Turska, Iran i Rusija u Zakavkazju

Teško je proceniti geopolitički značaj Kavkaskog regiona za Iran i Tursku. Do početka XIX veka pojedini delovi Kavkaza bili su u sastavu Osmanlijske imperije i Persije, ili njihova bliža periferija. Mnogi narodi Kavkaza imaju u Iranu i Turskoj teritorije, koje oni identifikuju kao etničke (istorijske), ili prilično brojne dijaspore, koje imaju uticaja na politiku Ankare i Teherana.

Turska i Iran bile su prve države koje su priznale nezavisnost Gruzije, Jermenije i Azerbejdžana, i koje su još 1991. izrazile spremnost da sa tim zemljama uspostave diplomatske odnose. Period posle 1991. godine, ispunjen diplomatskim intrigama i dramatičnim događajima (među kojima se naročito izdvajaju karabahski konflikt i avgustovski događaji 2008. godine oko Južne Osetije) doveo je do jačanja pozicija naslednika Uzvišene Porte i Persijske imperije na Kavkazu. Uporedo s tim, aktivno mešanje Sjedinjenih Država i Evropske unije u poslove tog regiona stavilo je Ankaru, a naročito Teheran, pred nove izazove, podstičući ih na obazrivost i traganje za dodirnim tačkama sa Rusijom, koja posle decenije haosa i političke nesređenosti ponovo počinje da spoznaje strateški značaj Kavkaza za sudbinu sopstvene državnosti.

Interesi triju država najtešnje se prepliću, a uporedo s time su i objekat uticaja trećih snaga, koje nameću suštinska ograničenja na procese razvoja rusko-tursko-iranskih veza.

Što se Turske tiče, njeni lideri vode aktivnu viševektorsku politiku u najboljim tradicijama kemalizma. Startne ambicije u odnosu na Kavkaz u Ankari su zamenjene trezvenijom spoznajom plafona sopstvenih mogućnosti. Po svoj prilici, Turska će se i dalje truditi da kombinuje, koliko je to moguće, očuvanje odnosa sa SAD, integraciju sa EU uz nastavljanje „bliskoistočnog“ (arapske zemlje), a takođe „evroazijskog“ vektora svoje spoljne politike, čiji su deo Rusija i Iran.

Bez obzira na povremeno obnavljajuću i antiameričku retoriku, veća svađa sa SAD i NATO teško da je perspektivni pravac spoljne politike Ankare. Turska je prilično široko integrisana u strukture NATO. Učešće Turske u nekim operacijama Alijanse sasvim nedvosmisleno utiče na njenu formirajuću samostalnu regionalnu politiku, ali ipak treba računati da će strane težiti ovde ka uzajamno prihvatljivim rešenjima u okvirima konsultacija, koje se obavljaju tokom niza decenija. Na primer, ideja koju predlaže NATO o stvaranju jedinstvenog protivraketnog štita može, ako ne da uruši, a ono da u krajnjoj liniji, dovede u ozbiljnu sumnju tursko-iransko zbližavanje. Zamenik pomoćnika ministra odbrane SAD za pitanja Evrope i NATO DŽejms Taunsend nedavno je izjavio da se Turska „u značajnoj meri nalazi na prednjoj liniji“ potencijalnog konflikta uz korišćenje balističkih raketa. Premijer Turske kaže da odgovarajuća odluka, bez sumnje, treba da bude doneta sa pozicija članstva u NATO. Uporedo s time, Turska pokušava da posreduje između Teherana i Brisela, težeći da nastupi kao ključni igrač na Bliskom Istoku.

U odnosima sa Rusijom Turska će slediti pre svega sopstvene ciljeve i interese. Po mišljenju A.Davutoglua, spoljna politika Turske omogućiće joj da poveća svoj geopolitički značaj i uticaj u strateški važnim zonama za tursku državu, koje, po njegovom mišljenju, ulaze u „bliži kopneni i morski prostor“ Turske.  

Stožer rusko-turske saradnje su energetika i turizam. I dalje ostaje nerešen problem diverzifikacije bilateralnih odnosa u mašinogradnji i visokotehnološkim granama. Ako bismo ponuđenu tezu malo izoštrili, mogli bismo reći da Turska iz saradnje sa Rusijom izvlači maksimalnu korist (energetika, VTS), u vreme kada je za Moskvu ta saradnja u izvesnoj meri iznuđenog karaktera. Prema nekim ocenama, podrška projektu gasovoda Samsun – DŽejhan od strane Rusije za Rusiju je svojevremeno bilo pre iznuđeni korak u zamenu za pristanak Ankare da se izvrše geološko istraživački radovi u zoni eventualnog postavljanja gasovoda „Južni tok“. Ambiciozni ekonomski projekti mogu dospeti u očiglednu zavisnost od volje Ankare i Kijeva, koja je, kao što znamo iz iskustva, promenljiva.

