Menjanje identiteta Srbije

Prikaz knjige: Grupa autora, Nacionalni i državni interes moderne Srbije, CEDET i FES, Beograd 2007, str. 271

«Patriotizam, izveden iz etnonacionalistički protumačenog nacionalnog interesa», veli D. Vujadinović, «suštinski je srodan šovinizmu i inklinira tretiranju Drugog kao neprijatelja i izdajnika» (19-20). Otuda, centralni nacionalni i državni interes Srbije mora da bude «ustavna demokratija» (17), kod koje postoji «principijelno nedavanje prioriteta bilo kojem nacionalnom interesu kao dominantnom u konstelaciji građanske/republikanske države». To znači da osnov države nije nikakva konkretna nacija, već slobodni pojedinac koji se udružuje sa drugim slobodnim pojedincem, sklapajući ugovor u vidu ustava kao «povelje slobode» (20). Funkcija konkretne države, zato, nije da štiti noseći etnički kolektivitet. Njena je uloga prvenstveno «odbrana slobode jedinke», tako da postoji «primat individualnih prava» (20) u odnosu na sve druge interese.

U Srbiji, međutim, vele autori ovog zbornika, postojeći ustav određuje Srbiju kao državu srpskog naroda. Time se, po autorima, neopravdano privileguje jedan etnički kolektivitet u odnosu na sve ostale. Otuda je ključni nacionalni i državni interes Srbije «revizija Ustava» (26), koja bi ga oslobodila od svih «etnonacionalističkih» elemenata. Uz to, nužno je i preumljenje građana Srbije koji su još pod uticajem etnonacionalizma. Neophodno je «da se narodu sitematski i na razumljiv način objašnjava štetnost etnonacionalističkog tumačenja nacionalnog i državnog interesa» (26). U toj deetnifikaciji države od posebnog je značaja «suočavanje s `lošom prošlošću`» (26). To suočavanje treba da bude «strateško nacionalno i državno opredeljenje» Srbije (26). Zbog toga je čak tri priloga u ovom zborniku posvećeno suočavanju s prošlošću, pre svega sa zločinom u Srebrenici (V. Pešić, T. Kuljić i V. Rakić Vodinelić).

* * *

«Građanistička» ili «druga Srbija» dugo je odbacivala i sam pojamnacionalnog interesa. On joj je delovao kao nešto nacionalističko, ekskluzivističko, neprihvatljivo. Štaviše, tokom devedesetih, pojedini intelektualci iz »druge Srbije» čak su se otvoreno rugali i samoj ideji nacionalnog interesa. Oni su ga podsmešljivo zvali «nacint» (Miodrag Stanisavljević).

Međutim, kada je Srbija 2006. postala međunarodno priznata država, više se nije mogao odbacivati pojam nacionalnog/državnog interesa. To bi značilo da je Srbija jedina država na svetu koja nema nikakav nacionalni, odnosno državni interes. Stoga su intelektualci iz «druge Srbije» krenuli u preuzimanje i pacifikaciju ovog pojma. Tako je nastala ova knjiga.

Ali, ona je istovremeno i najbolji pokazatelj ograničenih sposobnosti čak i najboljih intelektualaca iz «druge Srbije» da istinski razumeju svet u kome žive. Jer, da bi se svet razumeo, morate da izađete iz doktrinarne ljušture u koju ste se sami zatvorili. A «građanistička» dogmatika teško može da se primeni na svet u kome je «nacionalni interes» jedan od važnih analitičkih pojmova. To je stvaran svet, u kome postoji nadmetanje, pa i borba, različitih kolektiviteta oko resursa, kao i za elementarni opstanak različitih zajednica. Jedan od tih suparničkih kolektiviteta, na svetskom planu, jesu i nacije-države. Možda nam se ne dopada taj svet u kome smo svi mi od samog starta članovi nekih konkurentskih zajednica. Ali, stvari tako funkcionišu. Jednostavno, dosadašnja istorija pokazuje da zajednice (uključiv i etničke) koje su bolje organizovane (u države) imaju veće šanse da napreduju, pa čak i da opstanu, nego neorganizovane zajednice. Te suparničke organizacije mogu biti u veoma prijateljskim odnosima. Ali, suštinski, kao kolektiviteti naspram kolektiviteta, one i dalje ostaju suparničke, a na momente i neprijateljske organizacije.

«Građanistički» pristup nacionalnom ineteresu Srbije, međutim, ima jednu nerealnu sliku o svetu u koji nas iokružuje. Po «građanistima», u svetu u osnovi postoji manje-više harmonična struktura u kojoj, kao u kakvom saću, prebivaju organizacije (kolektiviteti) koje sebe nazivaju države (nacije). Struktura suštinski čuva kolektivitete i upravlja njima. Tako, nacionalni interes više nije očuvanje egzistencije neke zajednice i nadmetanje za ograničene resurse. Nacionalni interes je sada samo pitanje kako konkretnu zajednicu urediti prema tim strukturalnim moralnim i pravnim normama.

