Kako su nas linčovali

Prikaz knjige: Slobodan Vuković, Etika zapadnih medija: antisrpska propaganda devedesetih godina 20. veka, "Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića", Sremski Karlovci, 2009, str. 322.

Nedavno je iz dela drugosrbijanske javnosti pokrenuta kampanja za krivično gonjenje novinara zbog "govora mržnje" i "neistinitog izveštavanja" tokom devedesetih. U tom kontekstu, treba reći nešto više i o govoru mržnje i neistinitom izveštavanju pojedinih evroatlantskih medija u toj deceniji. Najbolje svedočenje o takvoj praksi pojedinih američkih, britanskih, nemačkih i austrijskih glasila nalazimo u knjizi Slobodana Vukovića – Etika zapadnih medija: antisrpska propaganda devedesetih godina 20. veka (2009). U njoj će čitalac zateći pravu kolekciju laži i rasističkih uvreda, kojima su Srbi, u prvom koraku, bili predstavljani kao fašistička čudovišta, da bi, u drugom koraku, bila opravdavana svaka mera koju "civilizovane nacije" protiv takvih monstruma mogu da preduzmu.

Šta tu sve ne može da se pročita... Recimo, po izveštaju Roja Gatmana iz Bosne, 1992. (koji je za to izveštavanje 1993. čak dobio Pulicerovu nagradu), "srpski osvajači drže dva koncentraciona logora" u kojima se "leševi spaljuju u krematorijumima i pretvaraju u stočnu hranu" (New York Newsday, 2. avgust 1992; 83). The New York Times, 24. januara 1993. pompezno objavljuje vest da je u Bosni otkriveno čak 135 koncentracionih logora sa 70.000 logoraša, "koje drži Beograd" (228). Isti list, 9. januara 1993, objavljuje da su Srbi, kao deo programa etničkog čišćenja, silovali ukupno 20.000 Muslimanki, dok Washington Post, 13. januara 1993, iznosi cifru od čak 50.000 silovanih i 100.000 pobijenih Muslimanki i Muslimana! (254-5). Süddeutsche Zeitung nam čak pripoveda potresnu priču o nesrećnoj sudbini izvesne Azize, koju su Srbi javno silovali, "na stadionu u Manjači", pred 1.500 ljudi. Jedino što u Manjači nema, i nikada nije ni bilo, nikakvog stadiona (255)[1].

U januaru 1993. Tagesthmen, bez ikakvih ograda, prenosi tvrdnju Štefana Švarca, poslanika CDU, da Srbi "ponovo obavljaju eksperimente nad ljudima, kao što ih je u Trećem rajhu činio Mengele", tako što srpski ginekolozi, po konclogorima, "usađuju bosanskim ženama čak i pseće embrione" (256). Berliner Zeitung, 4. marta 1993, piše da Srbi zarobljenim muslimanskim "ženama i deci odrežu grkljan, zatim pucaju po koloni izbeglica", koje, onda, tako nedoklane beže, pa "sa smrću živi 26.000 dece", zbog čega, u bukvalnom smislu, "krvavi trag Srba postaje sve duži" (256).

Po bečkom listu Der Standard (7. april 1999), NATO bombardovanje Srbije je bilo neophodno jer je na Kosovu "u pravom pokolju pobijeno 800.000 ljudi" (73). Bild na naslovnoj strani (1. april 1999) objavljuje fotografiju kolone albanskih izbeglica sa Kosova, sa potpisom: "Odvode ih u koncentracioni logor"! (173). Washington Times, 14. aprila 1992, podseća na događaj iz 1990, kada su Srbi, navodno, albanske đake "trovali gasom", dodajući da su "prema nekim informacijama, neke i prisilno sterilisali" (223). Treba reći da je prema Frankfurter Allgemeine Zeitung-u (17. juli 1990) to trovanje vršila "srpska tajna policija" (144), a da prema Die Welt-u (26. septembar 1990), koji bez ikakvih ograda prenosi izjavu Budžara Bukošija, "lekari iz Srbije na Kosovu mogu po miloj volji da eksperimentišu" (na živim ljudima, tj. Albancima; 144).

