Nacionalni identitet i "duh samoporicanja"

Osvrt na knjigu Mila Lompara, Duh samoporicanja, Orfeus, Novi Sad , 2011, str. 480

Pred nama se nalazi jedna od onih knjiga koje slobodno možemo svrstati u ostvarenja koja će biti datum u srpskoj kulturi. To je zbog njenog sadržaja i onoga što u njoj autor zastupa, a i po tome šta se njome osporava, dovodi u pitanje a neretko i obesmišljava. Osnovna pozicija ove argumentovne rasprave jeste dovesti u pitanje pravu lavinu nekritičkih napada na srpski narod, njegov jezik, njegovu kulturu koji orkestrirano i veoma organizovano stižu sa svih strana, a naročito od predstavnika nazovi Srba valjda i zato da bi stvar delovala uverljivije (samooptužba ne podleže raspravi). Naročito je važno istaći besomučno nastojanje da se srpskom narodu nametne krivica i po cenu najvećih i najmonstruoznijih falsifikata. Za protagoniste ovih ideja važno je to da je srpski narod kriv pri čemu se ne postavlja pitanje prava drugih. Dakle, nije važno da li je neko u tom odnosu sa srpskim narodom u pravu, to je van rasprave, ono što je jedino važno jeste da se srpskom narodu nametne krivica. Nije važno da li je neko u celoj stvari u pravu, važno je da su Srbi krivi.

Osporavajući ovakve stavove koji za cilj imaju interiorizaciju krivice srpskom narodu Lompar poseže za raznim argumentima od onih strogo logičkih zasnovanih na neoborivim činjenicama, do onih filozofskih kada u raspravu uvodi vodeće filozofe da bi pokazao besmislenost tvrdnji kojima se Srbi dovode u položaj krivca bez ikakvog osnova i da bi ujedno izveo stav na osnovu koga možemo realno sagledati stvarnost u celini, a i onu koja se tiče samih Srba. U tim optužbama redovno se polazi od pretpostavke da će srpski narod pristati na status krivca te se stoga i iscrpljujuće insistira na tome, jer više ponovljena laž postaje, naročito za neupućene i zlonamerne, istina. Važnost ove knjige jeste i u tome što se suprotstavila tom gotovo bi se moglo reći vladajućem mišljenju u srpskoj politici i kulturi, specijalno srpskoj kulturnoj politici kako to precizno određuje autor.

Srbima je dato da se dave sopstvenim rukama, otuda je i naslov ove knjige Duh samoporicanja sasvim adekvatan i pogađa suštinu duhovne situacije našeg vremena, imenuje stanje stvari. Za to je čini mi se veoma ilustrativan stav autora: „Kao da je tu nastala ključna maksima srpske intelektualne elite, maksima toliko suprotna našim intelektualcima iz XVIII i XIX  veka, koja glasi: pošto odmah i sada ne možemo da postignemo nešto, onda je najbolje da ne činimo ništa. Otuda nije slučajno što je sadašnji naraštaj intelektualne elite, odnegovan u titoizmu, jedan od najsramotnijih naraštaja u istoriji srpske kulture: njegovo ponašanje bi moglo ući u istoriju kao klasičan primer temeljne ljudske i intelektualne neodgovornosti prema bilo čemu što prevazilazi lični interes. A sadašnju vlast upravo nose predstavnici tog naraštaja“ (str. 189) i zato ga navodim u nešto ekstenzivnijoj formi.

Cenim da će knjiga koju ovde pokušavam u kratkim crtama predstaviti javnosti, a koju svesrdno preporučujem čitaocima biti moćna i delotvorna brana od te lavine napada na srpski identitet, srpsko postojanje i kulturno i političko nastojanje. Ovo je takođe jedna od onih knjiga kojoj pristaje da se oceni da je pisana iz glave ako ne cijela naroda, a ono svakakao iz glava njegovog najvećeg dela. Otuda se i autor ovog prikaza usuđuje da kaže da je ovo knjiga koju je prof. Lompar sačinio -  pisao i umesto njega. Duh samoporicanja biće, u to sam uveren, čvrst oslonac svakom onom ko bude želeo i nastojao da očuva i razvija srpsku kulturu, srpski duhovni, jezički i kulturni identitet koji su tako opasno napadnuti u našem vremenu.

