Ubijanje elite ili zbogom pameti

(Svedok, 23. septembar 2014)

Kad sam bio mlad novinar „u zemlji radnika, seljaka i poštene inteligenicije“ kao vic se prepričavalo, kako je partijski funkcioner prigovorio novinaru koji ga je intervjuisao da „mu nije dobro pitanje“. Posle takvih viceva nije bilo. Prvo su novinari „demokratskim političarima“, kao fudbalerima, pisali i dobra pitanja i dobre odgovore, a onda kad su ovi došli na vlast unajmili su džesike i savetnike za medije pa se sve te mudrosti proizvode i pripremaju u kabinetima.

Lakše urednicima, a čitaoci ne moraju da čitaju.

Podsetila me na to staro vreme moja prva reakcija na pitanje rubrike „Svedok istražuje“: Da li je kriza stranačke intelektualne elite proterala elitu iz Srbije?

Dakle, stvarno se ne slažem s pitanjem. A zašto?

Pa, zato što u ovakvoj državi intelektualna, nacionalno racionalna elita ne može da postoji. Jer nije ni potrebna. U ovoj zemlji su „američki nacionalni interes“ i svi njegovi derivati - Božja objava.

A o takvim stvarima nema rasprave. „Elita“ je samo sveštenički red koji širi objavu među srpskim paganima. Iz srpske skupštine su svi jeretici proterani.

A može biti i da se iz školskih udžbenika uskoro izbaci bandoglavi Miloš Kobilić i da se pravednom liberalu Vuku Brankoviću konačno da pravo mesto.

I da u Briselski sporazum, odmah posle gej-parade, umesto anahronih srpskih opština, uđe obaveza da se tom junaku podigne spomenik na Gazimestanu.

Spomenik koji će spajati narode u regionu, a ne razdvajati.

A sad o „Svedokovom“ istraživanju.

Pre svega, brak stranke i intelektualca, i u drugačijem režimu, je nemoguć. Moguće je samo obostrano flertovanje.

Kad intelektualac postane deo stranke prestaje biti intelektualac. Iluzija može da potraje neko vreme, ali „gvozdeni zakon oligarhije“ na kraju uvek samelje svako zrno slobodne misli.

Pre svega, brak stranke i intelektualca, i u drugačijem režimu, je nemoguć. Moguće je samo obostrano flertovanje.

Kad intelektualac postane deo stranke prestaje biti intelektualac. Iluzija može da potraje neko vreme, ali „gvozdeni zakon oligarhije“ na kraju uvek samelje svako zrno slobodne misli.

Uostalom, nama u Srbiji za to ne treba nikakva nauka, mi smo to svojim očima gledali kad je nastajao višepartijski život: pogledajte gornji friz fotosa na drugoj i trećoj strani prošlog broja „Svedoka“.

Svi ovi intelektualni likovi (Dobrica, Pekić, Nikola Milošević, Kosta Čavoški, Mihailo Marković, Ratko Marković, Matija) kad su se upustili u rad sa političarima ubljuvani su, naruženi, diskreditovani i na kraju išutirani od partijskih izmećara.

Pre nego što su osmrđeni u partijskim brlozima njihova reč je značila u javnosti.

Posle „partijske karijere“ čak je i briljantna misao filozofa svetskog formata kao što je bio Mihailo Marković služila svakom politikantu iz bilo koje stranke - za zapišavanje.

Zatim, valjalo bi da se složimo da je dobro što su stranke u Srbiji iz „elite“ proterale sve kritičke i kreativne intelektualce.

Jer, šta bi danas radio, recimo Ratko Marković, u parlamentu za koji - i pored toga što zaseda u državi u kojoj pravni fakultet postoji vek i po - zakone pišu neke birokrate bez lica u Briselu.