Prosečan Srbin je, po opisu Süddeutsche Zeitunga (25. septembar 1990) "podbuo čovek kome iz raskopčane košulje vire maljave grudi" (162). Po bečkom listu Der Standard (19. novembar 1991), cilj nacionalne borbe Srba je stvaranje "Velike Srbije, od Beča do Istanbula" (156), a New York Times (24. oktobar 1992) tvrdi da se "ne može razgovarati ni pregovarati s rasistički nastrojenim Srbima" (214). Po Washington Post-u (16. septembar 1990), Srbi su u Hrvatsku došli tek posle Prvog svetskog rata (208), a ustaše su bile "hrvatski gerilci" koji su se borili i protiv četnika i protiv Nemaca (Washington Post, 11. maj 1991; 210). Sličnu neverovatnu "grešku", u isto vreme, pravi i londonski Times (15. maj 1991), koji tvrdi da je nekoliko stotina hiljada ljudi u NDH poklano kao rezultat – obratite pažnju na formulaciju - "bratoubilačkih zverstava između Srba i Hrvata" (245).

Takođe je, sa stanovišta aktuelnih političkih dešavanja, zanimljivo da je još pre 18 godina New York Times (13. juli 1991) očekivao od Stjepana Mesića, tadašnjeg predsednika Predsedništva SFRJ, "da oslobodi Kosovo, Vojvodinu i Sandžak srpske okupacije" (213), a da se The Times, 10. oktobra 1991, zalagao za "preventivno raspoređivanje jedinica za očuvanje mira" ne samo u Hrvatskoj i BiH, već i "u Vojvodini i na Kosovu" (243).

Poučno je da je glavni medijski dokaz postojanja "srpskih koncentracionih logora" u Bosni bila ona čuvena slika mršavog, navodno izgladnelog mladića, iza bodljikave žice, u Trnopolju. Docnije je utvrđeno da je snimak britanske ITN nastao tako što je njihova ekipa jednostavno ušla u žicom ograđen prostor, u kome nije bilo nikoga, i iz tog prostora slikala izbeglice koje su bile van žice. A navodno izgladneli Musliman-logoraš bio je, prema istom kasnijem otkriću, zapravo Srbin, Slobodan Konjević, tuberkulozni bolesnik (85). Ali, ovakve i slične manipulacije lepo su poslužile uvodničarima uglednih listova, poput The New York Times-a (4. avgust 1992), da autoritativno zaključe kako "srpska zlodela predstavljaju paralelu s nacističkom Nemačkom" (84). Zatim je usledila čitava propagandna kampanja Bernarda Kušnera, u Fracuskoj, zasnovana na plakatima na kojima su direktno, uporednim štampanjem fotografija, izjednačeni Trnopolje i Aušvic, i Milošević i Hitler (176).

Slobodan Vuković nam u ovoj knjizi otkriva da je izjednačavanje Srba sa fašistima bio deo smišljene marketinške strategije iza koje je, između ostalih, stajala i agencija Ruder & Finn. Nju su, redom, plaćale američka, hrvatska, muslimanska i "kosovarska" vlada, odnosno njihove lobi grupe. Ova agencija je, prema izjavi njenog vlasnika, DŽejmsa Harfa, kao svoj najveći uspeh isticala upravo to što je "uspela da u javnom mnenju Srbe poistoveti s nacistima" (234). I, posle više godina takve propagande, za zapadno javno mnenje postalo je prirodno da iz usta predsednika SAD, Bila Klintona, čuje kako Srbi, i vlast i narod, kao nekada Hitler i Nemci, složno istrebljuju niže rase. Kako je to rekao Klinton u govoru na Dan sećanja 1999: "na Kosovu gledamo paralelu sa Drugim svetskim ratom, jer je vlast Srbije, kao ona u fašističkoj Nemačkoj, došla na čelo tako što je uticala na narod da gleda s visine na određenu rasu ili etničku grupu, i da veruje da takvima nema mesta u njihovoj zemlji, pa ni prava da žive" (78).