U kratkom osvrtu na ovu u svakom smislu izuzetnu knjigu Mila Lompara valja istaći i to da se autor upušta i u one teme koje naizgled, s obzirom na njegov predmet izučavanja i intelektualno usmerenje i opredeljenje ne spadaju u njegov domen. Reč je pre svega o analizi i odnosu prema drugim društvenim pojavama, političkim pre svih, koji strogo uzev nisu njegova uža sfera izučavanja. Najilustrativniji primer za to jeste osporavanje i kritikovanje evroentuzijazma kroz politički slogan aktuelnih vlasti da Evropa nema alternativu koja se u najvećoj meri dovodi u vezu sa aktelnim predsednikom Srbije. Autor ističe da takvi propagandni slogani „počivaju na ciljanom sužavanju čovekove svesti“... „da su oni efikasni i da su glupi“ (str. 12), utvrđujući na kraju razmatranja ovog političko-ideološkog slogana veoma uverljivo „da autor stava da Evropa nema alternativu nije učinio ništa nego da je činjenicu da smrt nema alternativu preneo na jednu političku ili ideološku konstrukciju, šaljući poruku da ona treba da poprimi - a u 2011. godini vidimo i da je poprimila - u našem životu značenje bezuslovnosti koja se ne može izbeći" (str. 13).

Pored primera koji navodimo kao ilustraciju čitalac će pronaći u ovoj knjizi i mnogo drugih koji se odnose na analizu političke i društvene stvarnosti Srbije i srpskog naroda danas, pristajanje na jugoslovenstvo uz obavezno potiranje svoje srpske osobenosti, iz čega izvodimo zaključak da je jednovremena težina stanja u kojem su se našli srpski narod i njegove države i odgovornost Mila Lompara usmerila njega i na teren koji nije „čisto“ njegov i time ga svrstalo u red angažovanih i odgovornih srpskih intelektualaca kakvih je uvek bilo u prekretnim vremnima. Za ovu priliku navešćemo primer prof. Nikole Miloševića, naravno ne bez osnova i namere. Primer ove knjige i njenog autora predstavlja častan odnos i iznad svega intelektualno pošten i moralan stav prema svom srpskom rodu, iskazuje da neutralan stav intelektualca prema sudbini svoga naroda naprosto nije moralno dopustiv, što naravno ne znači da se zalaganje za svoj narod može lišavati načela, nauke i istine, do čega naš autor i tek ako drži. Otuda i može stati i opstati ocena o ogromnoj važnosti ovoga dela i njegovom već se to sada može tvrditi dalekosežnom aktuelnom i istorijskom značaju.

S druge strane analiza stvaralačkih vrednosti srpskih književnika, značaj srpske književnosti za srpski identitet, kao i mnogi oblici osporavanja značaja srpske književnosti neretko od strane „srpskih teoretičara i filozofa“ predstavljaju sjajne stranice odbrane prava srpske kulture na njeno postojanje upravo u tim evropskim pa i svetskim razmerama. Obilje primera koji se uključeni u ovu knjigu čini nemogućim da se oni predstave, ali će kao i u slučaju analize društvene stvarnosti čitalac se lako uveriti u njihovu naučnu argumentovanost i činjeničnu verodostojnost. Impresivno deluje kada se vidi sa koliko izvora i podataka Lompar obrazlaže svoje teze i stavove. U njegovoj argumentaciji nema paušalnih ocena, sve je zasnovano na neoborivim izvorima i to ovu knjigu čini pravim naučnim doprinosom srpskoj kulturi. Iz nje se može mnogo naučiti, čak i oni koji znaju dosta o predmetu njenog istraživanja. Ona je na neki način i istorija srpske književnosti i politike novijeg doba, iako sama po sebi, nema prevashodno pretenziju da to bude. Uostalom njen autor i jeste pozvan da piše o tome. Samo da  podsetimo da je prof. dr. Milo Lompar prof. na filološkom Fakultetu u Beogradu gde predaje Srpsku književnost  XVIII i  XIX veka i Kulturnu istoriju Srba.

I manje pažljivom čitaocu neće biti teško zapaziti da su kulturna politika u srpskom narodu, tačnije njena blago rečeno nerazgovetnost i popustljivost prema drugim stanovištima, pre svih hrvatskom unutar zajedničke države, a inercioni efekat prisutan je i do današnjih dana - mada zajedničke države nema već dve decenije- jugoslovenstvo, komunizam i titoizam i pre svega kičmeni odnos između Srba i Hrvata u Jugoslaviji centralne tačke oko kojih autor vodi raspravu preko ključnih kulturno-političkih aktera toga doba: Andrića, Crnjanskog, Desnice, Ćosića, Krleže i drugih. Na osnovu analize pobrojanih fenomena i ličnosti Lompar ukazuje zbog čega je kulturna politika Srba najčešće završavala u duhu samoporicanja, a slobodno se može dodati i srpskog odricanja i uzmicanja. Izgleda da je osnovni preduslov kakvog-takvog zajedništva u jugoslovenskoj državi bilo srpsko samoporicanje, srpsko poricanje od strane drugih naroda u toj državi sa ciljem da se srpski narod svede na propisanu i dopustivu meru, onu i onakvu meru koja bi pogodovala ambicijama drugih u toj državnoj tvorevini. Prvi znak srpskog oslobođenja iz okova propisane dimenzije nužno je doveo do raspada te države. Događaji a potom i ratovi iz devedesetih godina to su jasno pokazali.

