Albanski genocid nad Srbima u 20. veku

„Kosovo je središte i sudbonosni čvor srpske istorije i ujedno njen najdublji i najviši smisao. Neraskidna veza između zemaljske i nebeske Srbije. I dokle god bude Srba, sva njihova drama će se zbivati oko te ose.“

Marko S. Marković

U svesti našeg naroda, albanska kolonizacija srpskih zemalja, od 17. veka do danas, ostavila je „krvavi trag nasilja“, nezavisno od pojedinačnih slučajeva dobre saradnje između Srba i Albanaca.[1] Zbog učestalog i prekomernog pljačkanja, arhimandrit dečanski Serafim Ristić, početkom 1859. godine, molio je ruskog cara Aleksandra II da zaštiti manastir Dečane od divljih i svirepih Arnauta, „koji se Boga ne boje, a carske turske zapovesti ne slušaju“. Iguman Serafim, takođe, 1860. godine, prosledio je sultanu Abdul-Azisu i evropskim silama poveći memorandum, navodeći u njemu brojne primere nasilja albanskih muslimana, što je 1864. godine objavljeno u brošuri „Plač Stare Srbije“.[2] Poslednje dve decenije 19. veka i prve godine 20. veka obeležene su najtežim progonom i fizičkim uništavanjem srpskog življa, u čemu treba videti plansku nameru da se stvori etnički čisto Kosovo kao albanska zemlja u skladu sa programom Prizrenske lige.[3]

Dokumentaciju o zločinima nad srpskim narodom, Ministarstvo inostranih dela Kraljevine Srbije objavilo je 1899. godine, pod naslovom „Prepiska o arbanaškim nasiljima u Staroj Srbiji 1898-1899“.[4] Diplomatski napori da se kako-tako zaštiti srpski narod i spreči masovno iseljavanje sa Kosova nisu urodili plodom; u akciji razoružavanja Srba 1901. godine došlo je do velikog pokolja naših sunarodnika, pri čemu je Isa Boljetinac imao najistaknutiju ulogu.[5] Albanski prvaci usprotivili su se 1902. godine poboljšanju položaja hrišćanske raje u Turskoj; u njihovoj pobuni iz 1903. ubijen je ruski konzul G. S. Ščerbina, posle čega je srpska vlada počela da naoružava srpsko stanovništvo i organizuje komitske odrede.[6]

Sledeći ovakve primere, vladika raško-prizrenski Artemije (Radosavljević) objavio je 2008. godine knjigu dokumenata „Šiptarski genocid nad Srbima u 20. veku/Dokumenta Arhive Eparhije raško-prizrenske i kosovskometohijske“, koja se prošle godine pojavila u srpsko-engleskom izdanju. Od objavljivanja izvornika situacija se znatno promenila, jer je februara 2010. godine Sinod SPC privremeno udaljio Artemija sa episkopske katedre, a u maju iste godine Sabor SPC uklonio ga je i sa tog mesta, da bi ga isti organ u novembru 2010. godine lišio episkopskog čina i vratio u red monaha, što Artemije nikada nije priznao, predstavljajući sebe episkopom raško-prizrenskim u progonstvu.

***

Tadašnji episkop Artemije pominje u predgovoru da je posle juna 1999. godine, silom prilika, sedište episkopije prebačeno iz Prizrena u Gračanicu. Nemački KFOR u Prizrenu se i pismeno obavezao da će čuvati zgradu Episkopije, Bogosloviju i manastir Svetih Arhangela, kao i bogatu eparhijsku arhivu. Na sreću, arhiva je 15. marta 2004. godine prebačena u Gračanicu, a već sledećeg dana usledio je martovski pogrom nad srpskim narodom. Zgrada Episkopije spaljena je 17. marta, kao i sve prizrenske svetinje. Sređivanje arhive, saznajemo iz predgovora, obavila je Slavica Radovanović i njeni saradnici iz Koordinacionog centra za KiM. Iz arhivske građe uzeto je 215 dokumenata i od njih sastavljena knjiga „Šiptarski genocid nad Srbima u 20. veku“.

