Nedovršenost kao loša sudbina

Izlazak iz 'šutnje' moguć je isključivo artikuliranim govorom!

Zlatko Kramarić, dugogodišnji osječki gradonačelnik, i to iz onih najtežih, „ratnih“ dana, dobitnik mirovne nagrade „Averell Harriman“ (1997), političar i intelektualac više decenija konstantno prisutan na ovdašnjoj sceni (šta god to imalo da znači), objavio je zbirku svojih kolumni Nedovršena demokracija, inicijalno pisanih za 24 sata i Slavonski dom. Činjenica da je u pitanju naredni hrvatski ambasador u Srbiji, ove njegove oglede i reminiscencije o političkim i svim ostalim stranama hrvatske svakodnevnice, svim (nus)pojavama jednog tipično balkanskog procesa demokratizacije i tranzicije, koje su koliko god politička analiza, toliko možda još i više mentalitetska studija; nužno stavlja u fokus pažnje domaćeg čitaoca. Iako je kolumna kao forma tradicionalno prezrena od strane tobož „ozbiljnih“, akademskih individua, ova knjiga nas ubedljivo podseća da nema Velikih i Malih tema, već samo dobre ili loše, hrabre ili konformističke, pronicljive ili banalne obrade i analize istih. Naslov više nego jasno referira na čuvenu knjigu Adama Ulama, ali isto tako otkriva neke tipične, gotovo arhetipske slovenske nedostatke, koji se očigledno razaznaju kao uzrok goleme većine naših, kako tradicionalnih tako i modernih problema. „I ruski pisac Turgenjev o Slavenima je pisao kao o „nedovršenim“ ljudima, ljudima koji nisu u stanju da se do kraja realiziraju, ljudima koji čim naiđu na prve teškoće rado odustaju, dižu ruke od svega, patološki se boje neizvjesnosti, iskazuju visok stupanj nepovjerenja spram nepoznatog i tuđeg, a strah od elementarnog reda i organiziranosti rješavaju površnošću, nemuštim improvizacijama, depresivnošću, poltronstvom... Iako su ove nimalo pozitivne objekcije o karakteru slavenske duše pisane u dalekom 19. stoljeću, u međuvremenu se ništa bitno nije promijenilo. „Nedovršenost“ i dalje ostaje naša sudbina!“ (str. 180) Upravo su ove primedbe i konstatacije sam sukus knjige, uz zaista impresivnu raznovrsnost pojavnih – i uglavnom neveselih – epifenomena jednog postratnog, tranzicionog i (divljeg?) kapitalističkog lutanja, nakon tragične i krvave decenije koja mu je prethodila.

