čudniji s obzirom da na drugim mestima u knjizi on ističe kako bi Sjedinjene Države morale da uzmu u obzir mišljenja globalnih elita i populacija. S tim u vezi on iznosi stav da je najvažnija promena koja se desila u današnjem svetu jedno ''globalno političko buđenje'' koje je ''anti-imperijalno, politički anti-zapadno i emotivno anti-američko''. Kao nešto što je najbliže imperiji u današnjem svetu, kako tvrdi Bžežinski, Amerika je postala meta frustracija nerazvijenog sveta. Prema njemu, rešenje je u tome da Sjedinjene Države identifikuju svoju politiku ''sa idejom univerzalnog ljudskog dostojanstva – sa svojim osnovim zahtevom za poštovanje kulturno raznorodnih političkih, društvenih i religioznih pojava'' i, iznad svega, ''poštovanje za svetski kulturni i religiozni mozaik''.

Teško je izreći sud o ovom visokoparnom izražavanju. Za početak, osećanja ozlojeđenosti prema vodećim silama nisu ništa novo. Još važnije, Bžežinski zapravo ne objašnjava kako će Sjedinjene Države zalečiti boljke nerazvijenog sveta (koje se većinom mogu pripisati lošim domaćim vladavinama) vođenjem oprezne i popustljive post-bušovske spoljne politike – koja se na prvom mestu odriče promocije demokratije i promena režima – za koju se njegova knjiga inače zalaže. Uz to, tolerancija nije baš najbezbedniji pravac za američku spoljnu politiku, s obzirom da je većina današnjih moćnih globalni sila zainteresovano za sve osim ''poštovanja za kulturni i religiozni mozaik sveta''. Islamski fundamentalisti teže ponovnom uspostavljanju kalifata kroz upotrebu sile. Kinezi, Rusi, pa čak i Indijci su očigledno zainteresovani za dominaciju velikih sila po uzoru na prethodna doba, bar na regionalnom nivou. Spoljna politika zasnovana na toleranciji mogla bi loše da prođe u jednom netolerantnom svetu.

U krajnjoj liniji, ni Bžežinski ni Olbrajtova (za razliku od još jednog bivšeg Državnog sekretara, Henrija Kisindžera) ne uvažavaju u dovoljnoj meri jedinstvene izazove s kojima se Sjedinjene Države suočavaju u dvadeset i prvom veku. Globalno okruženje je postalo neverovatno raznovrsno, sastavljeno, u isto vreme, od prednacionalnih, polufeudalnih entiteta (tu je dobar primer Pakistan), tradicionalnih država-nacija, kvazi-suverenih grupacija država (poput EU) i raznih međunarodnih organizacija. (3) Izazovi koje upućuju ovi raznovrsni međunarodni igrači kreću se u rasponu od tradicionalnog geopolitičkog takmičenja iz pravca Rusije i Kine do pretnje fundamentalističkog islama, pan-nacionalnih grupa i neuspelih država. Amerika je takođe suočena sa pritiscima od strane NVO, međunarodnih organizacija i mnogih tradicionalnih saveznika koji bi da ograniče diplomatsku, ekonomsku i vojnu moć Sjedinjenih Država.

Takođe vredi primetiti da knjige Olbrajtove i Bržinskog odaju utisak savršenog sklada između njihovih procena opasnosti i njihovih preporuka, poput obnove američkog legitimiteta i povratka transatlantske harmonije. Oba autora pridaju manji značaj opasnosti koja preti od militantnog islama, dok u isto vreme podvlače, pogotovu kada je reč o Bržinskom, teškoće vođenja jedne agresivne spoljne politike nasuprot univerzalnih zahteva za ''dostojanstvom''. Ipak, stvari nisu baš toliko skladne u spoljnopolitičkom miljeu, gde različite političke nužnosti vuku one koji odlučuju u različitim pravcima.