„Ta svedočanstva opisuju kontinuirane napade i atake pripadnika albanske nacionalne manjine na Srbe, na njihove živote, veru, obraz i poštenje, na crkve i manastire, a posebno na manastirsku imovinu“, navodi tadašnji vladika Artemije.

Prema njegovom mišljenju, u pitanju je genocid nad srpskim narodom, koji se nije događao samo u ratnim vremenima, već i u mirnodopskim periodima. Uporište za svoju kvalifikaciju Artemije nalazi u Konvenciji UN o genocidu (član 2), gde se pod genocidnim aktima podrazumeva: ubijanje članova grupe, prouzrokovanje ozbiljne telesne i mentalne štete pripadnicima grupe, namerno stvaranje uslova života sračunatih da se dovede do fizičkog uništenja čitave grupe ili njenih delova, nametanje određenih mera čiji je cilj da se u sklopu grupe spreči rađanje, kao i prisilno premeštanje dece iz jedne u drugu grupu. Naravno, sve sa ciljem da se, u celosti ili delimično, uništi nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa. Artemije piše da su dela iz svih tačaka, osim poslednje, izvršena nad našim narodom na KiM u 20. veku.

Knjiga je, kako ističe tadašnji episkop Artemije, pripremana tri godine. Svojim sadržajem, ona, zapravo, pokriva period od 1919. do 1989. godine. Nema, dakle, u njoj ničega sa početka 20. veka, iako je to razdoblje obeleženo teškim terorom nad srpskim narodom.

„Izabrali smo samo one dokumente koji jasno i nedvosmisleno svedoče i upućuju poruku svima kojima je knjiga namenjena, o grandioznim razmerama zločina počinjenih nad Srbima Kosova i Metohije, njihovoj duhovnoj i kulturnoj baštini, kao i na pokretnoj i nepokretnoj imovini, tokom 20. veka“, piše Artemije.

Tadašnji episkop raško-prizrenski naveo je još i to da se u knjizi ne mogu naći dokumenti od 1991. godine i dalje, jer period njegovog episkovanja „nije obuhvaćen ovom knjigom iz razumljivih razloga“. O kakvim se razlozima radi, ništa nije rečeno. Ne znajući šta sve od dokumenata postoji u arhivi Episkopije raško-prizrenske, možemo reći da je prava šteta što poslednja decenija 20. veka nije pokrivena, mada ćemo videti da određenih propusta ima i u periodima na koje se odnose objavljeni dokumenti. [Inače, jedan od najpotresnijih primera genocida nad srpskim narodom na Kosovu i Metohiji dala je u svom dokumentarcu „Kula Garića“ (1999) rediteljka Jelena Bojović.[7]]

Završavajući pogovor, episkop Artemije, o Vidovdanu 2008. godine, ocenjuje da ova knjiga „predstavlja glas savesti i pogažene pravde koji vapije na nebo“, posebno u situaciji kad svetski moćnici pokušavaju da sve šiptarske zločine, kako prošle tako i najnovije, nagrade nezavisnošću Kosova.

„Poruka ove knjige upućena svima koji nastoje da Kosovo otrgnu od Srbije mogla bi se sažeti u jednu jedinu rečenicu: nema te cene kojom se Kosovo može platiti, i nema tog dobra koje Srbima Kosovo može zameniti“, zaključuje Artemije.

Konstatacija je očekivana i prepoznatljiva za nekoga ko je nastavljač vidovdanske etike Ave Justina Ćelijskog.

***

Prvi deo knjige, „Šiptarski zločini nad Srbima do 1941. godine“, započinje izveštajem o pokolju nad srpskim vojnicima u manastiru Svetog Marka Koriškog 1915. godine, koji je sačinjen sredinom 1920. godine. Zatim sledi dokument iz 1933. godine o šiptarskim nasrtajima na manastir Devič, a na kraju tog kratkog dela našla se molba za pomoć koju je Odbor za podizanje zavetnog hrama u Đakovici uputio ministru dvora, s početka 1941. godine. (!?)

Drugi deo, „Uništavanje srpskih crkava od Šiptara u Drugom svetskom ratu“ sadrži dokumente o seči manastirske šume u manastiru Svetog Marka Koriškog, rušenju manastira Devič... Naglo se počinju koristiti dokumenti nastali posle Drugog svetskog rata, koji pružaju informacije o ratnim ruiniranjima po Episkopiji raško-prizrenskoj i iseljavanju srpskog stanovništva.

