Застава Косова на Нотр Даму или како је прича о српско-француском пријатељству већ одавно само шупља дипломатска фраза

Коју карту „разграничења” носи Вучић у Париз на разговор са Тачијем? Шта је предлог за који тражи подршку од Макрона? Уместо о томе говори се о изневереном француско-српском пријатељству, као да то одавно није само шупља дипломатска фраза.

Колико Срби данас познају Француску? Веома мало, судећи по полемици око заставе Косова на Нотрдаму. Она показује колико је дубоко неразумевање данашње Француске из угла Београда.

Повод је стогодишњица Првог светског рата који Србија није умела да обележи и да му да праву тежину. Један од разлога је што Београд не разуме контекст у коме се данас у Европи гледа на овај рат и што није пронашао начин да о њему говори у садашњем времену.

Француска је преузела главну иницијативу за обележавање годишњице. Том послу је приступила темељно – оформила је мисију која је са радом почела 2012. године, на чијем је челу Јозеф Зимет, са задатком да осмисли програм комеморација током четири године и усклади јавне и приватне иницијативе у Француској и француске иницијативе у иностранству, дајући им ознаку „стогодишњице”. Мисија је овај програм замислила не од врха државе, не као комеморације у затвореним конгресним салама са статистима који служе као декор за политичке говоре, већ је у њега укључила све департемане, регионе и општине, школе и музеје, читаву мрежу домаћих и страних истраживача, историчара, уметника, редитеља који су радили на томе да данашњем човеку, његовом сензибилитету и његовим погледима приближе доживљај овог рата и смисао који има за данашње генерације.

Велики и значајан подухват који сведочи о одговорном односу према историји и традицији.

За разлику од Србије, која гледа у своју ратничку прошлост несигурна какве поуке да из ње извуче, Француска је комеморације везала за политички контекст времена у коме живимо.

За Француску, која је поставила темеље Европске уније и која себе сматра „мотором” заједнице европских народа, њеном „осовином”, заједно са Немачком, ово је прилика да афирмише идеју француско-немачког помирења и изградње заједничке будућности, идеју која је пољуљана у данашњој Европи.

На Први светски рат се гледа из угла пацификоване Европе. Зато се не слави њена војна прошлост, велике битке и генерали, већ се они помињу у контексту страдања и цивилних жртава које су ратови изазвали. Први светски рат је катастрофа дотад неслућених размера у коју су народи ушли попут месечара, тако би се укратко могао резимирати француски поглед на Први светски рат из данашње перспективе. Победници и поражени су у тој кланици изједначени. Једнако се слави успомена на француске и немачке војнике. Књи­ге и ро­ма­ни о Пр­вом свет­ском ра­ту који су последњих година објављени пи­са­ни су у том ду­ху.

Отиђите у било који музеј у Алзасу и Лорени, где су се водиле неке од најкрвавијих битака у Првом светском рату и уверићете се да је тако. Француски председник читаве недеље обилази ова места сећања. Да би било могуће изједначити све жртве овог рата било је, истина, потребно да прође много година и да заживи идеја Европске уније.

У том кључу треба тумачити и обележавање стогодишњице од потписивања примирја у Првом светском рату 11. новембра у Паризу. У позиву за овај скуп Макрон је објаснио да је он упућен „шефовима држава које су учествовале у овом рату и бројним другим шефовима држава који ће такође бити присутни, не само због комеморације стогодишњице првог светског сукоба, већ и зато да заједно покушамо да испунимо обећање које смо тада дали: да се ово више никад не понови”.

Он је објаснио да ће 11, 12. и 13. новембра бити одржан форум за мир, са циљем да окупи шефове влада, представнике међународних организација, невладиних организација, интелектуалце. Шта је циљ овог форума? Циљ је да се афирмише мултикултурализам и одбрани мир који је угрожен, каже француски шеф државе, упозоравајући на „ризик од подела, од национализма, од затварања”.

Макрон је забрнут због европских избора наредне године и простора који у Европској унији осваја популистичка десница. Његова ривалка на председничким изборима, Марин Ле Пен, има велике шансе да поново освоји највише гласова као и на прошлим изборима за европски парламент. Потребни су му неки опипљиви успеси и то брзо, јер му популарност опада у земљи а на европском плану још није успео да направи фронт за одбрану од крајње деснице којој иде на руку политичка клима европског нејединства.