Strpljivi, minuciozni hroničar i posmatrač osobenih „znakova vremena“, istinski liberal, po svom dubokom intelektualnom, pa i moralnom habitusu, Kramarić ispisuje neke doista vredne redove (poput teksta: „Citat u politici“), ali pre svega izlaže bespoštednoj kritici svu onu provincijalnu bedu domaćih političara ili intelektualne zajednice, gotovo sramotno neznanje i nedostatak bilo kakve želje za sopstvenim obrazovanjem koji su jedini pravi preduslovi za uspešno obavljanje odgovornih dužnosti. Poput hard-talk intervjua u novinarstvu, mnoge stvari ovde ostaju samo naznačene, i stoga nužno nedorečene, pa je istinska šteta što se misao u nekim kolumnama nije mogla do kraja razviti. Kramarić se ne usteže da, kada god je to potrebno, u funkciji teksta iskaže svoju očiglednu erudiciju, pa ćemo tako uživati u blic-osvrtima na Gruča Marksa, Danila Kiša, Pikasa ili Karla Popera, ali to u svakom trenutku čini nenametljivo, bez paradiranja, u cilju nužne didaktičke pouke javnosti kojoj se obraća. Mora se naglasiti i mestimična istinska duhovitost i originalnost u naslovljavanju kolumni, gde će brojne aluzije i(li) parafraze dodatno potcrtati osnovnu misao-vodilju teksta. Obrazovaniji čitalac će tu lako prepoznati uticaje Erazma, Karla Marksa, Dekarta, Ničea, Fojerbaha, Bunjuela ili Dušana Kovačevića, između ostalih. Stara filozofska dilema o potrebi direktnog angažmana (evropskog) intelektualca u svakodnevnom političkom životu, jedna je od najčešćih tema Nedovršene demokracije . Njegova nedvosmislena posvećenost konkretnom sprovođenju vlastitih teorijskih ili ideoloških stavova istovremeno predstavlja i snažnu konfrontaciju sa inertnošću, konformizmom, pa i očiglednim kukavičlukom većine svojih kolega. „Naše institucije, a posebice akademske, vole čuti da im moćnici 'jamče' autonomiju, a onda tu 'autonomiju' plaćaju šutnjom. Nema te stvari na ovome svijetu koja ih može natjerati na jasno i nedvosmisleno očitovanje. 'Imati stav' uopće nije njihov program. Umjesto ekspresije naši 'intelektualci' biraju povlačenje, umjesto angažmana oni svoju sreću vide u bježanju od stvarnosti, umjesto aktivizma oni preferiraju pasivnu rezigniranost. Bit će da je slučaj 'Dragutin Tadijanović' prava metafora našeg prosječnog intelektualca: moguće je živjeti i sto godina i uspjeti da se ni spram jedne relevantne političke, društvene činjenice ni na koji način ni u kojem vremenu javno ne referirate. To uistinu treba moći!“ (str. 52)

Prema kolegama je, nažalost (uglavnom) s pravom, naročito nemilosrdan. Rigidan i retrogradan pogled na svet, koji odavno ne korespondira niti s jednim savremenim i bitnim životnim i društvenim pitanjem, uskogruda zatvorenost unutar zidina davno zaključanih i(li) prevaziđenih ideja, sramotna sklonost i svakidašnja spremnost k udovoljavanju želja i trenutnih hirova aktuelnih (političkih) moćnika, odsustvo bilo kakve istinske moralne pozicije, o samo-kritici da i ne govorimo, česta promena temeljnih verovanja i ubeđenja, jedna savršeno principijelna nedoslednost negdašnjih marksista, socijalista i ubeđenih Jugoslovena, doskorašnjih gorljivih nacionalista i domoljuba do poslednje kapi tuđe krvi, a trenutnih zagriženih vernika u neoliberalni poredak i neprikosnovenost svetog tržišta; samo su neke od brojnih skica za portret beščašća većinskog dela našeg akademskog sveta. Zato nije za čuđenje što će u jednom trenutku, umesto odavno besmislenih, a do u lošu beskonačnost beskrajnih naklapanja/ponavljanja o „nacionalnim veličinama“, poput Krleže ili Šenoe, otvoreno priznati da bi bio daleko srećniji ukoliko bi studenti književnosti pisali eseje o bilo čemu društveno relevantnom, pa makar i o popularnoj TV seriji „Prijatelji“. Ironija će biti jača ako se setimo da dotični svoj stav izriče u svojstvu profesora književnosti. Temeljno, s pozicije vrsnog poznavaoca, demaskira katastrofalno nepoznavanje jednog od mitskih oslonaca/kompleksa novijeg hrvatskog identiteta, naime onaj o ultimativnom srednjoevropskom karakteru, navodeći neke od relevantnih autora, koje oni koji ih olako potežu u svojim jalovim raspravama ili minornim politikantskim obračunima sasvim verovatno nisu čitali; od Kundere, Konrada, Kiša i Jančara, preko Milosza, Havela, Krleže, Schulza i Formana, pa sve do Hrabala, Mahlera, Schnitzlera i Klimta.