Treći deo, „Zverstva Šiptara i zatiranje srpstva u periodu 1941-1945“, sadrži mnogo vrednije dokumente, koji su sastavljeni posle Drugog svetskog rata kao izveštaji nadležnim crkvenim organima. U njima se može pročitati kako je izgledao nemački ulazak u Prištinu, zatim pljačkanje Srba od strane muslimanskog stanovništva, italijanska okupacija... Navode se i imena pobijenih Srba od strane Arnauta. Pominje se interniranje Srba u logore u Albaniji i Italiji. Nekad se navodi i lično iskustvo, kao što je uradio sveštenik koji je bio u prištinskom i bečkom logoru.

Iz dokumenata se vidi da je albanski komitet u martu 1944. godine iselio celokupni srpski živalj iz sela Gornjeg Dobreva, oko 64 doma, a iz Kosova Polja oko 126 domova, čiji su se ukućani uputili u centralnu Srbiju.

Ne izbegava se činjenica da je za vreme rata bilo i poštenih Šiptara, koji su imali hrabrosti da zaštite Srbe, ali takvih nije bilo mnogo. Ističe se da su posle kapitulacije Italije nastupila teška stradanja za srpski narod, jer su „Nemci dali neograničenu vlast Šiptarima“. Saznajemo da su Albanci ubili jeromonaha Aleksandra Perovića, da je žandarm Tihomir Azdejković brutalno ubijen, kao i Čedomir Krstić i dr. Izveštaji su u ovom delu obimniji i detaljniji, navode se i imena zlikovaca. U njima se pominju Srbi koje su Nemci obesili i streljali.

Četvrti deo, „Nova nasilja Šiptara i komunističkog režima 1946-1982“, sadrži izveštaje o stanju posle Drugog svetsko rata na Kosovu i Metohiji. U njima nalazimo podatke kako je UDBA oduzimala materijal koji su sveštenici sakupljali za Sveti arhijerejski sinod, ali i sumnje da neki sveštenici obaveštavaju UDBU o stanju unutar Srpske pravoslavne crkve. Ima izveštaja o seči šume, ponašanju sudskih vlasti itd. Sestrinstvo manastira Deviča bilo je naročito izloženo puštanju stoke u manastirsko žito, pretnjama i fizičkim napadima itd.

U nekim izveštajima nalazimo podatke o iseljavanju, s naglašavanjem da do toga dolazi ne zbog nasilja, nego iz ekonomskih razloga. Postoje podaci o posleratnom stanju u različitim parohijama, gde se nabrajaju iseljeni domovi, poginula lica, pretučeni, porušene kuće i crkve, uništena stoka i druga materijalna šteta. Navodi se i ružno odnošenje šiptarske omladine prema srpskim sveštenicima i ukazuje na rapidno razmnožavanje albanske populacije. Može se saznati da je o nasilju građana albanske nacionalnosti Sveti arhijerejski sinod 1969. godine obavestio predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, tražeći od njega zaštitu, a o položaju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji obaveštavan je i predsednik SIV-a DŽemal Bijedić.

Naročito su važni izveštaji episkopa Pavla, potonjeg srpskog patrijarha, koji će uporno informisati crkvene i državne organe o šiptarskim nedelima činjenim prema srpskom narodu. Episkop Pavle bio je pismen i obrazovan, znao je da uobliči izveštaje koje dobija i da ih onda uputi nadležnim organima, na primer Izvršnom veću AP Kosovo. Neprestano je u svojim predstavkama ukazivao na akte šovinizma, nacionalne i verske netrpeljivosti. U knjizi postoji i njegovo pismo Ali Šukriji, predsedniku Predsedništva SAP Kosovo, u kome ga informiše da postojeće nasilje i osećaj ugroženosti izaziva odseljavanje pravoslavnog življa sa teritorije Kosova.

Isto tako, episkop Pavle obaveštava Sinod o sastanku sa Ali Šukrijom, na kome mu je rekao „da je sistematski pritisak koji jedan broj građana albanske nacionalnosti vrši nad pravoslavnim vernicima glavni uzrok njihovom iseljavanju“, što je neustavno i nezakonito, ali da, pored toga, ima iseljavanja motivisanog ekonomskim razlozima, boljim zaposlenjem itd.

