Да ли се Америка враћа изолационизму?

Прва дебата између кандидата који желе да представљају Републиканску странку на предсједничким изборима сљедеће године открила је озбиљне подјеле око спољне политике. Бивши потпредсједник САД Мајк Пенс и бивша америчка амбасадорка у УН Ники Хејли залагали су се за помоћ Украјини у агресорском рату Русије против ње, док су гувернер Флориде Рон Десантис и бизнисмен Вивек Рамасвами изразили сумњу у вези са тим. Бивши предсједник Доналд Трамп - неприкосновени лидер међу кандидатима - није учествовао у овој дебати, али се такође противи увлачењу САД у овај сукоб.

Анкете показују да су републиканци подијељени колико и кандидати. Дакле, постоји пријетња да ће се, ако републиканци-изолационисти побиједе на изборима 2024. године, свјетски поредак предвођен САД, успостављен на крају Другог свјетског рата, наћи на прекретници.

Историјски гледано, америчко јавно мњење осцилира између екстровертних и интровертних расположења. Видјевши трагичне посљедице изолационистичке политике 1930-их, предсједник Френклин Рузвелт је започео процес који је кулминирао стварањем институција Бретон Вудса 1944. и Уједињених нација 1945. године. Послератне одлуке предсједника Харија Трумана довеле су до стварања сталних савеза и сталног војног присуства САД у иностранству. Сједињене Државе су активно улагале у реконструкцију Европе уз помоћ Маршаловог плана (1948), створиле НАТО (1949), предводиле коалицију УН која се борила у Кореји (1950).

Све то је био дио реалистичне стратегије за обуздавање совјетске моћи. Међутим, то обуздавање је тумачено на различите начине, па су Американци морали да се упусте у жестоку, међустраначку дебату о интервенцијама у земљама у развоју, укључујући Вијетнам и Ирак. Али док је етика тих интервенција довођена у питање, много мање спорова изазивала је вриједност одржавања либералног институционалног поретка. Како је једном примијетио амерички теолог Реинхолд Ниебур, “срећна нејасноћа” либералног интернационализма спасила га је да не подлегне идеолошкој строгости.

Трамп није искористио само масовно незадовољство економским проблемима који су настали усљед глобализације и велике рецесије из 2008. године, већ и поларизацију друштва усљед културних промјена везаних за расу, улогу жене, родни идентитет

Због тога је либерални свјетски поредак уживао широку подршку у спољнополитичким круговима САД много деценија послије Другог свјетског рата. Међутим, на предсједничким изборима 2016. Трампови аргументи да су савези и институције створени после 1945. користили другим земљама на рачун Америке, снажно су одјекнули код многих гласача. Да, наравно, његови популистички апели нису били засновани само на критици спољне политике САД. Трамп није искористио само масовно незадовољство економским проблемима који су настали усљед глобализације и велике рецесије из 2008. године, већ и поларизацију друштва усљед културних промјена везаних за расу, улогу жене, родни идентитет. Међутим, оптужујући “лоше трговинске споразуме са Мексиком и Канадом” и “имигранте који се такмиче за посао” за економске проблеме, Трамп је успјешно повезао нативистичке притужбе са америчком спољном политиком.

Није, наравно, Трамп који је први који је употријебио ову формулу. Тренутна популистичка реакција имала је претходнике 1920-их и 1930-их. Током првих двадесет година прошлог вијека, више од 15 милиона имиграната дошло је у Сједињене Државе. То је код многих бијелих Американаца изазвало страх да ће бити у мањини. Почетком 1920-их, поново рођени Кју-клукс-клан помогао је да се прогура Закон о националном поријеклу како би се “спријечило разводњавање нордијске расе” и заштитила бивша, хомогенија Америка. Избор Трампа 2016. такође је био посљедица дубоких расних, идеолошких и класних подјела које су почеле да се настају још 1960-их (а његов избор није био разлог за њих).

Неки стручњаци сматрају да је разлог пораста Трампове популарности била неспособност либералних елита да разумију основне преференције америчког народа. Али ово је површан суд. Да, америчко јавно мњење није јединствено, а елите су, по правилу, више заинтересоване за спољну политику него за друштво у цјелини

Многи аналитичари су забринути да би резултат америчке изолације могао бити врста међународног хаоса какав је у негативном смислу обиљежио 1930-е. Трампове присталице, међутим, тврде да је мање великодушна и чвршћа позиција његове администрације помогла да се повећа стабилност у иностранству и прошири подршка код куће. Како год, избор Трампа је био очигледно одступање од либералних традиција.

Неки стручњаци сматрају да је разлог пораста Трампове популарности била неспособност либералних елита да разумију основне преференције америчког народа. Али ово је површан суд. Да, америчко јавно мњење није јединствено, а елите су, по правилу, више заинтересоване за спољну политику него за друштво у цјелини. Међутим, ми добро разумијемо како су се погледи друштва промијенили током времена.

Од 1974. Чикашки савет за глобалне послове (ЦЦГА) редовно поставља питање Американцима да ли земља треба да игра активну улогу у свијету или треба да остане ван глобалне политике. За све то вријеме, отприлике трећина друштва, пратећи традицију 19. вијека, увијек се држала изолационистичког гледишта. У 2014. овај број је достигао 41%. Међутим, супротно популарним митовима, 2016. није означила врхунац изолационизма након 1945. године. У изборној години, 64 одсто Американаца је рекло да поздравља активно учешће земље у свјетским пословима, што је бројка која је порасла на 70 одсто у 2018, а то највише од 2002.

Исход догађаја у Украјини озбиљно ће утицати на будућност Европе и свијета у цјелини. Иако су Путин и кинески предсједник Си Ђинпинг непосредно прије инвазије успоставили “безгранично” партнерство, Кина је (до сада) била опрезна у пружању материјалне помоћи Русији.

Иако је потпуни изолационизам у стилу 1930-их мало вјероватан, многи аналитичари се ипак плаше да би одбијање у пружању помоћи Украјини било сигнал новог повлачења у амерички изолационизам, што наговјештава озбиљно слабљење свјетског поретка. Инвазија коју је покренуо руски предсједник Владимир Путин била је флагрантно кршење Повеље УН. Ако Русија превлада на окупираној украјинској територији, прекршиће либерални принцип који забрањује употребу силе ради промјену граница земље. И стога, солидарност земаља НАТО-а које уводе санкције и испоручују војну опрему Украјини није само морална, већ и практична и реална.

Исход догађаја у Украјини озбиљно ће утицати на будућност Европе и свијета у цјелини. Иако су Путин и кинески предсједник Си Ђинпинг непосредно прије инвазије успоставили “безгранично” партнерство, Кина је (до сада) била опрезна у пружању материјалне помоћи Русији. Кинеско руководство је, несумњиво, узнемирено Путиновом ризичном политиком и чињеницом да је савез са њим прескуп за кинеску меку моћ. Ако, међутим, Путин побиједи, Кина би могла да изведе закључак да се политика ризика исплати - и ту лекцију научиће и остатак свијета.

Аутор је професор на Харварду

(Вијести)