Kramarić, mora se priznati dosledno, stoji na čvrstoj udaljenosti od oba totalitarna mita koja su ljudima na ovim prostorima bar poslednjih pola veka nemilosrdno krojila živote, i na toj specifičnoj, a nimalo zahvalnoj, poziciji ekvidistance ostaće prilično usamljen. U društvu u kojem je teško jednu od te dve ideologije kritikovati ikako drugačije osim s pozicije one druge, sasvim disonantno, pa i gotovo jeretički, zazvučaće tvrdnja da su „jugoboljševike“ devedesetih godina zamenili „croatoboljševici“! Autor svesno nastoji da održi distancu prema plimnim naletima nacional/šovinizma ili kolektivističke, masovne nostalgičarske predstave o jugo-socijalizmu. Tako ne propušta da primeti kako mnogi koji danas o onom dobu, koje je jednom zauvek nestalo padom berlinskog zida, govore kao o „zlatnom vremenu“ nisu ništa želeli da znaju, niti ih je to uopšte i zanimalo, o sudbinama pojedinaca koji su – većinom, istina, s pozicija desnog, retrogradnog nacionalizma, ali su neki bili vođeni i istinskim željama za većim ljudskim pravima i slobodama – u tom suštinski nedemokratskom režimu stradali; niti je ta evidentna činjenica nedemokratičnosti u njima proizvodila išta drugo do savršene ravnodušnosti. Time su, glasi neiskazana autorova misao, definitivno izgubili moralno pravo da osuđuju daleko gore stvari koje su se potom događale. Za one koji bi mogli pogrešno pomisliti kako Kramarić upornom kritikom sada već masovnih, a u priličnoj meri infantilnošću uzrokovanih, retro soc-nostalgičarskih tendencija želi da amnestira potonja „desna“ skretanja, stiže više nego ekspliticno objašnjenje: „Skloni smo da vlastito Zlo potcijenimo. Uvijek nam se čini da je 'tuđe' Zlo veće i opasnije od našega. I dok se strasno zalažemo za proučavanje (čitaj: osudu) 'tuđeg' Zla, u svome vidimo tek nes(p)retnu reakciju na 'tuđe' Zlo! Vlastito Zlo najradije bismo zaboravili, a u nekoj 'tihoj' rekapitulaciji povijesti smjestili bismo ga u 'bijele' mrlje, loše trenutke nedostojne bilo kakve političke i ine pozornosti.“ (str. 156)

Klasična liberalna ideja o osvajanju slobode, njegovo je osnovno političko načelo. Urođeni prezir i jasna distanca naspram svake „odlučnosti“ i „nedvosmislenosti“ – koje neobično efikasno napadaju i guše slabašne i ograničene prostore slobode – vode ga k području ironije, koja se po rečima Tomasa Mana „poigrava među suprotnostima i ne žuri posebno zauzeti stranu i oklijeva odlučiti“. To je rodno mesto liberalnog humanizma, gde je, kako kaže Aleida Asman, definitivno prognano muško herojstvo svojim (ne)nedelima koja nas obavezuju ka gore pomenutim odlučnostima i nedvosmislenostima, koje su, ne samo u proteklom veku i ne samo na našim tragičnim prostorima, za sobom mahom ostavljale polja smrti i redovno odsustvo makar naknadne spasonosne katarze, nakon mahnitih, krvavih pirovanja Gospođice Istorije. Zbog toga ćemo lakše razumeti neverovatnu repetitivnu sposobnost transformacije unutar korpusa onog nedvosmislenog i odlučnog „muškog herojstva“, pre nego mogućnost iskoraka iz tog zlog, začaranog kruga: „Teško je ne primijetiti iznimnu osebujnost i neponovljivu lakoću postojanja velike većine protagonista našeg javnog života. Samo u nas moguće je susresti zadrte internacionaliste koji su u međuvremenu postali još zadrtiji nacionalisti. Jedino u nas borbeni ateisti postaju iskreni religiozni mračnjaci, koji sada u svakom 'srpu i čekiću' vide gorući križ. Doduše, ne radi se ni o kakvoj duhovnoj metamorfozi, duboko promišljenom i bolnom činu, već o jednostavnoj spoznaji da sada vladaju neki drugi običaji i da se, u međuvremenu, politička moda nešto promijenila“ (str. 214). Iako na ovom mestu ne treba potceniti ni sveprisutni nagon za opstankom, pa će zbog toga konvertitstvo, (pre)slobodno shvaćeni pragmatizam i posvemašnji amoralni oportunizam, postati gotovo nepisanom praksom naših političkih „elita“. A sve to u jednom društvu koje ne oseća nasušnu potrebu za istinskim dijalogom, koje će na brojne i objektivno postojeće izazove vremena uglavnom reagovati famoznom „hrvatskom šutnjom“ i gde će se, nasuprot svakoj razložnoj i argumentovanoj diskusiji, radije posegnuti za brutalnim etiketiranjem, po pravilu ad hominem provenijencije.

