Загонетка WikiLeaks

(Фонд стратешке културе, 3.11.2010)

Такав пуноводни канал за отицање информација, као што је WikiLeaks, сведочи не само о моћи интернета, него и о постојању најновијег, добро одшлифованог програма, за испирање мозгова.

Већ прва „бомба“ у виду „авганистанског досијеа“ подигла је буку: у слободном доступу нашло се на десетине хиљада докумената, који осветљавају практично све аспекте операција војске НАТО у Авганистану – рапорте командира различитог нивоа о резултатима операција, појединости борбених акција, службене аналитичке белешке и много још штошта.

Нова бујица процурелих информација, када је WikiLeaks објавио још око 400 хиљада (!) докумената Пентагона о рату у Ираку – такозвани „ирачки досије“ – инспирише на пажљивије читање оног, што следи из WikiLeaks-а.

***

„Ирачки досије“ обухвата период од марта 2003. године, до краја 2009. године. У њему се говори о минимум 15 хиљада раније неевидентираних убијених лица. У документима се садрже дела за све настрадале и погинуле у борбеним операцијама коалиционих снага у Ираку. Из материјала следи, да су војни ресори САД фиксирали смрт 109 хиљада људи, од којих су 63 процента били мирни становници. То јест, жртава међу мирним становништвом било је знатно више, него што се претпостављало. Губици ирачке армије износили су 15 хиљада војника, а коалиционе снаге изгубиле су 3700 људи. „Непријатељ“ је имао око 24 хиљаде убијених. Укупан број настрадалих Ирачана износи 285 хиљада људи.

Плус уз то још случајеви примене мучења ухапшених од стране ирачких полицајаца и војске, од којих многи нису били истражени, а виновници су, разуме се, остали некажњени. Плус уз то још и подаци о случајевима када су сарадници скандалозне америчке приватне војне компаније Blackwater отварали ватру по мирном становништву. И тако даље, и тако даље...

Око 400 хиљада рапорта америчких војника скида завесу са мрачних мрља ирачке кампање. Индикативно је да код америчких војника, увучених у скандал, нема увежбаног мишљења о његовим разлозима. По речима начелника штаба армије САД, генерала Џорџа Кејсија, који је руководио војском у Ираку у периоду од 2004. до 2007. године, ирачки фајлови WikiLeaks уопште не одговарају стварности. Војни представници, каже генерал, посећивали су ирачке мртвачнице ради евидентирања погинулих, али се он не присећа ни једног случаја да су неправилно приказиване информације о погибији цивилних лица.

Званични представник Пентагона, пуковник Дејв Лепан изјавио је да амерички војници уопште никада нису водили прецизну евиденцију о погинулима међу цивилним лицима. Он је подвукао да су такви подаци стизали од независних организација, и зато се веома разликују. Више година касније израчунати тачан број погинулих, користећи податке које су предочиле те организације, није могуће, каже Лепан.

А ево шта је занимљиво: западну штампу није толико бринуо број погинулих на обе стране, већ их је бринуло мноштво чињеница о пребијању људи, о иживљавању над њима, када су их мучили струјом, електричним сврдловима, када су им на кожу сипали киселину, убијали без суђења и истраге. Не зато што је то нељудски. Већ зато што су сва та недела чинили „варвари“ из шиитских „ескадрона смрти“, који су били подређени директно ирачком премијеру Нури ал-Малику, који је прогонио противнике власти, углавном суните.

Шта ту рећи – писмен пропагандистичко-психолошки потез: да, ми, Американци, подло смо започели рат, водили смо га подло и, изгубивши, поступали смо подло, али ево вам још већих подлаца, који су криви за све те ужасе...

Отац-оснивач и један од руководилаца WikiLeaks Џулијан Асанж недавно је изјавио, да је његов циљ био да „утврди истину“. Дајте да видимо како та истина изгледа.

Шта то ново, не рачунајући детаље о зверствима војника САД и њихових најамника у Ираку,саопштавају стотине и стотине страница докумената? Тај исти Дејв Лепан из Министарства одбране САД је истакао, да се у њима не разоткрива стратегија вођења рата, или нарочито тајна информација. Нема у „процурелим информацијама“ WikiLeaksни речи о томе, како је из дана у дан током свих тих година крадена ирачка нафта и танкерима из турске луке Чејхан одвожена у Америку. За мале паре. Или информација о томе, да се у Фалуџи, коју су уништили амерички пројектили са нискообогаћеним уранијумом, и дан-данас рађају деца-наказе.

Многи су приметили: након што је WikiLeaksпоставио на Интернету “авганистански досије“, власти САД, изражавајући бурне протесте, ипак нису прибегле унутрашњој истрази у циљу откривања извора цурења информација. Како је признао уредник „Нјујорк тајмса“ Бил Келер, када су се чланови редакцијског колегијума тог листа обратили Обаминој администрацији са молбом да објасни, шта могу, а шта не могу објављивати, њима је изражена „захвалност на брижном односу према документима“, и ништа више од тога.

WikiLeaks ствара утисак, да је већина цивилних жртава у Ираку на души самих Ирачана и актуелног премијера Нури ал-Малика, који је кажњавао своје противнике – суните. А Американци су криви само зато што су ћутали. Подсетићу, ипак, да је WikiLeaks „процурио“ одмах након што су се под притиском Техерана помирила два одавнашња супарника-шиита, тај исти Ал Малики и Муктад ал-Садр, најпопуларнији религиозни лидер из Кума. А то значи да је у Ираку настала реална перспектива стварања владе, пријатељске Ирану!