Peti deo nosi naziv „Nova nasilja Šiptara i komunističkog režima 1983-1988“. U njemu iguman Sava, namesnik manastira Gorioč, obaveštava episkopa Pavla da je 3. marta 1983. godine nepoznati mladić pokušao da siluje monahinju Anu, inače staricu, o čemu episkop Pavle 19. marta 1983. godine obaveštava Komisiju za odnose sa verskim zajednicama SAP Kosovo i Sinod SPC. Navodi se, takođe, da su monahinju Heruvimu napala albanska deca i da je upaljeno seno manastira Devič...

Episkop Pavle obavestio je Izvršno veće SAP Kosova o silovanjima jedne žene i jedne devojčice srpske nacionalnosti, koja su počinili Albanci. U ime Sinoda, patrijarh German pisao je Komisiji SAP Kosova za odnose sa verskim zajednicama, tražeći da sazna da li ima „ikakvih izgleda da se srpskom pravoslavnom narodu, njegovoj imovini i svetinjama omogući miran i bezbedan život, onako kako je to zagarantovano Ustavom SFRJ“.

U Dodatku 1, koji nosi naziv „Statistički podaci o Eparhiji raško-prizrenskoj iz 1948 i 1953. godine“, može se videti kako episkop Vladimir, 8. oktobra 1948. godine, izveštava Sinod da u Eparhiji raško-prizrenskoj ima 84.956 muških i 84.722 ženska vernika, tj. svega 169.678. Episkop Vladimir, 10. marta 1953. godine, prenosi arhijerejskim namesnicima stav Sinoda da davanje podataka o veroispovesti na popisu stanovništva nema nikakvu političku pozadinu, već utvrđivanje stvarnog stanja veroispovesti, ali da i parohijski sveštenici treba nadležnom arhijereju da dostave „što je moguće tačniji izveštaj o brojnom stanju pravoslavnih u područnim im parohijama“.

U Dodatku 2, pod naslovom „Episkopi HH veka“, nalaze se osnovni podaci o episkopima Serafimu Jovanoviću (1928-1945), Vladimiru Rajiću (1947-1956), Pavlu Stojčeviću (1957-1990) i njegovom nasledniku Artemiju Radosavljeviću.

Dodatak 3 je, u stvari, spisak dokumenata.

***

Pogovor za srpsko-englesko izdanje napisala je Kosara Gavrilović. U njemu Gavrilovićeva napominje da je oktobra 2008. godine, u manastiru Gračanica, primila blagoslov vladike Artemija da prevede srpski izvornik na engleski jezik, kako bi taj dokumentarni materijal bio dostupan i inostranim istraživačima.

„Smatrali smo da bi englesko izdanje tog materijala moglo da bude od pomoći i srpskim istoričarima, publicistima, novinarima i diplomatama da upute svoje inostrane kolege u pravo stanje stvari na Kosovu i Metohiji tokom 20. veka, posebno tokom njegove druge polovine“, piše Gavrilovićeva.

Gavrilovićeva je objasnila da je odluka da se knjiga objavi dvojezično, paralelno na srpskom i engleskom, došla i zbog toga što je prvobitno izdanje na srpskom jeziku ostalo nepodeljeno u manastiru Gračanica i otuda nije doprlo do šire javnosti. Zatim piše kako je dogovoreno da se dvojezičnom izdanju doda i imenski registar, što je u principu korisna stvar. O samoj strukturi knjige, Gavrilovićeva nije izrekla nikakav kritički sud.

Iako ne sumnjamo u čestite namere sastavljača knjige, treba reći da u njoj nema ni pomena o nekim važnim događajima, kakav je, na primer, požar u Pećkoj patrijaršiji, kada je 16. marta 1981. godine potpuno izgoreo njen stari konak. Požaru su, 11. marta 1981. godine, prethodile studentske demonstracije, a neredi su se u narednim danima proširili i na ostala mesta na Kosovu i Metohiji.[8] Moramo primetiti da je ovakav propust neshvatljiv i da se ne može ničim opravdati. Prosto je neverovatno da o tome nema nijednog izveštaja episkopa raško-prizrenskog Pavla, a i da takav izveštaj stvarno ne postoji, trebalo je u predgovoru objasniti šta je posredi.