Da ne bi možda stari profesor mogao da nagovori onu nezavisnu ministarsku glavu, da razmisli o smislu takvih zakona. Ma dajte, bio bi bačen u kontejner kao što je nekoć mladi junoša pred studentima u kantu za otpatke bacao flašicu „jana-vode“. Ali „jana-voda“ ima svoje zaštitnike pa se hrabri mladac posle umiljato izvinjavao, kao što i priliči srpskom ministru početniku.

A pošteno rečeno, Ratka danas u Srbiji nema ko da brani.

Ili, recimo, šta bi istoričar od formata mogao da kaže o veličanstvenoj odluci četničkog vojvode ustoličenog na slavnoj Romaniji koji se već prošle godine, kad je odložena gej-parada, odmah javno i „ponosno“ zauzeo za organizovanje tog događaja koji će preporoditi i unaprediti Srbiju.

Devedeset pet odsto Srba se „necivilizovano“ protivi tome, ali vojvodina se ne poriče. Možda da sašije đujićevsku uniformu pa da stane na čelo kolone, a do njega Dačić u maršalskoj uniformi – kao u onim pink-vicotekama.

Devedeset pet odsto Srba se „necivilizovano“ protivi tome, ali vojvodina se ne poriče. Možda da sašije đujićevsku uniformu pa da stane na čelo kolone, a do njega Dačić u maršalskoj uniformi – kao u onim pink-vicotekama.

Šta bi tu mogao, Radovan Samardžić, recimo. Da sašije sebi uniformu Sulejmana Veličanstvenog?!

Ili, šta bi ljudsko biće koje drži do svog mišljenja i elementarne logika moglo smisleno da kaže na čin „ultralevičara“ – i ministra srpskog za rad, radničke majke, takoreći – koji posle čitave plejade levih mislilaca i predanih boraca za radnička prava od Svetozara do Mihaila Markovića kao samozvani Če Gevara, neupitno podržava novi Zakon o radu po kome poslodavci jedino nisu dobili pravo da sekirom, ili kakvim drugim tupim predmetom likvidiraju „lošeg“ ili suvišnog radnika. Ili, zlu trudnicu posebno.

Istini za volju, u ovom vladinom „Bajernu“, jedino kadrovi iz MMF i Svetske banke rade kao sat. Ti profesionalni uterivači dugova, koji su unesrećili milione na sve četiri strane sveta, iskusni i očišćeni od svake emocije, došli su da urade masters na svom narodu.

Veliki je to projekat: male plate će se smanjiti, bedne penzije stesati, cene prevoza, struje, hrane i čega sve povećati.

Što propustiše dobri đaci Mlađo i Đelić zabrinuti Vuković i nasmešena Kori će konačno dovršiti. To će se posle izučavati u onim školama za specijalce koji imaju obuku preživljavanja u nemogućim uslovim.

Ovi naši MMF-ovci i ne ponavljaju mantru o „bolnim merama“. Samo operišu.

I dobro, šta bi tu mogao da uradi neki ozbiljan ekonomista?

Recimo, naš Deda Avram.

Da ih upozori?

Nema potrebe, znaju oni da će pacijent kolabirati, ali to nije njihova briga.

Kad MMF i Svetska banka nekog uvedu u raj, oni onda idu dalje, do poslednjeg dolara na zemljskoj kugli.

Dakle, nema u današnjoj Srbiji nikavog posla za čoveka koji bi ovome suprostavio drugačije mišljenje.

Kad MMF i Svetska banka nekog uvedu u raj, oni onda idu dalje, do poslednjeg dolara na zemljskoj kugli.

Dakle, nema u današnjoj Srbiji nikavog posla za čoveka koji bi ovome suprostavio drugačije mišljenje.

Jer, to što u krizama u kasnom kapitalizmu ostane kao „elita“ udruženi je front besprizornog sveta – iz nemoralne politike, pljčkaške ekonomije, dekulturalizovane kulture, zavisnih medija i razgolićene estrade - koji jedino veruje u neku višu pamet spolja.

