Zagonetka WikiLeaks

(Fond strateške kulture, 3.11.2010)

Takav punovodni kanal za oticanje informacija, kao što je WikiLeaks, svedoči ne samo o moći interneta, nego i o postojanju najnovijeg, dobro odšlifovanog programa, za ispiranje mozgova.

Već prva „bomba“ u vidu „avganistanskog dosijea“ podigla je buku: u slobodnom dostupu našlo se na desetine hiljada dokumenata, koji osvetljavaju praktično sve aspekte operacija vojske NATO u Avganistanu – raporte komandira različitog nivoa o rezultatima operacija, pojedinosti borbenih akcija, službene analitičke beleške i mnogo još štošta.

Nova bujica procurelih informacija, kada je WikiLeaks objavio još oko 400 hiljada (!) dokumenata Pentagona o ratu u Iraku – takozvani „irački dosije“ – inspiriše na pažljivije čitanje onog, što sledi iz WikiLeaks-a.

***

„Irački dosije“ obuhvata period od marta 2003. godine, do kraja 2009. godine. U njemu se govori o minimum 15 hiljada ranije neevidentiranih ubijenih lica. U dokumentima se sadrže dela za sve nastradale i poginule u borbenim operacijama koalicionih snaga u Iraku. Iz materijala sledi, da su vojni resori SAD fiksirali smrt 109 hiljada ljudi, od kojih su 63 procenta bili mirni stanovnici. To jest, žrtava među mirnim stanovništvom bilo je znatno više, nego što se pretpostavljalo. Gubici iračke armije iznosili su 15 hiljada vojnika, a koalicione snage izgubile su 3700 ljudi. „Neprijatelj“ je imao oko 24 hiljade ubijenih. Ukupan broj nastradalih Iračana iznosi 285 hiljada ljudi.

Plus uz to još slučajevi primene mučenja uhapšenih od strane iračkih policajaca i vojske, od kojih mnogi nisu bili istraženi, a vinovnici su, razume se, ostali nekažnjeni. Plus uz to još i podaci o slučajevima kada su saradnici skandalozne američke privatne vojne kompanije Blackwater otvarali vatru po mirnom stanovništvu. I tako dalje, i tako dalje...

Oko 400 hiljada raporta američkih vojnika skida zavesu sa mračnih mrlja iračke kampanje. Indikativno je da kod američkih vojnika, uvučenih u skandal, nema uvežbanog mišljenja o njegovim razlozima. Po rečima načelnika štaba armije SAD, generala DŽordža Kejsija, koji je rukovodio vojskom u Iraku u periodu od 2004. do 2007. godine, irački fajlovi WikiLeaks uopšte ne odgovaraju stvarnosti. Vojni predstavnici, kaže general, posećivali su iračke mrtvačnice radi evidentiranja poginulih, ali se on ne priseća ni jednog slučaja da su nepravilno prikazivane informacije o pogibiji civilnih lica.

Zvanični predstavnik Pentagona, pukovnik Dejv Lepan izjavio je da američki vojnici uopšte nikada nisu vodili preciznu evidenciju o poginulima među civilnim licima. On je podvukao da su takvi podaci stizali od nezavisnih organizacija, i zato se veoma razlikuju. Više godina kasnije izračunati tačan broj poginulih, koristeći podatke koje su predočile te organizacije, nije moguće, kaže Lepan.

A evo šta je zanimljivo: zapadnu štampu nije toliko brinuo broj poginulih na obe strane, već ih je brinulo mnoštvo činjenica o prebijanju ljudi, o iživljavanju nad njima, kada su ih mučili strujom, električnim svrdlovima, kada su im na kožu sipali kiselinu, ubijali bez suđenja i istrage. Ne zato što je to neljudski. Već zato što su sva ta nedela činili „varvari“ iz šiitskih „eskadrona smrti“, koji su bili podređeni direktno iračkom premijeru Nuri al-Maliku, koji je progonio protivnike vlasti, uglavnom sunite.

Šta tu reći – pismen propagandističko-psihološki potez: da, mi, Amerikanci, podlo smo započeli rat, vodili smo ga podlo i, izgubivši, postupali smo podlo, ali evo vam još većih podlaca, koji su krivi za sve te užase...