Zašto je, uopšte, došlo do ovakve, antisrpske usmerenosti zapadnog javnog mnenja, odn. zapadnih medija? Slobodan Vuković, koji je jedan od naših najuglednijih sociologa (doktor nauka, sa naučnim rangom redovnog profesora, upravnik Centra za sociološka istraživanja IDN i dugogodišnji predsednik Sociološkog društva Srbije), iscrpno objašnjava ovu pojavu. Po njemu, ona ima nekoliko uzroka.

Najpre, zapadni mediji, nasuprot očekivanjima Druge Srbije, itekako su "patriotski". Oni zaista nastoje da artikulišu i zastupaju nacionalni interes. Naročito u spoljnoj politici, zapadni mediji su često bliski svojim vladama, i u tome i jedni i drugi deluju dosta složno (12-13). A ako pogledamo šta je bio nacionalni interes SAD, Britanije, Nemačke i Austrije, tokom devedesetih, kaže Vuković, videćemo da je to bilo da se jugoslovenski prostor podeli na manje države, kako bi se njime ekonomski i politički lakše ovladalo. Srbi i Srbija uvek su bili nosioci ideje o velikoj i jakoj državi (u balkanskim razmerama). Zato su u gotovo svim okolnostima bili na "pogrešnoj" strani i morali biti doživljavani kao "loši momci".

Uz ovaj zajednički spoljnopolitički interes nabrojanih zemalja, objašnjava Vuković, postojale su i nijanse u pojedinačnom zastupanju nacionalnih preferenci. SAD je razbijanje Jugoslavije video kao dobru priliku za eksperimentalno ispitivanje mogućnosti raspada SSSR i Rusije. Vuković citira izjavu DŽejmsa Bejkera, tadašnjeg državnog sekretara, datu u Lisabonu, 24. maja 1992: "Ono što želimo da dosegnemo su nezavisne države, ne samo Rusije i u Rusiji, ne samo Moskve i Sankt Petersburga, nego Urala, Sibira i Dalekog istoka" (231). Osim toga, u rivalskoj, antiruskoj politici, Amerikanci su Srbe, baš kao ranije i Britanci, doživljavali kao "male Ruse" i "tradicionalnu rusku bazu na Balkanu". Zato su Srbi, za američku i britansku diplomatiju, tokom celih devedesetih, a i danas, bili i ostali "bad guys".

I dok su se Anglosanksonci, kada je reč o specifičnostima, rukovodili imperijalnim interesima sadašnjosti i budućnosti, iz Germana su, po pitanju Srbije, često progovarale frustracije iz prošlosti (13-14; 54-58). Mnogi Austrijanci su Srbe, pokazuje Vuković, doživljavali kao krivce za prvi svetski rat i raspad njihove imperije, potajno uživajući da im se na neki način revanširaju – i simbolički, i stvarno. Sa druge strane, Nemcima su Srbi dobro došli da olakšaju teret nacističke prošlosti. Konačno se, posle pola veka, o nekoj evropskoj naciji moglo govoriti uz upotrebu reči kao što su "genocid", "fašizam", "koncentracioni logori", "nacisti", a da to ne budu Nemci. Konačno, raspad Jugoslavije, Čehoslovačke i SSSR na brojne državice omogućio je brz prodor i dominaciju nemačkog kapitala kao u doba Trećeg rajha. Time su, na simbolički način, neutralisani bar neki negativni efekti izgubljenog rata 1939-1945.

Uz ove, poglavito političke razloge, za antisrpsku nastrojenost zapadnih glasila, objašnjava Vuković, postojali su i izvesni čisto medijski ili kolektivno-psihološki razlozi. Sa jedne strane, prosečni medijski konzument u SAD i EU nije previše zainteresovan za komplikovane priče i iznijansirane analize prilika u nekoj dalekoj zemlji. I kada su jednom, uopšteno, Srbi proglašeni za "loše momke", ta slika je automatski nastavljena da bude popunjavana isključivo primerima koji su je podržavali (kao što su za Hrvate, Muslimane i "Kosovare" bile rezervisane samo pozitivne priče). Vuković navodi brojne slučajeve (60-64) kada su drugačiji novinarski izveštaji od "očekivanih" (tj. onih koji su odgovarali već skrojenim stereotipima) jednostavno ostajali neobjavljeni, a novinari koji su na njima insistirali bivali medijski ignorisani, potiskivani, pa čak i proganjani.