Iako ih ovi spolja od milja zovu useful idiots, taj svet za sebe drži da je „reformski“: ruži svoj „prost“ narod na sva usta, šalje svoju decu da uče u svetu, a ne u ovoj primitivnoj zemlji koju su oni tako lako opljačkali, leči se na klinikama u „civilizovanom svetu“, gadi se svog ranog perioda, svoje roditelje doživljava kao grešku slepe prirode koja nije odmah razumela pravi put.

Hrast star šesto godina u tom pogledu na svet nikad neće vrediti dvesta metara asfalta.

I to je mera svih stvari: dok ne shvatimo da moramo da posečemo sve hrastove u Srbiji, i u sebi, nećemo napredovati ni za mikron.

Draža je nama jedna grančica palme iz arabljanske pustinje nego svi hrastovi po kojima je Šumadija dobila svoje divljačko ime.

A, i zar ne bi lepše bilo da se zove Švracvald ili Šervud? Bilo bi, ali mi tada nismo imali ovako dalekovidu „elitu“.

Ipak, demonstracija najviše vrste uvođenja reda u „primitivnoj Srbiji“, koja se otima od promene svesti, usledi kad neka prljava srpska ruka dirne Stranca. (Veliko „S“, naravno.)

Ipak, demonstracija najviše vrste uvođenja reda u „primitivnoj Srbiji“, koja se otima od promene svesti, usledi kad neka prljava srpska ruka dirne Stranca. (Veliko „S“, naravno.)

Sve što ima policije u uniformi i u civilu ostaviće se tada svakog posla da bi tog strašnog zločinca privelo pravdi. Ni nemačke okupacione vlasti nisu bile tako prilježne u zaštiti Nemaca. Toliko smo mi napredovali na putu u EU.

Najevropljani! To je ustalo sve što zna za sebe da je „elita“ da se stvar okonča.

Kad sledeći put neko pijano Srpče nasrne na Nemca, pa i ako on ne bude iz LGBT rase, javnost „elitne Srbije“ će zatražiti da se vrati ono sjajno pravilo: Sto za jednog! I da se proširi na sve građane iz EU. A konačno će i poslednjem Srbinu biti jasno da je nerazumevanje za tu izuzetnu meru po evropskim standardima – obična komunistička ujdurma.

Jer, nikad se pravi napredni Srbin ne bi suprostavio evropskim standardima.

Isključeno.

Pa, naša napredna elita u tome neće da sluša ni Evropu. Kad kažu iz Brisela da pet godina neće biti nikakvog proširenja, sve ono što se u „Velikoj Srbiji“ učilo evropskom putu, zna da se taj kulturni svet samo šali. Recimo, tu bi se neki intelektualac za kojima kuka „Svedok“, uhvatio logike da kad neko kaže „neće biti pet godina“ da to nije i obećanje da će biti i posle pet godina.

Onda bi se uhvatio činjenice da se taj komesar sada zove „za susede“ a ne „za proširenje“. Cepidlačenje i ubacivanje klipova u točkove, a što je više antievropskih kleveta i laži, Barozo i Šulc su nam sve draži. A tek Ketrin Ešton. Ima da joj se podigne spomenik u Tašmajdanskom parku. I to baš na onom mestu gde su neki provokatori iz hrastovih šuma bili stavili obeležje onom detetu iz Batajnice, da NATO pouzdano zna da je to bilo protivno volji Vlade, a koja će tada i svečano obećati da će ubuduće Vidovdan obeležavati kao dan kad je Slobodan Milošević isporučen Hagu!

Dan kad smo konačno Evropi pružili ruku.

Koji se to narod na Zapadnom Balkanu može pohvaliti tolikom odanošću „evropskoj ideji“ i „američkom nacionalnom interesu“!?