Otac-osnivač i jedan od rukovodilaca WikiLeaks DŽulijan Asanž nedavno je izjavio, da je njegov cilj bio da „utvrdi istinu“. Dajte da vidimo kako ta istina izgleda.

Šta to novo, ne računajući detalje o zverstvima vojnika SAD i njihovih najamnika u Iraku,saopštavaju stotine i stotine stranica dokumenata? Taj isti Dejv Lepan iz Ministarstva odbrane SAD je istakao, da se u njima ne razotkriva strategija vođenja rata, ili naročito tajna informacija. Nema u „procurelim informacijama“ WikiLeaksni reči o tome, kako je iz dana u dan tokom svih tih godina kradena iračka nafta i tankerima iz turske luke Čejhan odvožena u Ameriku. Za male pare. Ili informacija o tome, da se u Faludži, koju su uništili američki projektili sa niskoobogaćenim uranijumom, i dan-danas rađaju deca-nakaze.

Mnogi su primetili: nakon što je WikiLeakspostavio na Internetu “avganistanski dosije“, vlasti SAD, izražavajući burne proteste, ipak nisu pribegle unutrašnjoj istrazi u cilju otkrivanja izvora curenja informacija. Kako je priznao urednik „Njujork tajmsa“ Bil Keler, kada su se članovi redakcijskog kolegijuma tog lista obratili Obaminoj administraciji sa molbom da objasni, šta mogu, a šta ne mogu objavljivati, njima je izražena „zahvalnost na brižnom odnosu prema dokumentima“, i ništa više od toga.

WikiLeaks stvara utisak, da je većina civilnih žrtava u Iraku na duši samih Iračana i aktuelnog premijera Nuri al-Malika, koji je kažnjavao svoje protivnike – sunite. A Amerikanci su krivi samo zato što su ćutali. Podsetiću, ipak, da je WikiLeaks „procurio“ odmah nakon što su se pod pritiskom Teherana pomirila dva odavnašnja suparnika-šiita, taj isti Al Maliki i Muktad al-Sadr, najpopularniji religiozni lider iz Kuma. A to znači da je u Iraku nastala realna perspektiva stvaranja vlade, prijateljske Iranu!

Primetila bih da je iranska tema veoma snažna u drugom „zamešateljstvu“ WikiLeaks. Materijali ukazuju na Iran koji je, tobože, aktivno pomagao ekstremističkoj ilegali u Iraku s ciljem da minira stabilnost u zemlji i pojača svoj uticaj na iračku vladu. Ako je verovati „iscurelim“ podacima, Korpus branilaca islamske revolucije obučavao je iračke terenske komandire i pomagao im da razrađuju operacije. Gerilcima je takođe predavano oružje – minobacači, eksplozivni uređaji, automati. I da su Iranci čak učestvovali u borbenim akcijama sa Amerikancima i njihovim saveznicima zajedno sa Iračanima.

Čemu sve to, da li je potrebno objašnjenje?

Mislim da nije.

Potreba za utvrđivanjem „istine“ DŽulijana Asanža, koja bode u oči, razume se, ispoljena je u Iranu. Šef Visokog saveta Irana za prava čoveka Mohamed-DŽavad Laridžani izjavio je, da su razobličavanja WikiLeaks naručena od strane samih vlasti SAD. Međutim, ona su ponajviše korisna Izraelu, koji rešava svoje strateške zadatke rukama cionističkog lobija u Vašingtonu. Nisu li Izraelci upravo ti, koji su te materijale i servirali Asanžu? Možda je to samo pretpostavka, ali... nekako se nameće. Dovoljno je setiti se američke verzije događaja od 11. septembra 2001. godine, koji su postali „ključ“ za upad SAD u Avganistan i Irak, kada su Amerikanci nametnuli priču o neuhvatljivoj „Al-Kaidi“, koja stalno preti da će uništiti Sjedinjene Države, ali je pri tom sasvim lojalna Izraelu.

General Hju Šelton, koji je u periodu od 1997. do 2001. godine bio predsednik Združenog komiteta načelnika štabova SAD, u nedavno objavljenim memoarima pod naslovom „Bez kolebanja: odiseja američkog vojnika“ piše, da irački rat „nije bio potreban“, da je administracija DŽ.Buša pribegla ratu „oslanjajući se na serijsku laž“, i da su Pol Volfovic i drugi neokonsi iz izraelskog lobija gurali Vašington u klanicu „dolazeći skoro do kršenja subordinacije“. Mišljenja sam, proći će vreme, i razotkriće se i zagonetka WikiLeaks.