Otuda ova knjiga uopšte i ne raspravlja o strateškim interesima države Srbije u odnosu na druge države-nacije. U njoj nećete naći gotovo ništa o tome da li je, recimo, u interesu Srbije uključenje u EU i NATO. To je otuda što autori ove knjige, izgleda, smatraju da Srbija nema nikakav pojedinačni, specifični interes u odnosu na druge evro-atlantske države i da je o tome besmisleno govoriti. Zato je za njih nacionalni interes isto što i bilo koji drugi društveni interes.

Samo dva priloga (D. Vujadinović i V. Dimitrijevića) odnose se na nacionalni interes u tačnom smislu te reči. Svi ostali prilozi u ovoj knjizi tiču se različitih društvenih interesa – od kulture (R. Božović), do političkih stranaka (V. Goati). Štaviše, neki prilozi nemaju vezu čak ni sa najvažnijim društvenim interesima – poput priloga L. Perović o socijalističkoj levici u Srbiji pre Prvog svetskog rata, ili priloga B. Jakšića o ugledu SANU u društvu. 

* * *

Da postoji nelagoda zbog toga što se «građanistička» Srbija uopšte bavi ovim pitanje vidi se i iz priloga Vojina Dimitrijevića. Taj prilog je, inače, najbliži onome kako bi ova tema trebalo da bude obrađena. On daje korektan uvid u shvatanje pojma nacionalnog interesa u realističkoj političkoj nauci. Ali, današnji svet autor ipak vidi kao manje-više harmoničku strukturu. Srbija, međutim, sa svojim atavističkim nacionalizmom jednostavno se ponaša kao uljez u toj strukturi. Stoga V. Dimitrijević svoj tekst završava rečenicom u kojoj iskazuje nevericu da se pojam «nacionalni interes» uopšte može primeniti na Srbiju! On doslovce kaže da «ostaje jaka sumnja da je koncept `nacionalnog interesa` kao državnog intersa koji – kako smo videli - preovladava u svetskoj teoriji, uopšte primenljiv na Srbiju» (42).

Takav zaključak je poprilično protivrečan sa ostatkom teksta. Ili je koncept nacionalnog intersa u modernoj nauci pogrešan i ne važi ni za koga – ni za SAD, ni za Britaniju, ni za Francusku, pa onda ni za Srbiju; ili je realistički koncept nacionalnog interesa tačan, pa onda on važi za sve – i za SAD, i za Britaniju i za Francusku, pa onda i Srbiju. Ali, ako bi V. Dimitrijević ovo poslednje priznao, onda bi morao priznati da Srbija ima druge nacionalne interese u odnosu na SAD, Britaniju ili Francusku. A reći tako nešto usred horskog pojanja o bezuslovnim evro-atlatskim integracijama, zvučalo bi nekako odveć disonantno za predstavnike «građanizma».

Jednaka nedoslednost postoji i u «ključnom nacionalnom interesu», kako ga shvata «druga Srbija». Prema ovoj knjizi, kako smo već rekli, to je uspostavljanje «ustavne demokratije» u Srbiji. To za «građanistički» diskurs znači redefinisanje Srbije od nacionalne države u etnički neutralnu zajednicu. Ona bi bila zajednica isključivo slobodnih individuuma, zajednica koja ne bi imala veze sa konkretnim etničkim kolektivitetom. Takva ideja, premda papirnata i formalna, možda može da posluži kao temelj određenog kolektivnog političkog delovanja (liberalizam). Ali, ako takvu ideju hoćete da zastupate morate da budete dosledni. Onda morate da zahtevate etničku neutralnost države u odnosu na sve etničke zajednice. Onda morate da poznajete samo građanina, a ne i etničke koletivitete.

Međutim, po autorima nosećih tekstova ove knjige, etnička ravnodušnost srpske države mora da postoji samo i isključivo u odnosu na Srbe! Samo o Srbima ova država ne sme da vodi računa, ako želi da bude istinska «ustavna demokratija»! Naprotiv, o svim ostalim etničkim zajednicama u Srbiji ova država treba da brine toliko da im upravo kao etničkim zajednicama mora dati naročite privilegije. Stoga A. Lošonc (95) zahteva da se novim ustavom, koji treba doneti, etničkim manjinama u Srbiji garantuje 20 posto mesta u skupštini! Ali, ni to nije dovoljno da bi Srbija postala «moderna ustavna država». Lošonc (95) traži i da predstavnici etničkih manjina u Srbiji dobiju ustavno pravo veta na svako pitanje koje dodiruje interese etničkih manjina!