Američki manjak legitimiteta

Olbrajtova i Bžežinski smatraju da je najveća politička cena spoljne politike predsednika Buša bila gubitak američkog ''moralnog legitimiteta'' širom sveta zbog rata u Iraku. Oba autora deklamuju uobičajeni spisak anti-bušovskih kritika – Abu Grajb, Gvantanamo i slično – od kojih su svi, po njima, debelo koštali Sjedinjene Države u svetskom javnom mnjenju. Sekretarka Olbrajt žali to ''traćenje'' američkog političkog kapitala i citira jednog evropskog diplomatu koji joj kaže da ljudi u njegovoj zemlji žele ''povratak one prave Amerike''. Sa istih stanovišta, Bžežinski krivi predsednika Buša za ''globalno otuđivanje od Amerike''. Obe knjige pridaju veliku pažnju međunarodnim anketama javnog mnjenja. Olbrajtova primećuje da je tokom 2000. skoro ''osam od deset'' Nemaca imalo pozitivno mišljenje o Sjedinjenim Državama, dok je 2007. taj broj pao na ''tri od deset'', pri čemu je, ''razume se'', razlog Irak. Bžežinski se poziva na ispitivanja koja pokazuju da Amerika izaziva ''strah i mržnju'' širom sveta.

Ovi rezultati su zabrinjavajući ali, pridajući toliku važnost popularnosti američke politike u inostranstvu, čini se da oba autora zaboravljaju da pojmovi poput ''legitimiteta'' i ''političkog kapitala'' imaju mnoge strane i mnoge izvore, među kojima popularnost nije nužno najvažnija. Oni takođe ne uzimaju u obzir meru u kojoj ove nesrećne percepcije, osim na samim marginama, mogu biti izvan kontrole bilo kog predsednika. Anti-amerikanizam nije ništa novo, i bilo bi teško naći period istorije u kojem je neka usamljena ekonomska i vojna supersila uživala ogromnu popularnost među drugim zemljama.

Bžežinski i Olbrajtova takođe uopšte ne obraćaju pažnju na činjenicu da je većina naših saveznika izgubila svaku sposobnosti i volju da ozbiljno upotrebljava vojnu silu. Loš učinak većine evropskih NATO snaga u Avganistanu, sukobu na koji se među evropskim elitama još uvek zvanično gleda kao na ''dobar'' rat, jasno ističe ovaj problem. Ključni deo ovog osnovnog pomeranja paradigme leži u činjenici da su naši saveznici odbacili tradicionalnu pravnu arhitekturu rata, kojoj je ova administracija ostala verna. Ovo doktrinarno razilaženje seže daleko izvan pitanja vezanih za pritvor i isleđivanje, obuhvatajući i pitanja o tome kada i kako treba upotrebiti vojnu silu. Da podvučemo, čak iako Bžežinski i Olbrajtova ne smatraju da američka borba protiv džihadističkih entiteta zaslužuje da bude nazvana ratom – što je gledište koje dele sa većinom Evropljana – teško je razumeti zašto su oni spremni da prihvate delegitimizaciju bilo kakve ozbiljne buduće američke upotrebe vojne moći, pogotovu iz razloga što se ni jedna druga država nije dosad ponudila kao zamena za Sjedinjene Države u ulozi vodećeg svetskog ''provajdera bezbednosti''. I, sem ako Amerika ne odustane od upotrebe vojne sile, utemeljene na tradicionalnoj paradigmi zakona ratovanja, većina naših saveznika će nastaviti da donosi stroge sudove o nama u sudnici javnog mnjenja.

Novi atlanticizam?

Bilo kako bilo, Olbrajtova i Bžežinski očekuju od sledećeg predsednika da obnovi američki politički kapital. Njihov recept za to bi zasigurno bio popularan u međunarodnim-elitnim krugovima. Oni insistiraju na tome da je došlo vreme da se Sjedinjene Države priključe još nekim multilateralnim sporazumima i organizacijama (uključujući, pretpostavlja se, i Protokol iz Kjota i Međunarodni krivični sud), da se naširoko konsultuju sa svojim tradicionalnim evropskim saveznicima i, uopšte, da pažljivo vuku poteze.

