Витез Мића „де Божиноф“

(Сведок)

Истакнути руски писац Сергеј Довлатов, о коме лепе речи има и Јосиф Бродски, није објавио ниједан рукопис пре него што је емигрирао у Сједињене Државе, где је и умро, напрасно, у 49. години.

Уз вредан рад на прозним пројектима, Довлатов се, док је таворио у отаџбини, забављао анегдотама из књижевног живота. Нарочито ми се допада једна о Андреју Битову, врхунском романописцу последњих деценија минулог века. Ево како је ту згоду Довлатов забележио.

„Битов је у младости био агресиван, нарочито кад попије. Једном је ударио Вознесенског. Заседа Суд части, а Битов навалио:

 - Молим, само да чујете како је било, потпуно сам у праву, стаћете на моју страну... Само да чујете како је било...

 - Па добро - смилова се председник Суда части - да чујемо како је било...?

- Ево овако - каже Битов. - Улазим у „Метропол“. Стоји Вознесенски. И како да га не распалиш по њушци!?“

За разлику од Битова, код мене се јавља нагон за хапшењем. То необично изопачење (ни у ужој ни у широј фамилији није било полицајаца) достиже врхунац испред телевизора, кад видим или чујем Мићу Јовановића, редовног професора и професионалног ректора Мегатренд универзитета.

Тог Мићу Јовановића ухапсио бих на лицу места, и у самом телевизору кад би било могуће, и без кривичне пријаве, и без судског налога или потернице, чак и без кривице ако је нема!

Знам да је Србија правна држава, са Дачићем не сарађујем непосредно, Вељовића познајем само из таблоида, тако да ми не би могли прогледати кроз прсте, знам, такође, да бих овим бацио мрљу на преговоре о придруживању, знам да би и просвета трпела, нарочито високо образовање, али ја бих Мићу ипак ухапсио - нагон ми је јачи од закона...

Чини се да сам на трагу корена тог зла у мени: српској зависти и пакости ни конвенције о људским правима нису граница. Може бити да је моја пизма последица истраживачког рада о лику и делу Миће Јовановића, утемељеног на доступној литератури. Видео сам шта је човек постигао...

Ударно место у биографији Миће Јовановића, рођеног 1953. од оца Божина (sr.wikipedia.org/sr), заузима податак да је ожењен тридесет година млађом Милицом Ђорђевић, а кум му је познати сликар Милош Шобајић. Рекао бих да наглашена разлика у годинама оптимистима доноси велику радост, док међу нама, песимистима по уверењу, побуђује извесну скепсу, зато што код неких људи генерише потребу за још епохалнијим, и то свакодневним успесима, како не би пали у очима својих жена!

Мића је научну каријеру почео невино, књигом „Социологија самоуправљања“, да би се потом бацио на менаџмент и почео да осваја најпрестижнија међународна признања и функције. Добар део тих међународних признања има цену, простије речено, плаћа се (за одређену суму може се постати личност века, па и миленијума), док су домаће награде делом партијске, а биће да је и оних такође плаћених, новчано или морално.

Удубљујући се, дакле, у феномен Миће Јовановића, у ту појавност на ТВ и у животу, све чешће сам наилазио на личност, а све мање на дело, изузимајући једно, али славно, штампано на енглеском 2008. у издању Мегатренда „Бизнис као уметност живљења“ (Business as Art Living), а потписано са „by Mica Jovanovic de Bozinoff“.

Лукаво од ректора: „de Bozinoff“ може да значи „Божинов син“, али и племићко порекло „од (старе лозе) Bozinoffih“.

Бизнис и гламур иду заједно. После међународне економске конференције „Виндорске дебате“, на којој су, каже Мића, понуђена до сада невиђена решења за посрнулу светску економију (али их још не видимо), госпођа и господин de Bozinoff приредили су две журке за памћење: прву на свом раскошном имању, на висовима изнад Кана у Француској, а другу на плажи испред хотела „Карлтон“, уз најфинија вина, француску кухињу, гламурозне тоалете и луксузне аутомобиле.

Енглези, наравно, радо једу и пију кад је за џабе, али у научним радовима и часописима професора и ректора De Bozinoff-a ретко помињу, док његова научна остварења због нечега избегавају да цитирају.

Мамурлук, шта ли?

Ректор са два доктората De Bozinoff нарочито је поносан на функцију председника Истраживачке лабораторије за генералну космологију у Паризу (покушали смо да истражимо додирне тачке Мићиних научних прегнућа са питањима релативитета, али ништа о тој значајној институцији нисмо пронашли), а још је поноснији што је Витез британског Реда љиљана. Овај део нашег трагања за Мићиним глобалним успесима донео нам је неочекивана и необично узбудљива открића (www.uesp.net/wiki/Daggerfall).

Да бисте постали витез Реда љиљана (Order of the Lily) морате најпре да се прикључите тзв. култу Дибеле (House of Dibella), пропагирајући лепоту, хармонију и старајући се за своје здравље и здравље ближњих.

Ред љиљана извире из култа Дибеле као свети узрок и његови носиоци примају и деле међусобно благослове од свештеника истога ранга, име обнављају своје здравље, али други члан мора да буде најмање у рангу асистента.

Прича је прилично замршена, важно је да се и то витештво плаћа, а не дели се по памети и лепоти, поготово не по броју научних радова на Мегатренду; постоје међу Љиљанима и скупљачи донација, а донације доводе до повећања репутације.

Најзанимљивији детаљ свакако је да међу витезовима Реда љиљана постоје и исцелитељи (жарко се надамо да је један од њих и Мића Јовановић de Bozinoff) чије су услуге на располагању и нечлановима.

Цена лечења зависи од тежине болести, док је за чланове и витезове бесплатно.

За Србију, за Мићу ректора, али и за све нас најважније је да витез-исцелитељ из Реда љиљана може да излечи човека од сваке познате болести, укључујући и рани стадијум вампиризма и ликантропије!

Доласком Миће Јовановића на јавну сцену Србије, глогов колац одлази у историју!

А ми се још наивно питамо откуд Мићи моћ да поставља министре просвете Србије!?

Да се тиме хвали и да му нико не каже да ућути. А и ко да му каже?

(Ликантропија - lycanthropy - је врло редак и врло тежак психијатријски синдром, када пацијент у тренутку луцидности или са временске дистанце саопштава да се понекад осећа као животиња, „човек-вук“, или да се некад тако осећао; пацијент се понекад понаша на начин животиње - виче, режи, брунда, пузи...).

Озбиљно задовољан собом, јер озбиљно доживљава себе, иако зна да је све платио (ваљда чува признанице?), али не зна да за претерано задовољство, осим пара, нема других нарочитих разлога, ректор Мића Јовановић није издржао да се не похвали како је добитник и признања Међународна Сократова награда Универзитета у Оксфорду, за достигнућа у науци, образовању и култури.

Неопрезно!

На одговарајућем сајту

(http://wiki.answers.com/Q/International_Socrates_ Award) наишао сам на крупним словима исписан следећи текст.

International Socrates Award is given to whom?

Answer:

frauds

Превод:

Коме је додељена Сократова међународна награда?

Одговор:

Преварантима!

Србијо, повампири се!

Била си боља док си веровала у глогов

колац...