Форум у Паризу је покушај да се Макрон афирмише као светски лидер који има иницијативу и који је у стању да убеди друге да следе његову визију. Кључно је окупљање снага, па је зато позвао учеснике форума (шефове држава, представнике невладиних организација, шефове предузећа, грађане, интелектуалце) да предложе „пројекте за мир”.

Шта је предлог Београда, уколико га има? Не знамо. Да ли је то идеја о „разграничењу са Албанцима” коју је председник Александар Вучић стидљиво изнео, о којој ништа не знамо „јер би тако отворио карте Србије у преговорима”, као што је рекао у Шиду почетком августа. Коју мапу поделе износи својим француским саговорницима, да ли је то она коју је објавио Монд, на којој су означени Север Косова и општине на југу Србије, Прешево, Бујановац и Медвеђа, за коју из овог листа кажу да је то мапа коју је Вучић показао француском министру за Европу и спољне послове, Жан Ив Ле Дријану? О чему ће у Паризу разговарати са Хашимом Тачијем, који је позван као један од државника? То је разлог што је на Нотр Даму застава Косова? Да ли ће наставити са тајним преговорима о територијама које су спремни да размене?

Убедљива већина грађана Србије је против трампе Прешевска долина за Север Косова, за коју се верује да је један од предлога, а још одлучније против признавања независности Косова за чланство Србије у Европској унији, показује најсвежије истраживање Демостата.

Да ли су тајни преговори у духу постизања мира како би све стране желеле да прикажу? Уместо о томе у Србији се говори о изневереном француско-српском пријатељству, као да то одавно није само шупља дипломатска фраза.

Србија је изгубила везе са Француском још за време Југославије (Де Гол никада није хтео да се види са Титом), а потом нисмо умели да их обновимо. Не знамо ни сада да искористимо огроман потенцијал млађих генерација наших емиграната који живе у Француској, образованих и упућених, нити да ојачамо културне везе, када нам већ политичка клима није наклоњена.

Не познајемо политичку културу Француске и идеје које су обликовале Европу и понављамо митове о томе како су се огласила звона на Богородичиној цркви у Паризу у славу победе хришћана у косовском боју.

Не чуди зато ни што се у Француској не сећају нашег савезништва, осим оних којима је војска професија. То је показало и француско учешће у бомбардовању Југославије 1999. године, као и улога њених цивилних и војних представника на Косову, са Бернаром Кушнером као првим администратором. Међу француским војницима било је оних који су се питали шта тамо раде и кога штите и били згрожени над погромом који се одвијао пред њиховим очима над српским, ромским, али и албанским живљем са којим су се обрачунавали припадници ОВК, али нису ништа могли да ураде јер су политичке инструкције биле другачије. И даље су оне да се о томе ћути, да се пређе преко фијаска међународних мисија, прво Уједињених нација, а потом Европске уније, јер би то угрозило велику идеју европске породице која зна шта ради. Ето примера спектакуларног неуспеха мултилатерализма.

Француска је међу првима заинтересована да се о томе ћути, јер је она једна од земаља које су поставиле темеље независности Косова. Стало јој је да ту ствар оконча, јер је у овом неуспеху међународних мисија и велики део њене одговорности. Неко би могао да је пита шта је урадила да заштити људска права становништва на Косову за чију безбедност је, у оквиру међународне мисије и НАТО-а (КФОР), била задужена. Само нема ко.

Француска не доводи у сумњу исправност свог „права на мешање”. Она је, уосталом, крајем 80-их измислила концепт нове врсте рата, „хуманитарно мешање”, чији је један од теоретичара био Кушнер. Рат на Косову је спровођење ове доктрине у дело. Борба за људска права и демократске слободе претворила се у идеолошко оправдање за војне интервенције, за шта се у Француској користи пежоративна кованица дроит-де-л’хоммисме, смишљена у време напада НАТО-а на Југославију, као одговор на концепт „хуманитарне интервенције”. Испада да је оправдано ратовати ако имате добар алиби.