Olbrajtova je realnija u vezi evropske ograničene volje i sposobnosti nošenja sa bezbedonosnim pretnjama, ali je jasno da, što se oba autora tiče, cilj spoljne politike narednog predsednika treba da bude stanje obeleženo transatlantskim konsenzusom i saradnjom i, pretpostavlja se, američkom spremnošću da udovolji evropskim zahtevima čak i kada se Vašington s njima u biti ne slaže. Oni nude ovu privlačnu (i nostalgičnu) viziju uprkos dokazima iz skoro čitave prethodne decenije da Evropa zapravo ne želi ozbiljnu stratešku ulogu rame-uz-rame sa Sjedinjenim Državama i da će težiti izbegavanju bilo kakve upotrebe sile ili robusne diplomatije koja bi mogla da ugrozi poslovne prilike. Kako je primetio Kisnidžer: ''Evropske vlade više nisu u stanju da od svojih naroda traže velike žrtve.''

Štaviše, s obzirom da su se suštinski odrekli ozbiljne upotrebe ''tvrde moći'' kao instrumenta državne politike, čini se da su Evropljani vidno nevoljni da koriste čak i ''mekanu moć''. Dakle, oni se ustežu da se čak i retorički suprotstave svetskim tiranima i plaše se da koriste agresivnu diplomatiju čak i u forumima poput Saveta Ujedinjenih Nacija za ljudska prava. Olbrajtova i Bžežinski se mnogo ne trude da pomire anemičnu evropsku politiku prema Iranu i neučešće većine članova NATO u ozbiljnim borbenim dejstvima u Avganistanu sa svojom vizijom sveta u kojem, prema Bržinskom, ''Amerika i Evropa zajedno mogu da budu odlučujuća snaga dobra u svetu''. Oni svakako ne objašnjavaju zašto, sa stanovišta realpolitike, udovoljavanje Evropi treba da bude ključno organizaciono načelo američke spoljne politike.

Ovo je možda manje nedosledno nego što se čini s obzirom da je teško odupreti se utisku da, savetujući sledećeg predsednika da Ameriku ogradi od ''najmanje odbranjivih'' jednostranih akata predsednika Buša, sekretarka Olbrajt praktično poziva Sjedinjene Države da žrtvuju znatan deo svoje slobode delovanja zarad poboljšavanja odnosa sa negodujućom Evropom. Neupitna pretpostavka koja leži u osnovi svega ovoga je ta da, skoro dve decenije nakon završetka Hladnog rata, Sjedinjene Države i Evropa nastavljaju da dele izuzetno slične strateške interese. Bar sa svoje strane, čini se da su Bžežinski i Olbrajtova sigurni da je to i dalje slučaj, i da je nesposobna diplomatija predsednika Buša tu činjenicu samo privremeno potisnula.

Majka svih mirovnih procesa

Poslednja u nizu zajedničkih tema oba autora je njihov poziv da se izraelsko-palestinski mirovni proces stavi u središte američke politike na Bliskom istoku, praćen kritikom ''bezuslovne'' podrške predsednika Buša izraelskim bezbednosnim operacijama. Bžežinski žestoko kritikuje ''odsustvo odlučnih američkih poteza u vezi izraelsko-palestinskog problema tokom petnaest godina američke prevlasti''. Sekretarka Olbrajt je ovde obazrivija: ona nije bila deo administracije koja je bila pokrovitelj mirovnog sporazuma iz Kemp Dejvida, dok je u isto vreme i previše svesna koliko je političkog i drugog kapitala Klintonova adminstracija potrošila u vezi tog pitanja. Ona priznaje da rešenje izraelsko-palestinskog sukoba možda još uvek nije moguće, poredeći u isto vreme bliskoistočni mirovni proces sa ''vrteškom'' koja se beskrajno okreće. Prema viđenju sekretarke Olbrajt, jedan od najvažnijih prioriteta predsednika Sjedinjenih Država je da obezbedi da se vrteška i dalje vrti, uz tvrdnju da je to najbolja nada za postizanje mira.