Savršenih i nepristrasnih moralnih arbitara nema, pa će tako neopaženo, ili čak podržavano, u idealnom društvu prolaziti nezamislive stvari: „Staljinisti će se preko noći transformirati u demokrate, ksenofobični tipovi držat će nam lekcije iz tolerancije, izolacionisti će glumiti kozmopolite, mizantropi će se natjecati u iskazivanju ljubavi prema drugima. A mediji će sve to pratiti i aplaudirati provali naknadne mudrosti“ (str. 42). Stoga, u misaono oskudnom i od svakog smisla temeljno očišćenom diskursu domaćih političara suvereno dominira žargon autentičnosti gde čitave bujice ispraznih fraza ne prati bilo kakva suvisla misao ili ideja. Očajnički pokušavajući da prevaziđe postojeću monističku stvarnost, bilo da se ona manifestuje u svojim apsolutnim i totalitarnim „levim“ ili „desnim“ strahovladama, bilo da se njih dve bore za dominantnu poziciju u sada naizgled „demokratskom“ političkom poretku, Kramarić nastoji da umakne zastrašujućoj, pre svega medijskoj, manipulaciji u proizvodnji jedne suštinske simplifikacije i „binarizacije“ političkog, ali i svakog drugog života! Opterećenost večitim perpetuiranjem davnih izgubljenih bitaka, kako bi to rekao Milovan Đilas, u znatnoj meri odnosi prevagu nad vizijom razvoja jednog konkretnog, budućeg, demokratskog i stabilnog poretka. „No, u nas samo ono što je 'rubno', isključivo predstavlja vijest. Sve ono što se nalazi 'između' lijevih i desnih skretanja, što pretendira biti 'normalno' trajno je isključeno i kao takovo nema pravo pristupa javnosti. Tako je pluralitet u nas reduciran na najjednostavniju binarnu opoziciju, koja ni na koji način ne može jamčiti bilo kakve pozitivne pomake u našem društvu. Pristup problemima i dalje je selektivan, impregniran suprotstavljenim ideologijama, koji osim mržnje i bitaka za 'bolju prošlost' ne nude ništa drugo“ (str. 71). Podjednaka udaljenost od dve suprostavljene – a u mnogo čemu slične ili gotovo istovetne, a svakako vazda za partnerski dogovor raspoložene – antagonističke strane, nužno će u političkoj praksi na sebe privući nerazumevanje, ili čak otvorenu netrpeljivost svake od njih. Verujemo da na ovom mestu nije potrebno podrobnije analizirati izuzetnu, gotovo neprijatnu sličnost sa situacijom u Srbiji, i po ovom pitanju. Jednu monističku paradigmu, koja sama po sebi ne može biti drugačija nego uprošćena, ne treba menjati drugom, već dotični monistički način razmišljanja kao takav!