Приметила бих да је иранска тема веома снажна у другом „замешатељству“ WikiLeaks. Материјали указују на Иран који је, тобоже, активно помагао екстремистичкој илегали у Ираку с циљем да минира стабилност у земљи и појача свој утицај на ирачку владу. Ако је веровати „исцурелим“ подацима, Корпус бранилаца исламске револуције обучавао је ирачке теренске командире и помагао им да разрађују операције. Герилцима је такође предавано оружје – минобацачи, експлозивни уређаји, аутомати. И да су Иранци чак учествовали у борбеним акцијама са Американцима и њиховим савезницима заједно са Ирачанима.

Чему све то, да ли је потребно објашњење?

Мислим да није.

Потреба за утврђивањем „истине“ Џулијана Асанжа, која боде у очи, разуме се, испољена је у Ирану. Шеф Високог савета Ирана за права човека Мохамед-Џавад Лариџани изјавио је, да су разобличавања WikiLeaks наручена од стране самих власти САД. Међутим, она су понајвише корисна Израелу, који решава своје стратешке задатке рукама ционистичког лобија у Вашингтону. Нису ли Израелци управо ти, који су те материјале и сервирали Асанжу? Можда је то само претпоставка, али... некако се намеће. Довољно је сетити се америчке верзије догађаја од 11. септембра 2001. године, који су постали „кључ“ за упад САД у Авганистан и Ирак, када су Американци наметнули причу о неухватљивој „Ал-Каиди“, која стално прети да ће уништити Сједињене Државе, али је при том сасвим лојална Израелу.

Генерал Хју Шелтон, који је у периоду од 1997. до 2001. године био председник Здруженог комитета начелника штабова САД, у недавно објављеним мемоарима под насловом „Без колебања: одисеја америчког војника“ пише, да ирачки рат „није био потребан“, да је администрација Џ.Буша прибегла рату „ослањајући се на серијску лаж“, и да су Пол Волфовиц и други неоконси из израелског лобија гурали Вашингтон у кланицу „долазећи скоро до кршења субординације“. Мишљења сам, проћи ће време, и разоткриће се и загонетка WikiLeaks.

То, да је такво „цурење информација“ вишезначни политички потез, индиректно потврђује и зид ћутања око ружне улоге америчких војника у Ираку – тим пре несхватљиве, што документа која су доспела на Интернет убедљиво о тој улози сведоче. У Америци више говоре о томе да најновије цурење тајних информација, највеће у америчкој историји, може утицати на резултате избора у Конгрес САД. Она баца сенку на републиканце, који рачунају да ће значајно појачати своје заступништво у законодавном органу, јер је ирачка хистерија почела у САД за време Џорџа Буша млађег, који је донео одлуку о почетку војне интервенције. Истовремено ће и председнику – демократи Бараку Обами тешко поћи за руком да убеди бираче да сва кривица за догађаје, одражене у „ирачком досијеу“, лежи на његовим претходницима – републиканцима.

Неће бити згорега да се дода, како нису само амерички војници, већ и њихови савезници, огрезли у сраму за време ирачког рата. Сада се све више шири скандал и у Великој Британији, где се са запрепашћењем открило до каквог степена зверског понашања иду британски војници, ти сејачи слободе и демократије, далеко од куће.

Свеже разрађена тајна наставна упутства препоручују британским официрима, који обављају саслушања, да теже ка томе да понизе и исцрпе заробљеника, да га приморају да изгуби оријентацију и да стекне осећање незаштићености, забринутости и страха. У једном од упутстава се директно каже: „Скините их до голе коже и држите тако ако се не подчињавају команди“. У нешто каснијим наставним упутствима написано је да повез на очима, слушалице и пластичне лисице представљају основно средство за утицај, које користи официр, стручњак за саслушавање.

Подсетићу да Женевска конвенција још од 1949. године забрањује „методе физичког и психолошког утицаја“ и сваки притисак, у циљу да се од заробљеника искамчи информација.

Како је открио Guardian, сви тајни наставни материјали британске армије разрађени су после смрти Ирачанина по имену Бах Муса – хотелског вратара, кога су британски војници мучили до смрти у Басри септембра 2003. године. Он је умро од позиционе асфиксије, када му је војник ставио колено на леђа, а затим повукао назад навлаку која му је стављена на главу. Несрећник је добио 93 трауме у процесу „саслушања“, које су обављали војници Првог батаљона Краљевског ланкаширског пука.

Сем убиства Мусе британски војници сумњиче се такође за убиство мушкарца, кога су према претпоставци шутирали ногама до смрти у хеликоптеру Краљевских ваздопловних снага; човека кога је стрељао војник Трећег пешадијског батаљона Краљевског пука Шкотске након саобраћајног удеса; 19-годишњег тинејџера, који се утопио након што су га војници инжењерске чете насилно бацили наглавачке у реку.

Осим тога, британски адвокати, који заступају интересе преко 100 ирачких грађана, које су британски војници држали у затвору и саслушавали у периоду од марта 2003. до априла 2008. године, намеравају да у Лондонском суду предоче доказе да су ти грађани систематски подвргавани мучењу.

Вратимо се питању, на чији млин наводи своју 'истину'WikiLeaks. Творци сајта припремају се сада да поставе материјале о Русији, Кини и неким другим земљама. Како је московским новинарима изјавио представник те компаније Кристин Храфнсон, „руски читаоци ће сазнати много новог о својој земљи“.

Живи били па видели, коју истину ми још о себи нисмо знали.