Olbrajtova i Bžežinski su, naravno, u pravu kada kažu da je izraelsko-palestinski sukob štetan za region i za ceo svet. Manje je jasno zašto on treba da bude u središtu američke politike u regionu, osim činjenice da je mir između Izraelaca i Palestinaca postao diplomatski sveti gral. Uspon al-Kaide ima malo veze sa Palestinom. Isto važi i kada je reč o usponu Irana i širim sunitsko-šiitskim napetostima. Takođe nije jasno zašto predsednik Sjedinjenih Država treba da ulaže prestiž i politički kapital u mirovni proces kada se, uprkos više godina izraelskih i američkih napora, među Palestincima, koliko god žalosne bile njihove ekonomske i političke teškoće, nisu pojavile vođe sposobne i voljne da sklope mir. Štaviše, otkako je palestinski eksperiment sa demokratskim izborima doneo odlučujuću pobedu Hamasa, prava osećanja palestinskog društva postala su savršeno jasna. Tvrdnje da je Hamas izabran zbog korupcije i loše vladavine Fataha ssamo infantilizuju Palestince, koji su bili i te kako svesni Hamasovog odlučnog negiranja izraelskog legitimiteta a ipak su glasali za njega.

Takođe je činjenica da mirovni proces onako kako se odvija u vremenu nakon sporazuma iz Osla, ima svoju cenu. On uzima veliki deo dragocenog vremena američkih zvaničnika, što znači da se drugim problemima ne može posvetiti odgovarajuća pažnja. Još bitnije, to vrši loš dugoročni uticaj na Izrael, legitimizujući mišljenje po kojem je sukob između Izraela i Palestinaca postao nezamisliv i da se sa diplomatijom mora nastaviti koliko god palestinsko ponašanje bilo neprihtavljivo. U isto vreme, shvatajući da ne plaćaju dugoročnu cenu za počinjene terorističke akte i nepoštovanje ranijih obaveza, Palestinci nemaju podsticaj da ublaže svoje ponašanje. Sve u svemu, upravo zato što je diplomatija obziljna i važna delatnost, postoje uslovi pod kojima je nastavak razgovora i kontakata sa sagovornicima ne samo gubljenje vremena već i pozitivno štetno. Nažalost, čini se da ovu očiglednu činjenicu Olbrajtova i Bžežinski potpuno previđaju.

Svakako, delovi obe knjige daju povoda za ozbiljno razmišljanje. Upozorenje sekretarke Olbrajt da su američke ambasade postale i previše fortifikovane da bi projektovale pozitivnu sliku Amerike u inostranstvu sasvim je na mestu. Isti je slučaj i sa njenim kritikama prevelike upotrebe ekonomskih sankcija. Sekretarka Olbrajt takođe ima loše mišljenje o trijumfalistima globalizacije, poput Tomasa Fridmena [kolumniste Njujork tajmsa – prim. prev.] – koji je bio tako bučan tokom njenog mandata – kao i o prognozama tipa: ''Dve zemlje koje čine deo nekog važnog globalnog lanca snabdevanja... nikad neće međusobno zaratiti.''

Sa svoje strane, Bžežinski nudi provokativnu kritiku procesa u kojem sve veći broj etničkih lobija i specijalnih interesnih grupa gura Kongres u pravcu ograničavanja fleksibilnosti američke spoljne politike, i izlaže zanimljivu argumentaciju u korist uključenja Kine u razne međunarodne samite koji bi trebalo da zamene G-8.

Međutim, najveća važnost ovih knjiga leži u tome što one zajednički ukazuju na obrise američke spoljne politike pod eventualnim demokratskim naslednikom predsednika Buša. Nekoliko budućih pravaca lako je predvideti.