To nije bio rezultat nikakve naročite antisrpske zavere, već staleške solidarnosti koja je počivala na nepisanom konsensusu oko toga šta je istina, a šta objektivno izveštavanje. Recimo, ako neko hoće da pokaže da ste vi, kao novinar i urednik, pogrešili u slučaju Markala (oba puta), u slučaju Vase Miskina i u slučaju Račka, ako neko, dakle, pokazuje da ste u sva četiri slučaja netačno interpretirali događaj i u sva četiri slučaja dozvolili sebi da budete jeftino namagarčeni od jedne strane u sukobu, onda to jednostavno dovodi u pitanje vašu generalnu kredibilnost i profesionalnost. Zato ćete vi takve dokaze sopstvenog švindlovanja prosto potiskivati i odbacivati, a ljude koji ih iznose, makar bile i vaše kolege, doživljavati kao lične neprijatelje.

Još jedan čisto medijski razlog koji je pogodovao satanizovanju Srba, kaže Vuković, bila je sama priroda savremenih masovnih opštila. Ona, istim informacijama i jednakim emocijama, povezuju milione raštrkanih pojedinaca, stvarajući od njih masu. A kolektivno-psihološka priroda svetine jeste da traži sve jaču emociju, sve jaču senzaciju. Novinari, zato, često više traže nadražaje, nego informacije. Otuda je u izveštavanju iz balkanskih ratova bilo toliko izmišljanja i preterivanja. A pošto su Srbi bili glavni negativci, ta izmišljanja i preterivanja po pravilu su bila na štetu Srba (15-16).

Ipak, takva igra sa izmišljanjem i preuveličavanjem ne može izaći na dobro. Ako svetinu neprestano kljukate pričama o Crncu koji siluje bele devojčice i Jevrejinu koji otima plavokose dečake u jednom trenutku će ta svetina početi da urla: "Obesite ga! Obesite ga!". I ono što je u prvom času izgledalo kao obično klevetanje i dosoljavanje, u poslednjoj instanci pretvoriće se u najodvratniji linč (227).

Takva je bila i sudbina Srba, u prošloj deceniji. U prvom koraku, oni su politički bili označeni kao strateška smetnja, u drugom su bili medijski oklevetani i satanizovani, u trećem su proglašeni kolektivnim zločincima, a u četvrtom koraku bili su kažnjeni bombardovanjem i proterivanjem. Pri tome, u ovom kauzalnom nizu, od posebne osetljivosti bio je treći korak. Naime, ako kažete: "Slobodan Milošević je balkanski kasapin i diktator", iz toga ne proizilazi pravo da možete da bombardujete Niš i Aleksinac. Zato morate da učinite da za vaše javno mnenje i građani Niša i Aleksinca postanu kasapi i diktatori. Upravo toj svrsi služi priča o srpskom mega-nacionalizmu i fašizmu. Tvrdnja o nacionalizmu kao glavnoj ideologiji u Srba i srpskom fašizmu kao ekstremno razvijenom fenomenu, omogućava da onog običnog građanina iz Niša i Aleksinca proglasite "anonimnim saučesnikom" Slobodana Miloševića. I da, onda, u sledećem koraku, možete i njega mirne savesti da bombardujete.

Slično funkcionalno objašnjenje Slobodan Vuković daje i za današnje insistiranje Druge Srbije na "srpskom nacionalizmu i fašizmu". Njihove medijske i ideološke promotere[2] on vidi pre svega kao ovovremene sledbenike političkih i medijskih struktura SAD, Britanije, Nemačke itd, iz devedesetih (127-8). Ali, te iste strukture su i danas hegemone. Otuda, one moraju da nastave da insistiraju na ispravnosti svoje politike prema Srbima i na ispravnosti svog izveštavanja o Srbima, kako bi sačuvale autoritet i kredibilnost.