U vezi s tim događajem, osvrnućemo se na jedno pismo patrijarha Germana, upućeno Dobrivoju Vidiću.[9] Patrijarh German u njemu obaveštava Vidića da je u Ninu, od 8. novembra 1981. godine, pročitao da su zbog požara u Pećkoj patrijaršiji podnesene krivične prijave protiv Slobodana Mikića, diplomiranog pravnika i arhitekte koji je nadzirao opravku krova, kao i Andrije Kostića, izvođača radova obavljenih 1976. godine u Pećkoj patrijaršiji, jer su oni tobože krivci za požar u starom konaku.

Stav patrijarha Germana je da se tu radi o novom vidu „pritiska da se Srbi isele s Kosova“, pri čemu patrijarh odbacuje mogućnost da su dimnjaci loše napravljeni, jer bi u tom slučaju do požara došlo ranije, dodajući tome tvrdnje monahinja da se požar pojavio na dva mesta koja su međusobno udaljena više od trideset metara.

„Sve to ukazuje da požar nije nastao od `neispravnih` dimnjaka, koji su posle završenih radova na krovu konaka 1976. godine komisijski primljeni kao ispravni, već da ga je podmetnula ljudska ruka. A čija je ruka – dužnost je nadležnih organa da pronađu i utvrde.

Po logici stvari i zdravom razumu, požar u starom manastirskom konaku nije slučajan, niti je izbio usled neke `zidarske greške` 1976. godine, već je to zlonamerni akt nekog kome je u datom momentu to trebalo“, stoji u pismu patrijarha Germana, koji na kraju poziva Vidića da spreči progon nevinih lica.

Osim toga, u knjizi se ne može naći ni izveštaj o ubistvu Danijela Milinčića, koga je u naručju majke Danice ubio Musa Ferati.[10] Nema ničega o slučaju Đorđa Martinovića iz Gnjilana, kome su albanski separatisti, 1. maja 1985. godine, nabili kolac sa flašom u utrobu. Povodom toga, krajnje morbidno poneo se Stane Dolanc, savezni ministar unutrašnjih poslova, koji je na TV Ljubljana 1987. godine izjavio da je za njega slučaj Martinović završen, jer se sam povredio, i da je Martinović „prvi srpski samuraj koji je nad sobom izvršio harakiri“.[11]

Sve u svemu, srpsko-englesko izdanje knjige „Šiptarski genocid nad Srbima u 20. veku/Dokumenta Arhive Eparhije raško-prizrenske i kosovskometohijske“ sadrži određen broj važnih dokumenata, koji zaista mogu koristiti istraživačima, domaćim ili stranim, svejedno. Međutim, senku na ovaj zamašan projekat baca izostavljanje određenih događaja i dokumenata. U slučaju njihovog nedostatka u eparhijskoj arhivi, smatramo da je trebalo pružiti adekvatno objašnjenje u predgovoru. Otuda smo mišljenja da je pre koncipiranja knjige bivši episkop raško-prizrenski Artemije morao da se konsultuje s nekim profesionalnim istoričarem, koga bi najpre upoznao sa arhivskim dokumentima i koji bi mu onda pomogao u izboru građe i sastavljanju knjige. U svakom slučaju, postoje i izveštaji Sabora koje je trebalo pročitati i po potrebi preneti. Da je to na vreme urađeno, ubeđeni smo da bi slika genocidnog ponašanja albanskih ekstremista i separatista na Kosovu i Metohiji bila potpunija i korisnija od izdanja na koje smo se osvrnuli.

Na stradanja srpskog življa na tom prostoru iz brojnih razloga treba stalno podsećati, iako danas ima istoričara, kao što je npr. Milan Ristović, koji smatraju da bi bilo najpragmatičnije u potpunosti se odreći Kosova,[12] pri čemu se, iz ko zna kojih pobuda, prenebregavaju albanska nastojanja da svoju ekspanziju sprovedu na principima Prizrenske lige i teritorija koje su tada zahtevali.