Na prvom mestu, administracija pod uticajem stavova kakve propagiranju sekretarka Olbrajt i Bžežinski pristupiće pitanju Iraka sa pretpostavkom da je američka intervencija u toj zemlji već propala. Mada će se možda uložiti napori u cilju spasavanja obraza, naglasak će biti stavljen na što brže moguće izvlačenje. Oba demokratska kandidata su nešto slično već i obećala; knjige poput ove dve samo dodatno pojačavaju intelektualnu respektabilnost ovih predizbornih obećanja.

Drugo, ubeđenje koje dele Olbrajtova i Bžežinski, t.j. da je Amerika proćerdala svoj politički kapital na nepopularne jednostrane vojne akcije imaće ozbiljne posledice. Obe knjige označavaju kao jedan od vrhunskih prioriteta sledećeg predsednika hvatanje u koštac sa lošom slikom Amerike. Dakle, nova demokratska administracija bi verovatno nastojala da obnovi američki ''legitimitet'' stavljanjem naglaska na konsenzus i konsultacije, skoro do granice smernosti, sa evropskim saveznicima kao i na obezbeđivanje saglasnosti multilateralnih tela pre bilo kakve značajne upotrebe američke vojne sile.

To bi, istina, bila izuzetno popularna politika. Ona bi pogotovu zadovoljila evropske elite, koje određuju tako veliki deo ''respektabilnog'' međunarodnog mnjenja i koje su nestrpljive da našu spoljnu politiku prilagode sopstvenim zamislima. Takva popularnost bi, međutim, bila skupocena. Supersila koja očajno traži da bude voljena izgubiće slobodu akcije da brani sopstvene interese. I prijatelji i neprijatelji će američke bezbednosne garancije i upozorenja svhatati manje ozbiljno ako naredna administracija na prvo mesto zbilja stavi neophodnost konsenzusa sa saveznicima i institucijama koje će, ako je suditi na osnovu bliske prošlosti, iskoristiti svaku priliku da ograniče Ameriku.

Treće, američka spoljna politika će biti dodatno sputana daljom opsednutošću izraelsko-palestinskim mirovnim procesom. Sve dok palestinsko vođstvo ne bude želelo mir – što podrazumeva i budući opstanak Izraela kao jevrejske države – onoliko koliko ga Amerika želi, nema svrhe u traćenju američkog diplomatskog uticaja ili ograničavanju američkih opcija na drugim mestima u regionu samo da bi ''vrteška'' i dalje mogla da se vrti. Na kraju krajeva, prošlo je više od jedne decenije od pregovora u Oslu, otkad su se odvile još dve runde intifade kao i izraelsko povlačenje iz Libana i Gaze. Ali opet, nesrazmerno usredsređivanje na izraelsko-palestinski sukob bilo bi popularno u evropskom i međunarodno-elitnom mnjenju.

Ono što možda bar delom nagoni Bržinskog i Olbrajtovu da predlažu ovu sputanu i opreznu spoljnu politiku je način na koji oboje vezuju američki ''politički kapital'' ili ''legitimnost'' sa njenom popularnošću. Oni pridaju malo pažnje aksiomu po kojem je, mada dobro biti voljen, važnije biti poštovan. Stavljajući naglasak na ono što u krajnjoj liniji predstavlja međunarodnu popularnost, oni zanemaruju mogućnost da se ''politički kapital'' takođe može obezbediti dokazanom voljom za preduzimanje nezavisnih akcija protiv bezbednosnih pretnji i za dosledno poštovanje obaveza podržanih vojnom silom. Drugim rečima, formula Olbrajtove i Bržinskog za poboljšanje američkog ugleda u svetu zgodno ignoriše ogromnu opasnost da će povlačenje iz Iraka, mada možda popularno kod kuće i u inostranstvu, takođe nositi veliku cenu po kredibilitet i poštovanje koje Amerika uživa.