Од када је признала независност Косова Француска није престала да помаже његовој афирмацији на међународном плану. То је било јасно и 14. јула 2014. године на Шанзелизеу, на војној паради за највећи национални празник Француске, пад Бастиље, где су међу гостима на трибинама били и представници Косова, док су испред трибина дефиловали представници земаља учесница у Првом рату, међу њима и српски гардисти.

Сада када је Косово добило војску, треба очекивати да ће и гардисти косовске војске дефиловати на некој од наредних парада на Шанзелизеу. Косово је као засебна држава исте године позвано да учествује на донаторској конференцији за помоћ Србији и Босни и Херцеговини након поплава, коју је Француска организовала заједно са Европском унијом. У Србији су се тада нешто бунили из председниковог кабинета, али касно.

Те године постало је јасно и које место има Балкан у тумачењу Првог светског рата из данашње европске перспективе – француска „мисија стогодишњице” званичне комеморације је почела у Сарајеву, одакле су у директном преносу радија Франс ентер историју и нас тумачили француски медијски „каплари”, од Бернар Анри Левија до Ремија Урдана, новинара Монда који је од извештавања из Сарајева за време рата направио каријеру.

Први светски рат је тако повезан са ратовима 90-их у ревизионистичком кључу који у овом случају има везе са личним амбицијама и каријерама али и погледом на Балкан који се није много променио од деветнаестовековног, оличеном у метафори о „бурету барута” које, према Бизмарковим речима, „није вредно костију једног јединог померанског војника”.

Ко је крив што нас други тумаче? Великим делом смо сами криви, зато што имамо неодговоран однос према својој култури и историји, зато што је важније да се отвори још једно градилиште и прода још једна фабрика него да уложимо у културу и развијемо културну политику која ће у свету афирмисати наше идеје и наше погледе.

Имамо ли ми политику сећања (званични поглед на историју) и да ли је она у раскораку са европским токовима?

Млађе генерације историчара, оне које су у дослуху са данашњим светом, знају како да свој поглед на неки историјски период уведу у главне историографске токове. Историја није уклесана у камену као Хамурабијев законик. У тумачењима прошлих догађаја увек налазимо одјек времена у коме живимо. У Француској се уџбеници историје мењају сваке две године.

Овде не мислим на повлађивање покушајима ревизионизма, пошто таквих покушаја има. Видели смо то управо на примеру Првог светског рата. Сетимо се верзије Првог светског рата Кристофера Кларка, аутора планетарног бестселера „Месечари: како је Европа кренула у рат 1914”, који је релативизовао кривицу Немачке и Принципа назвао „терористом” (после је рекао да је погрешио па га је унапредио у атентатора), као што је то учинила и утицајна канадска историчарка Маргарет Мекмилан која је својевремено запањила јавност у Србији паралелом између Младе Босне и Ал Каиде.

Француски ђаци су, уосталом, у уџбеницима могли да науче да су Принцип и друштво острашћени српски националисти који су хтели Велику Србију и да су Срби у последњем рату на Балкану агресори, највише захваљујући Левију, новинарима и њиховом кругу истомишљеника.

Када чујем представнике власти како се питају како се застава Косова нашла на Нотр Даму, горко се осмехнем

Овде мислим на нашу способност да пронађемо место у концерту нација у коме ће се наш глас чути. А то је оно што нам драматично недостаје. Не можемо да добацимо.

Покушаји изасланика из француске мисије који су у току припрема за обележавање стогодишњице долазили у Београд како би разговарали о заједничким пројектима, остали су неостварени. У Београду нико за њих није имао слуха. То су ми у Француској причали сами учесници француске делегације, међу њима и највиши представници војних архива, чланови научног савета при мисији обележавања стогодишњице. Долазили су са предлозима, у Београду су их примали на највишем нивоу, а потом од тога није било ништа јер са српске стране није било идеја, знања, средстава. Тако смо пропустили да се укључимо у заједничко обележавање овог догађаја и одужимо нашој историји и нашим прецима.

Када чујем представнике власти како се питају како се застава Косова нашла на Нотр Даму, горко се осмехнем.

(Ана Оташевић – Демостат)

Видети још:

Застава "Косова" истакнута у Паризу, заједно са заставама других држава на обележавању 100 година од завршетка Првог светског рата: Откуд застава “Косова” у Нотр Даму, поред обележја држава победница?