Čini se da je za ovu priliku važno istaći i to da je Lompar u knjizi uspeo na vrlo uverljiv način da dovede u pitanje autoritete jednog autora i jedne knjige koji se smatraju temeljem tzv. Druge Srbije, tačnije Anti Srbije. Radi se o knjizi Radomira Konstatinovića Filozofija palanke, koja je slovila kao mera stvari za razumevanje srpske kulture, kojom je njen autor nastojao da srpsku kulturu i njen obrazac smesti u okvire palanke. Međutim, kako Lompar (odeljak: Zatvorena otvorenost str. 334), na uverljiv način, osporavajući glavne teze te knjige, pokazuje moglo bi se reći da Filozofija palanke svojim duhom zapravo otkriva ograničenja njenog autora koji iznosi stavove sa tezom bez odgovarajuće argumentacije tako da bismo uz rizik pojednostavljenja mogli zaključiti da se tu zapravo ne radi o filozofiji palanke nego bi se pre moglo govoriti o palanačkom filozofiranju i istom takvom filozofu. Ili kako sam Lompar kaže: „U tom reduktivnom pokretu Konstantinović kao da korača stazom koju je utro duh palanke“. (str. 342). „Ali, zar izjedančavanje raznorodnih sadržaja srpske kulture (što Konstantinović čini prim. B.R.) njihovo totalizovanje u pojmu organske kulture, nije i njihovo podređivanje onoj istoj misli o jedinstvu koja je prvorazredna misao duha palanke?“ (str.343) pita se nadalje autor, da bi i zaključio zašto se to zbiva jasnim stavom: „Zato što samo ta nepluralistička predstava o srpskoj kulturi odgovra totalizujućem prenošenju egzistencijalnog stava u razuđeni kulturni ambijent.“ (str. 343). Posebnu pažnju zavređuje odeljak Klasik srpske kuture gde Lompar osporava Konstatinovućevu ocenu o Njegošu kao plemenskom pesniku, pesniku zatvorenosti. Tvrditi da je pisac Luče mikrokozme zatvoreni plemenski pesnik odista spada u intelektualnu drskost i moralnu problematičnost najvišeg reda. Ovo stoji osim pod pretpostavkom da Konstatinović nije bio upoznat sa ovim spevom, u šta je zaista teško poverovati.

Na samom kraju ovog osvrta na knjigu Duh samoporicanja autora Mila Lompara treba istaći sjajan autorov stil, on povremeno doseže visoke literarne vrednosti, kao na primer kada na samom početku knjige opisujući klasične i starinske bibliotečke čitaonice piše: „tu se rasprostire osobita senovitost, kao područje polumraka koji čini da se oštri rubovi stvarnosti rastvaraju u neodređenosti, ali i da uobičajeni uvidi poprime zatamnjeni vid i otkriju svoje skriveno poreklo.“ (str. 7),  ili kada jedan briljantan zaključak oko novina i njihove naknadne važnosti izražava retko šreciznim jeikom i uzvišenim stilom: „Namenjene aktuelnostima, novine su najinteresantnije kada su daleko od njih: kada iz potpuno zaboravljenog i davnašnjeg vremena otkriju koliko je naše vreme prekriveno dugačkom senkom“ (str. 7). I dalje: „To je jedan od nenaglašenih paradoksa koji pripdaju novinama: o sadašnjem vremenu mnogo više od aktelnih novina mogu da nam kažu stare novine..“ (str. 7). (istakao B.R.).

Duh samoporicanja je knjiga kroz koju je njen autor uspeo da poričući osnovne teze samoporicatelja unutar srpskog društva, mazohističkih nastojanja kako bi se to reklo u malo psihologizovanoj formi ili kako je to neko dobro primetio i sažeo pod pojmom autošovinizma, uspeo da prozre opasnost takvih nastojanja, porekne njihovu osnovanost i da na zaista briljantan i odvažan i naučno utemeljen način - istakne suštinske odlike, snagu, dometi i originalnost srpske kulture.  

Kada se svemu ovom doda dobra oprema knjige, njena čisto tehnička čitljivost, o sadržinskoj čitljivosti izrekli smo svoj stav, za šta treba pohvaliti izdavača Orfeus - onda se bez rizika da ćemo preterati  može zaključiti da je Milo Lompar svojim knjigom Duh samoporicanja - srpskoj kulturi podario sjajnu, potrebnu i važnu knjigu. Njenu važnost će videti, osetiti i oceniti svi objektivni čitaoci, ali ne manje o njenom značaju sudiće se i po tome koliko će ona biti osporavana ili prećutana.