Kako, inače, opravdati načelo da su sve granice u Evropi, po Helsinškom aktu, svetinja, osim granica Jugoslavije? Kako opravdati načelo da su, zatim, sve granice bivših jugoslovenskih republika svetinja, osim granica Srbije? Kako opravdati ćutanje, pa i saučesništvo, u trajnom proterivanju 200.000 Srba iz Hrvatske i 100.000 Srba sa Kosova? Kako opravdati višegodišnje držanje građana Srbije u ekonomskoj, saobraćajnoj i kulturnoj izolaciji, zbog čega je cela Srbija, tih devedesetih, postala višemilionski Terezijenštat, logor u kome se ne umire od gasnih komora, ali se izumire od izgladnelosti i bolesti? Kako, zatim, opravdati vojni napad na Srbiju, bez povoda i bez dopuštenja UN, višemesečno bombardovanje gradova, škola i bolnica, uz bezobzirno ubijanje civila? Kako, konačno, opravdati vojnu okupaciju dela teritorije jedne suverene države i otvoreno pomaganje secesionistima da tu teritoriju otcepe od matične države? Pa, sva ova nepočinstva možete opravdati jedino ako pokažete da pred sobom nemate "normalan" narod i "normalnu" državu, već jednog fašističkog monstruma, jednu nacionalizmom izobličenu nakazu od zemlje i naroda, protiv koje su, onda, sva sredstva i svi postupci moralni i dozvoljeni.

Isto tako, kako ćete opravdati vašu glupost, lakovernost ili prosto saučesništvo u slučaju neistinitog izveštavanja o onome što se dogodilo na Markalama, u ul. Vase Miskina i u Račku? Kako ćete opravdati nekritičko prenošenje tuđih izmišljotina, laži i kleveta, kojima ste, povrh svega, i vi dodavali sopstvene fantazije i preuveličavanja? Kako ćete, konačno, opravdati svoju višegodišnju neprofesionalnost, oportunizam i površnost, kojima ste vašu publiku, sopstveno javno mnenje, godinama držali u zabludi? Pa, najlakši način da se "izvadite" i sačuvate svoju kredibilnost jeste da gurnete pod tepih sve dokaze koji razotkrivaju vašu profesionalnu i moralnu nesolidnost. I da, zatim, svakog ko podseća na vašu neprofesionalnost i nemoral proglasite "ekstremistom", "prosrpskim lobistom", "marginalnim" i "bizarnim" novinarom koji je i sam postao žrtva "srpskog nacionalizma" i "fašizma".

U tome upravo i leži današnji funkcionalni značaj Druge Srbije. Ona, naime, treba "iznutra" da podrži koherentnost i verodostojnost ove žalostive medijsko-političke konstrukcije. Najlakši način da se pokaže da je inkvizitor u pravu jeste da žrtva sama prizna da je veštica. Najlakši način da se dokaže opravdanost bombardovanja Srbije 1999. i opravdanost okupacije i secesije Kosova, jeste da Srbi sami priznaju da ih je trebalo bombardovati, okupirati i rasparčati (79; 265-7). Upravo stoga Druga Srbija toliko insistira na "srpskom fašizmu i nacionalizmu", kao univerzalnom opravdanju za sve gnusobe koje su Vašington i Brisel, u protekle dve decenije, počinili na ovom prostoru. I upravo zato su "denacifikatori" i "dekontaminatori" iz Druge Srbije omiljeni likovi medijsko-političkih struktura iz SAD i EU (272).

Vuković nam, međutim, skreće pažnju i na još jedan važan momenat. Nastavljanje sa takvim "fašističko-nacionalističkim" naracijama o Srbima može imati prilično negativne posledice u vremenu koje nam predstoji. To jednostavno, po logici samih medija i logici arkanske političke moći, otvara prostor za jedan novi linč Srba i Srbije u budućnosti. Šta nam, naime, jamči da se niz Hrvatska – Bosna – Kosovo u budućnosti neće biti nastavljen i sa Vojvodinom, Sandžakom, "Istočnim Kosovom"...? Zato je dužnost srpskog intelektualca, a pogotovo onog koji se bavi društvenim naukama, da u svome domenu, i onoliko koliko može, takve čudovišne naracije dekonstruiše. I da time makar moralno ospori, ako već ne može i da zaustavi, još jedan, mogući ili već nadolazeći linč. Slobodan Vuković, taj naš vredni i ugledni društveni naučnik, svoju intelektualnu dužnost je izvršio. A mi ostali?