Autori su takođe potpuno nesvesni uticaja prividne američke slabosti na autoritarne bliskoistočne režime kao i na same džihadiste. Čak i prihvatajući stav Bžežinskog i Olbrajtove da američke vojne operacije u Iraku potpiruju bes islamskog sveta i pojačavaju pro-džihadistička osećanja, teško je zamisliti da tamošnja odlučujuća američka vojna pobeda protiv džihadista, izvojevana zajedničkim američkim i iračkim snagama, ne bi učinila islamističku ideologiju manje privlačnom.

Još gore, njihov recept se zasniva na pretpostavci da su pretnje s kojima se Amerika suočava u svetu nakon 11. septembra u širem smislu slične onima s kojima je bila suočena pre tog datuma i da je, kosisteći frazu sekretarke Olbrajt, Amerika ''predozirana'' strahom. Procena iračkog iskustva koju Olbrajtova i Bžežinski dele sa svojom partijom bi skoro sigurno isključila svaku realnu mogućnost američke vojne intervencije na Bliskom istoku (a možda i bilo gde drugde) tokom sledećih četiri do osam godina, što bi stvorilo vakum moći kojeg bi drugi, poput Irana ili Kine, nastojali da popune.

Ako se, s druge strane, prihvati stav po kojem su 11. septembar i pretnja islamističkog oružja za masovno uništenje iz osnova promenili strateški pejzaž, i da su ti ''strahovi'' zasnovani na solidnom i traumatičnom iskustvu, tada poruke Olbrajtove i Bržinskom budućem izabranom predsedniku gube privlačnost. Svakako, nema sumnje da se američka diplomatija može i treba voditi sa većom dozom finese. Ali u predstojećoj deceniji, Americi će biti potrebna sloboda brzog i odlučnog reagovanja na ozbiljne pretnje – i, ako je neophodno – pod sopstvenim uslovima.

Dejvid B. Rivkin Mlađi je partner u advokatskoj kancelariji Baker & Hostetler, LLP u Vašingtonu; prethodno je radio u Ministarstvu pravde i u Beloj kući za vreme administracija predsednika Ronalda Rejgana i DŽordža Buša Starijeg. Karlos Ramos-Mrosovski je diplomac Vudrou Vilson škole za javne i međunarodne odnose Univerziteta Prinston i Pravnog fakulteta Univerziteta Harvard.

Fusnote:

1. Oba autora nude izuzetno selektivnu istoriju spoljne politike Bušove administracije. Oboje prećutkuju uspešne odnose administracije sa azijskim državama, uključujući važna dostignuća poput prelaska na demokratiju u Indoneziji, najmnogoljudnijoj muslimanskoj državi na svetu. Oni takođe ignorišu dramatična poboljšanja u američkim odnosima sa Indijom i Japanom, postignutim uporedo sa širokim angažmanom prema Kini, što je ishod koji ni u kom slučaju nije bio predodređen i koji je zahtevao značajnu dozu diplomatske finese. U isto vreme, mada administracija nije uspela da zaustavi severnokorejski program nuklearnog naoružavanja, uspela je da ustanovi multilateralni okvir za bavljenje ovim pitanjem, što je značajan napredak u odnosu na bilateralni pristup iz Klintonove ere. Predsedniku se takođe ne pripisuju zasluge za dramatična povećanja američke pomoći usmerene ka suzbijanju malarije, tuberkuloze i HIV/SIDE.

2. Vidi, na primer, nedavni članak Breta Stivensa (Bret Stephens) u Vol strit džurnalu, gde se citiraju presretnuta pisma vođa al-Kaide u kojima se ovi žale da su američke i iračke ofanzive otežale mogućnosti džihadista da regrutuju bombaše-samoubice i koja opisuju atmosferu “panike, straha i odsustva volje za borbu” unutar same al-Kaide.

3. Vidi David B. Rivkin Jr., “Diplomacy in the Post-9/11 Era” (“Diplomatija u eri nakon 11. septembra”), intervju sa Henrijem Kisindžerom, Vol strit džurnal, 17.11.2007, str. A11.