Ili, zamislite kako bi prošao neki bledunjavi intelektualac, koji bi na primeru Ukrajine objašnjavao da Unija drži do svojih principa kao do lanjskog snega, jer kad Ujka Sem podvikne, eno, zovu Kijev video-linkom u članstvo, iako ta država nema ni određenu teritoriju, ni suverenitet, ni mir, ni ekonomiju, ni zaštitu svojine, ni ljudska prava.

Ne, našu „elitu“ te primitivne činjenice ne mogu zbuniti. Zna se da su činjenice glupost i da se logika zato ne uči na univerzitetima gde ta „elita“ diplomira i doktorira. I mi, mi kao niko, priznajemo Ukrajinu u sovjetskim granicama, sve sa Krimom, a ako Majkl Kirbi ustane na levu nogu, i sa Moskvom ćemo.

Ne, našu „elitu“ te primitivne činjenice ne mogu zbuniti. Zna se da su činjenice glupost i da se logika zato ne uči na univerzitetima gde ta „elita“ diplomira i doktorira. I mi, mi kao niko, priznajemo Ukrajinu u sovjetskim granicama, sve sa Krimom, a ako Majkl Kirbi ustane na levu nogu, i sa Moskvom ćemo.

I sad zaključak: Srbija živi s „elitom“ koja propoveda – reforme.

„Reforme“ su mantra sistema koji nije spreman ništa da učini da bi se okončala duboka kriza. Reforme su pijenje i poslednje kapi krvi sluđenom narodu.

Ali, Velika kriza ili Velika depresija kako se govorilo u Ruzveltovo vreme, ne može se reformisati. U takvom društvu se nešto mora promeniti iz korena.

Ovde je problem sistem.

Ovakav kapitalizam koji proizvodi bedu, poniženje, sunovrat i „demokratija“ koja se od „vlasti naroda, od naroda i za narod“ kako je govorio Linkoln, pretvorila u narodnog tlačitelja, nemaju ni ideju, ni snage za promenu.

Oni stoje na barniku svoje Ali-Babine pećine prenatrpane napljačkanog blaga! Ali Ali-Baba ne ume da daje. On je naučen da uzima. Jedino mu se može oteti. Na način koji on samo i razume.

Četvrt veka je kako su nam uveli ovaj sistem, a on nema ni jedan pozitivan rezultat. Ni jedan! Jedno vreme smo pušili tranziciju. Sad je i ona dogorela do prstiju. I sasvim očigledno: sve je gore nego u sistemu koji smo s strašću razorili.

Samoupravni socijalizam je ponekad izgledao kao dečja igra, ali za ovo – to je bio sistem. Za ovo – to je bio odgovoran sistem. Human, pravedan, tolerantan...

Ne, to se više ne može vratiti. Ovo nije priča o tome. Ovo je priča da ovo što mi danas imamo za vratom, izvesno, ne može opstati. E, za to će trebati novi ljudi. Zato ima smisla što je „Svedok“ upalio sveću i traži ih u srpskom mraku.

To što ova „elita“ radi ovom narodu završiće se jednostavno: ili ona ili narod.

Ne znam zašto mi se čini da narod bolje stoji u ovoj ili-ili jednačini.

Ovaj narod možda ne izgleda najzdravije, ali se od Berlina do Vašingtona i Londona zna da je on, u zla vremena, umeo da se izbori i s većim nevoljama.

Ovaj narod možda ne izgleda najzdravije, ali se od Berlina do Vašingtona i Londona zna da je on, u zla vremena, umeo da se izbori i s većim nevoljama.

Zato u ovu „elitu“ niko i ne polaže velike nade. Tek poneko tapšanje po ramenima. I usmeri se poneka arapska delegacija koja i onako radije i s više obaveznosti gleda na Prištinu. I dežurni savetnik pomoćnika briselskog komesara se obavezuje da mejlom pošalje snimljenu poruku: Pilići, EU vas nije zaboravila. Samo vi držite glavi iznad vode.