Zabluda je da je Amerika na izdisaju

(Danas)

Kada jedna država ima ogromne izvore moći, posmatrači često takvu situaciju nazivaju hegemonističkom. Danas veliki broj stručnjaka tvrdi da sve veća moć drugih zemalja i to što Amerika gubi uticaj na Bliskom istoku zahvaćenom revolucijama ukazuje na slabljenje „američke hegemonije". Međutim, taj izraz je zbunjujući. S jedne strane, posedovanje izvora moći ne podrazumeva uvek da će neko postići ishod koji želi. Čak nedavna smrt Osame bin Ladena, koja je bila delo SAD, ni na koji način ne ukazuje na američku moć.

Da bismo shvatili zašto je to tako, razmotrimo situaciju nakon Drugog svetskog rata. SAD su činile jednu trećinu globalne proizvodnje i imale su ogromnu nadmoć u nuklearnom naoružanju. Mnogi su to smatrali globalnom hegemonijom. Međutim, SAD nisu mogle da spreče gubitak Kine, da oslabe komunizam u Istočnoj Evropi, spreče šah-mat u Korejskom ratu, poraze vijetnamski Nacionalni oslobodilački front ili smene Kastrov režim na Kubi. 

Čak u eri navodne američke hegemonije studije pokazuju da je samo jedna petina američkih napora da se iznude promene u drugim zemljama vojnim pretnjama bila uspešna, dok su ekonomske sankcije dale rezultate samo u polovini slučajeva. Ipak, mnogi veruju da je aktuelna dominacija Amerike u izvorima moći hegemonična i da će opasti, kao što je pre toga bio slučaj sa Britanijom. 

RELATIVNO PROPADANjE Međutim, pojam „opadanje" predstavlja kombinaciju dve različite dimenzije moći - apsolutno opadanje, u smislu propadanja ili gubitka sposobnosti da se efikasno iskoriste izvori, i relativno opadanje, u okviru kojeg izvori moći drugih država postaju veći ili su efikasnije iskorišćeni. Tako na primer, Holandija je u 17. veku beležila napredak na domaćem terenu, ali je propadala kada je reč o relativnoj moći pošto su druge zemlje jačale. S druge strane, Zapadno rimsko carstvo nije potpalo pod drugu državu, ali je umesto toga klonulo zbog unutrašnjeg propadanja i naleta varvara. Rim je bio poljoprivredno društvo male ekonomske produktivnosti i s visokim nivoom unutrašnjih sukoba. 

Iako SAD imaju probleme, teško da se uklapaju u opis apsolutnog propadanja u drevnom Rimu, a i analogija sa opadanjem britanske moći, ma koliko bila popularna, slično je obmanjujuća. Do Prvog svetskog rata Britanija je bila tek četvrta među velikim silama kada je reč o vojnom osoblju, četvrta kada je reč o BDP i treća po vojnim troškovima. Prosečni troškovi odbrane kretali su se između 2,5-3,4 odsto BDP a imperijom se velikim delom upravljalo uz pomoć lokalnih vojnika.

Britanska mreža izvoza kapitala 1914. davala je važna finansijska sredstva (mada neki istoričari smatraju da bi bilo bolje da je taj novac investiran u domaću industriju).

Međutim, sa usponom nacionalizma Londonu je bilo sve teže da proglasi rat u ime imperije, čija je odbrana postajala sve veći teret. Nasuprot tome, Amerika od 1985. ima ekonomiju kontinentalnog opsega imunu na nacionalističku dezintegraciju. Zbog celokupne nedefinisane priče o američkoj imperiji, SAD su manje ograničene i imaju veći stepen slobode nego što je Britanija ikada imala. Geopolitički položaj Amerike zapravo se značajno razlikuje od pozicije koju je imala imperijalna Britanija: dok se Britanija suočavala sa usponom suseda, Nemačke i Rusije, Amerika profitira od dva okeana i slabijih suseda. 

FISKALNA NESTABILNOST Uprkos tim razlikama, Amerika je sklona ciklusima verovanja u propadanje. Kako je Čarls Dikens primetio pre stotinu pedeset godina, „ako je za verovati pojedinim građanima, Amerika je uvek u depresiji i stagnaciji i uvek je u alarmantnim krizama i nikada nije bilo drugačije". 

U skorije vreme ankete javnog mnjenja su pokazale da je široko rasprostranjeno verovanje u propadanje nakon što je Sovjetski Savez 1957. lansirao Sputnjik, a onda za vreme Niksonove ere ekonomskih šokova i nakon budžetskih deficita Ronalda Regana 80-tih godina 20. veka.

Ciklusi propadanja nam više govore o američkoj psihologiji nego o prikrivenim promenama u izvorima moći. Pojedini posmatrači, kao što je istoričar sa Harvarda Nial Ferguson, veruju da „rasprava o fazama propadanja može biti gubljenje vremena - to je nagao i neočekivani pad koji treba najviše da brine političare i građane". Ferguson veruje da samo udvostručavanje javnog duga u predstojećoj deceniji ne može da ugrozi snagu SAD, ali može da oslabi veru, koja je dugo bila aktuelna, u američku sposobnost da prevaziđe bilo kakvu krizu.

Ferguson je u pravu da će SAD morati da se pomire sa svojim budžetskim deficitom da bi održale međunarodno poverenje, ali, kako sam pokazao u svojoj knjizi „Budućnost moći", to je u okviru dometa mogućih ishoda. Amerika je uživala budžetski suficit pre samo deset godina, pre nego što su smanjenja poreza DŽordža Buša, dva rata i recesija stvorili fiskalnu nestabilnost. Svetski ekonomski forum još uvek rangira američku ekonomiju kao jednu među najboljima kada je reč o konkurentnosti, a politički sistem je na svoj haotičan način polako počeo da se hvata u koštac s neophodnim promenama.

Pojedini veruju da republikanci i demokrate mogu da postignu politički kompromis pre izbora 2012; drugi ukazuju na to da je dogovor među njima verovatniji nakon izbora. I u jednom i u drugom slučaju nejasne izjave o hegemoničnom opadanju ponovo bi se pokazale kao obmanjujuće. 

Autor je profesor na Harvardu