Nema sumnje da je to lakše reći nego ostvariti, ali to se nipošto ne može postići večitim balansiranjem na tankoj žici nasilja ili „šutnje“, već isključivo jasno formulisanim i artikulisanim političkim govorom! Zlatko Kramarić je, kao jedan od retkih humanističkih intelektualaca na ovim prostorima, permanentno angažovanih u svakodnevnom političkom životu, svakako jedan od pozvanijih da o tome govori. Svoja teorijska (liberalna) uverenja bio je u prilici da u najtežim okolnostima (od)brani u praksi, pa tako činjenicu svog hrabrog držanja u ratnim uslovima slobodno može da opetovano naglasi svojim inferiornim političkim oponentima: „U isto to nesretno vrijeme ja sam uspio pokazati kako je domovinu moguće braniti i nekim drugim vrijednostima: političkim dijalogom, inzistiranjem da se prava i obaveze moraju odnositi na sve građane jednako, stalnim ponavljanjem da su funkcioniranje pravne države i vladavina prava (ne činite nešto tijekom rata čega ćete se poslije stidjeti) temeljne pretpostavke svih demokratskih društvenih odnosa, da institucije sustava u svom djelovanju moraju biti neovisne o stranačkim odnosima, a da 'biti tolerantan' nije ništa ino negoli normalan i uobičajeni način komunikacije među ljudima“ (str. 108/9). Sam čin nesmiljene kritike političke prakse, iako ni sebe i učinke sopstvene politike nikako ne može niti želi prenebregnuti, predstavlja jedan uistinu hrabar, mada ne i sasvim moralno neproblematičan stav. Večito pitanje o mogućnosti zadržavanja idealne, objektivne pozicije neutralnog posmatrača trenutkom uključivanja u direktni, otvoreni politički život, ostaće i ovom prilikom otvoreno.

Javno priznanje sopstvenih velikih političkih grešaka i delanje u pravcu njihovog prevazilaženja (slučaj s raspadom hrvatskih liberala na dve stranke 1997, gde je sebe prepoznao kao jednog od glavnih aktera, te njihovo skorašnje ponovno ujedinjavanje) predstavlja hvale vredan čin, ali on na izborima od strane građana nije na taj način percipiran, ni u skladu s tim verifikovan. Istrajan u traženju najboljih rešenja za zajednicu, s onu stranu (sitno)sopstvene koristi i afirmacije, svojim višedecenijskim intelektualnim radom čvrsto stoji udaljen od pozicija nezainteresovanog pasivnog posmatrača (koji i pored takvog izbora ne može biti oslobođen odgovornosti za svoju sudbinu: i odsustvo artikulacije stava, odnosno njegove posledične akcije, još uvek je nekakav stav!), a posebno od ciničnog, utilitarnog, amoralnog, jurodivog i(li) makijavelističkog politikantskog (polu)sveta kakav – i dalje – u talasima zapljuskuje ove prostore. Predmeti njegovih analiza podjednako su lokalnog, nacionalnog i univerzalnog, kao i teorijskog karaktera. Niti jedna tema nije dovoljno mala niti beznačajna ukoliko može da ima reperkusije na šire društvo, pa će autor s podjednakom pažnjom razmatrati pitanja lokalnih komunalnih problema i teorijske dileme nove levice u knjizi Kraj utopije R. Jacobyja. Zamerka može biti to što često ne spominje imena i događaje koje komentariše, kao da podrazumeva da je čitalac s njima već upoznat, što mestimično može otežati valjano akceptiranje dela, povremeno se neke stvari nepotrebno ponavljaju, znaju mu se omaći neka „opšta mesta“, a utisak je i da bi izbegavanjem ili nešto ređom upotrebom teško razumljivog, u-sebe-zatvorenog, intelektualnog diskursa/aparata dodatno produbio oštricu poruke/poente koju želi poslati široj publici. Nedovršena demokracija sigurno nije njegova najambicioznija, niti najbolje napisana knjiga, to joj uostalom nije ni bio cilj, ali jeste, utoliko više, dragoceni dokaz jednog permanentnog nenametljivo dragocenog prisustva i neumornih napora u potrazi za najboljim rešenjima slobodnog života svakog građanina i pojedinca. Nije nam poznato da li autor sluša Partibrejkerse, ali u istrajnom trudu širenja nikada odveć popularne, a svakako sasvim nepopulističke poruke: „Sloboda ili ništa!“, oni se nesumnjivo nalaze na istom zadatku Promovisanja Ideje drugačijim sredstvima.