To, da je takvo „curenje informacija“ višeznačni politički potez, indirektno potvrđuje i zid ćutanja oko ružne uloge američkih vojnika u Iraku – tim pre neshvatljive, što dokumenta koja su dospela na Internet ubedljivo o toj ulozi svedoče. U Americi više govore o tome da najnovije curenje tajnih informacija, najveće u američkoj istoriji, može uticati na rezultate izbora u Kongres SAD. Ona baca senku na republikance, koji računaju da će značajno pojačati svoje zastupništvo u zakonodavnom organu, jer je iračka histerija počela u SAD za vreme DŽordža Buša mlađeg, koji je doneo odluku o početku vojne intervencije. Istovremeno će i predsedniku – demokrati Baraku Obami teško poći za rukom da ubedi birače da sva krivica za događaje, odražene u „iračkom dosijeu“, leži na njegovim prethodnicima – republikancima.

Neće biti zgorega da se doda, kako nisu samo američki vojnici, već i njihovi saveznici, ogrezli u sramu za vreme iračkog rata. Sada se sve više širi skandal i u Velikoj Britaniji, gde se sa zaprepašćenjem otkrilo do kakvog stepena zverskog ponašanja idu britanski vojnici, ti sejači slobode i demokratije, daleko od kuće.

Sveže razrađena tajna nastavna uputstva preporučuju britanskim oficirima, koji obavljaju saslušanja, da teže ka tome da ponize i iscrpe zarobljenika, da ga primoraju da izgubi orijentaciju i da stekne osećanje nezaštićenosti, zabrinutosti i straha. U jednom od uputstava se direktno kaže: „Skinite ih do gole kože i držite tako ako se ne podčinjavaju komandi“. U nešto kasnijim nastavnim uputstvima napisano je da povez na očima, slušalice i plastične lisice predstavljaju osnovno sredstvo za uticaj, koje koristi oficir, stručnjak za saslušavanje.

Podsetiću da Ženevska konvencija još od 1949. godine zabranjuje „metode fizičkog i psihološkog uticaja“ i svaki pritisak, u cilju da se od zarobljenika iskamči informacija.

Kako je otkrio Guardian, svi tajni nastavni materijali britanske armije razrađeni su posle smrti Iračanina po imenu Bah Musa – hotelskog vratara, koga su britanski vojnici mučili do smrti u Basri septembra 2003. godine. On je umro od pozicione asfiksije, kada mu je vojnik stavio koleno na leđa, a zatim povukao nazad navlaku koja mu je stavljena na glavu. Nesrećnik je dobio 93 traume u procesu „saslušanja“, koje su obavljali vojnici Prvog bataljona Kraljevskog lankaširskog puka.

Sem ubistva Muse britanski vojnici sumnjiče se takođe za ubistvo muškarca, koga su prema pretpostavci šutirali nogama do smrti u helikopteru Kraljevskih vazdoplovnih snaga; čoveka koga je streljao vojnik Trećeg pešadijskog bataljona Kraljevskog puka Škotske nakon saobraćajnog udesa; 19-godišnjeg tinejdžera, koji se utopio nakon što su ga vojnici inženjerske čete nasilno bacili naglavačke u reku.

Osim toga, britanski advokati, koji zastupaju interese preko 100 iračkih građana, koje su britanski vojnici držali u zatvoru i saslušavali u periodu od marta 2003. do aprila 2008. godine, nameravaju da u Londonskom sudu predoče dokaze da su ti građani sistematski podvrgavani mučenju.

Vratimo se pitanju, na čiji mlin navodi svoju 'istinu'WikiLeaks. Tvorci sajta pripremaju se sada da postave materijale o Rusiji, Kini i nekim drugim zemljama. Kako je moskovskim novinarima izjavio predstavnik te kompanije Kristin Hrafnson, „ruski čitaoci će saznati mnogo novog o svojoj zemlji“.

Živi bili pa videli, koju istinu mi još o sebi nismo znali.