Зашто Срби једу европске свиње?

 Док год не будемо имали производ од њиве до трпезе тов свиња ће нам бити скупљи него у ЕУ, а увоз неизбежан.

И као и обично, када се потегне било која пољопривредна тема, она се заврши се констатацијом о њеном дуготрајном суноврату из којег се тешко излази на зелену грану, о чему најбоље говоре подаци. Тако смо 1986/7. године извезли свињско месо у вредности од 762 милиона долара, за разлику од садашњих 15,2 милиона долара, односно 13 милиона евра.

Подаци Републичког завода за статистику за период мај-јун ове године показују да је извоз смрзнутог и свежег свињског меса био вредан 9,4 милиона евра, док смо у исто време увезли смрзнуто месо које смо платили чак 25,1 милион евра. У Привредној комори кажу да је увоз сада већ скоро за трећину већи.

А прошле године смо, према речима нашег стручњака за пољопривреду Бранислава Гулана, увезли 330.000 живих свиња и 38.000 тона свињског меса треће категорије.

На питање Спутњика зашто Србија са традицијом узгоја свиња и са квалитетним свињским месом увози, одговор је, каже, у либерализацији тржишта. Прерађивачима се више исплати да увезу по нижој цени од домаће и то углавном буде замрзнуто месо слабог квалитета, којем је цена још нижа како се примиче истеку рока трајања који је у ЕУ пола године, напомиње Гулан. То месо заврши у прерађевинама.

Мршав резултат ове као и низа претходних година је, у ствари, плаћање цеха либерализацији тржишта, али и наопако схваћеној приватизацији која је текла по систему: „Важно је продати, па како испадне“. Остали смо, практично, без пољопривредних фирми и газдинстава које заокружују цео ланац производње од њиве до трпезе, а једино тако са прерађевином као финалним производом може да се рачуна на зараду која омогућава и даља улагања.

Стручњак за свињарство са Катедре за сточарство Пољопривредног факултета у Новом Саду проф. др Витомир Видовић за Спутњик објашњава да је у том послу зарада загарантована само ако имате своје њиве, своју стоку, своје кланице, односно прерађивачке капацитете и продавнице.

Он указује на пример Данске која годишње произведе 32 милиона свиња, у односу на наших око три милиона, максимум пет ако рачунамо и оне за сопствене потребе. У Данској су се узгајивачи свиња, међутим, удружили и уложили у сопствену кланицу како не би продавали примарни производ за мале паре.

Подсећа да су и код нас некада функционисали комбинати попут Митроса који је имао преко 21.000 коопераната, а сад, каже, има само канцеларију са четири запослена у Бечу и ниједног кооперанта. Са Карнексом каже, иста прича, а имао их је 12.000. Или производимо свиње, а немамо прерађивачке капацитете, или кланичари немају своју производњу стоке, односно кооперанте. Отуда мршава зарада првих поскупљује производ, па се кланичари опредељују за увоз јефтинијих свиња из Европске уније која има 50 милиона комада вишка. Због ембарга и затвореног руског тржишта за пољопривредне производе ЕУ, европско тржиште је преплавила јефтина свињетина од које смо се до 1. јануара ове године бранили прелевманима, посебним таксама на увоз тог меса, које смо ипак морали да укинемо.

И сигурно је да ће увоза бити док год је ценом конкурентнији и док је вредност наше производње по хектару неупоредива у односу на развијене пољопривредне земље.

У Србији је то између 800 и 1.000 евра по хектару, у Данској 16.500 евра, у Аустрији 14.800 евра. У Холандији, која је као Војводина са Мачвом, а производи око 32 милиона свиња, она износи чак 17.600 евра, напомиње Видовић.

Основно је, објашњава тај стручњак за свињарство, улагање у прерађивачке капацитете, јер ту паритет у новцу иде од један према три до чак један према 12.

„Један килограм паштете вреди пет до седам килограма свиње живе ваге. А у паштети месо само замирише, има га 10 одсто. Ту се направи зарада. Ту је паритет један према 12“, илуструје Видовић.

Примарном производњом се, практично, бави само онај ко мора, јер се у њој новац окрене само једном годишње. Зато вредност наше производње не прелази хиљаду евра по хектару. Али када кољете свиње недељно окренете новац. Ко има све од њиве до трпезе у просеку 50 пута годишње окрене паре, указује професор Пољопривредног факултета.

Он подсећа да Србија има 5,2 милиона хектара земље, од којих 3,8 у Војводини. Милион хектара би требало да буде интегрисано по систему од њиве до трпезе преко обједињеног система кланица, све до продаје и извоза, каже Видовић за Спутњик.

Аутор Мира Канкараш Тркља