Ta neravnopravnost Srba u odnosu na druge nacije ne ogleda se samo u tome što jedino Srbi u Srbiji moraju biti samo «građani». Da su Srbi nešto posebno, svedoči i «otkriće» Vesne Pešić da je srpski jedinstven nacionalizam na Balkanu (a možda i na svetu?). «Srpski nacionalizam se razlikuje od nacionalizama u drugim jugoslovenskim republikama», piše V. Pešić (72). «Ti drugi narodi su želeli da naprave svoju samostalnu nacionalnu državu kao univerzalni ideal i zato se u njima brže razvijaju evropske vrednosti» (72). Nasuprot njihovog «evropskog» nacionalizma, srpski (azijatski?) nacionalizam želi državu čije granice neće biti zasnovane samo na etničkom pravu, već i na istorijskom pravu. Otuda Srbija želi ujedno i da pripoji Republiku Srpsku, i da zadrži Kosovo. Takva protivurečna težnja je, po autorki, trajan izvor «srpske nacionalističke kulture» (66), «autoritarizma» (77), «militarizma», i uopšte «korišćenja sile u rešavanju sukoba» (74).

Ovakvo viđenje srpskog nacionalizma netačno je u dva smisla. Prvo, svaki ekspanzivni «nacionalizam» u istoriji - u smislu koji V. Pešić daje ovom pojmu – težio je da zadrži «svoje» manjine, a da istovremeno pripoji susedne teritorije na osnovu «etničkog prava». U tome se hrvatski, grčki ili nemački nacionalizam ni malo ne razlikuju u odnosu na srpski. Ali, nacionalizam ne mora biti samo ekspanzivni. On može biti i defanzivni. Sadašnji srpski «nacionalizam» kaže: ne možete Srbiji oduzimati po etničkom principu Kosovo, a ne dati joj po tom istom principu Republiku Srpsku. Ako je u Miloševćevo vreme i bilo elemenata za nalaz V. Pešić, danas je stvar sasvim obrnuta. Današnji srpski «nacionalizam» je baš dosledan u apelovanju na striktno pridržavanje jednog principa. I ako je korišćenje kontradiktornih načela osnov za naučnu analizu i kvalifikaciju, onda bi zaključak Vesne Pešić morao biti samo jedan: današnji srpski nacionalizam je «pacifikovan», dok je upravo američki nacionalizam taj koji je «kontradiktoran«, «azijatski» i koji proizvodi «militarizam» i «autoritarizam». 

* * *

Konačno, opšti uzisak ove knjige jeste da se većina priloga, od kojih su neki i nesporno informativni i kvalitetni, teško može odnositi na temu knjige. Ono pak nekoliko autora koji su temu pogodili, nažalost, nisu uspeli da se uzdignu iznad uskih političko-stranačkih pogleda. Oni su postupili, da malo grubo kažemo, kao članovi sekte koji odgovaraju na pitanje šta je dobro za njihovo društvo. Da pitate Jehovine svedoke, oni bi vam zasigurno rekli da je za Srbiju dobro da svi u Srbiji postanu Jehovini svedoci. Upravo je na taj način odgovoreno u ovoj knjizi. Na pitanje šta je nacionalni interes, «druga Srbija» je odgovorila da je nacionalni interes da Srbija postane «druga Srbija».

Time se pokazuje ne samo elementarno neshvatnje pojma nacionalnog interesa. To je znak i izvesnih totalitarnih težnji, težnji da se izvrši preumljenje nacije, suštinska promena nacionalnog identiteta. To doslovce traži Vesna Pešić. Ona zahteva «rekonstrukciju (promenu) sistema vrednosti, kolektivnog i individualnog identiteta» (164), uspostavljanje «novog identita zajednice» (165), odn. «menjanje identiteta Srbije» (170). To će se, po Pešićevoj, postići uspostavljanjem «režima `jedne istine`» (166) u odnosu na zločine u prošloj deceniji. Nametanjem jedne kvalifikacije događaja u prošlosti kao jedne i jedine istine, Srbi će biti naterani da prihvate «kolektivnu moralnu odgovornost» kao «pripadnika te nacije čiji su ciljevi ostvarivani zločinom ogromnih razmera» (175). I tek kada kroz «režim jedne istine» shvate pogubnost svakog srpskog nacionalizma, Srbi će konačno odbaciti «kosovski mit» (175) i prestati da budu «zarobljenici nacionalističke ideologije» (175).

Ovakva ambicija promene celokupnog identiteta, koju ističe V. Pešić, sasvim je u skladu sa onim što je u jednoj drugoj knjizi napisala Sonja Biserko. Uopšte, za «drugu Srbiju», izgleda, jedini način da Srbi kao nacija uđu u Evropu jeste da oni prestanu da budu Srbi i postanu drugi narod. Ili kako to Sonja Biserko kaže – da Srbi postanu «Evro-Srbi». Ova knjiga nas još jednom uverava da je reč o stvarnom projektu. Reč je o tipičnom socijalnom inženjeringu koji za cilj ima preumljenje i promenu identiteta čitave jedne nacije.

Zato je ovakvo shvatanje nacionalnog interesa više nego upitno. Pojedincu možete reći da mu je interes da promeni identitet samo ako je reč o kriminalcu koji mora da se krije, ili da se popravi. Nametati kao interes promenu identiteta čitavom narodu znači jedino to da ga kvalifikujete kao kriminalni narod. Ako je to pretpostavka nosećih tekstova ove knjige, onda je njihova veza sa humanističkim društvenim naukama ne samo problematična, već i beskrajno daleka.