Moskva i Teheran i dalje imaju značajan uticaj na sređivanje regionalnih konflikata, na situaciju na Kaspiju, na politički i ekonomski život država zakavkaskih država (naročito Azerbejdžana i Jermenije). Nova taktika Ankare svodi se na zbližavanje sa Rusijom i Iranom. Na primer, 1994. godine načelnik generalštaba Turske D.Gureš je izjavio, da je „Rusija postala veoma ozbiljna opasnost po Tursku“, a u 2010. godini Rusija, Jermenija, Gruzija i Iran, a takođe Sirija, Bugarska i Grčka, skinuti su sa spiska opasnosti po tursku državu, kako to fiksira Ankara u rukovodećim dokumentima nacionalne bezbednosti.

U celini uzev, politika Turske na Kavkaskom pravcu, bez obzira na njenu dinamiku, biće amortizovana nizom ograničenja, skopčanih sa neophodnošću da se na ovaj ili onaj način koordiniraju koraci koji se ovde preduzimaju sa akcijama drugih država. U srednjoročnoj perspektivi u jermensko-turskim odnosima teško se može očekivati napredak. Zajednička aktivnost Rusije i Turske na sređivanju regionalnih konflikata na Kavkazu mogla bi doneti korist, ali ta aktivnost pretpostavlja visok nivo uzajamnog poverenja. Ovde se možemo prisetiti iskazivanog odnosa ruskog političkog rukovodstva prema uvezivanju procesa normalizacije jermensko-turskih odnosa sa sređivanjem nagorno-karabahskog konflikta. U isto vreme, u slučaju daljeg pogoršanja odnosa između Ankare i Vašingtona, a naročito sa Izraelom, mogu se pojaviti dodatni faktori, koji sprečavaju jačanje pozicija Turske kao samostalnog regionalnog centra moći.

U celini uzev, bez obzira na postojanje čitavog niza zadataka, koje Rusija i Turska mogu rešavati u duhu „višeplanskog partnerstva“, u budućnosti su njihove razlike o pitanjima svetske i regionalne politike sasvim verovatne i, najverovatnije, čak neizbežne.

Na dinamiku rusko-iranskih odnosa ozbiljno utiču treće zemlje. Uključivanje avganistanske problematike na dnevni red „resetovanja“ rusko-američkih odnosa nesumnjivo predstavlja dostignuće diplomatije administracije Baraka Obame (analogno uključivanju „avganistanskog pitanja“ na dnevni red spoljnopolitičkog dijaloga Vašington - Delhi). Samim tim je Sjedinjenim Državama pošlo za rukom da nanese štetu odnosima Irana sa njegovim glavnim regionalnim partnerima – Rusijom i Indijom. Krupni ugovori o isporukama savremenih vrsta naoružanja Saudijskoj Arabiji imaju za cilj da izoluju Iran i na Bliskom Istoku. Aktivizaciju Teherana na južnokavkaskom pravcu treba tretirati u širem kontekstu regionalnih procesa na Bliskom i Srednjem Istoku.

U istraživačkoj literaturi posvećenoj uzajamnim odnosima država Južnog Kavkaza, a takođe mogućim regionalnim sistemima bezbednosti, „iranski faktor“ se često potcenjuje, što je, po našem mišljenju, pogrešno. Interesovanje Teherana za Kavkaz i Centralnu Aziju u izvesnoj meri je uslovljeno težnjom da se iščupa iz međunarodne izolacije u kojoj se Iran našao zahvaljujući zapadnim državama, i, pre svega, SAD. Međutim, tu postoji i još jedan faktor: Iran ima mnogo zajedničkog sa svojim susedima na istorijskom, kulturnom i jezičkom planu. Interesi Teherana na Kavkazu prožimaju se sa interesima Rusije i Turske pa prema tome, govoriti o potpunom uzajamnom razumevanju ovde očito je prevremeno. Dovoljno je setiti se reakcije Irana na glasine o razmeštanju u nahičevanskoj autonomiji turske vojne baze[1], ili nedvosmislene izjave povodom toga da Teheran ima sopstvene predstave o tome, kakav treba da bude nacionalni sastav mogućeg mirovnog kontingenta u zoni karabahskog konflikta.

Rusko-iranski odnosi i danas se sve češće razmatraju sa pozicija interesa svake od strana. U tom slučaju, ponašanje dve zemlje koje se povremeno zbližavaju, a potom udaljavaju jedna od druge, zavisi od karaktera njihovih nacionalnih interesa i od izbora puteva koji, po mišljenju ovih ili onih grupa koje donose odluke, vode ka najefikasnijoj realizaciji tih interesa.

Geopolitičko jedinstvo Kavkaskog regiona praktično se ne dovodi u sumnju. Tokom poslednje dve decenije pozicija Irana u odnosu na Čečeniju i na jačanje na Kavkazu pozicija radikalnog islama, bila je veoma suzdržana. Sada se u nekim iranskim publikacijama mogu pronaći razmišljanja o tome da Islamska republika, u slučaju da izabere uspešnu strategiju, može iskoristiti svoj geopolitički položaj i uticaj u muslimanskom svetu sa ciljem da se ravnopravno takmiči i sarađuje sa Rusijom.

* * *

Situacija u Zakavkazju (na Južnom Kavkazu) u značajnoj meri determiniše se dinamikom odnosa u „trouglu“ Moskva – Ankara – Teheran, uz primetan uticaj na tu dinamiku „spoljnih kontura“, koje uključuju odnose svake od tih zemalja, pre svega sa SAD, Evropskom unijom i nekim ključnim državama NATO.

A sve to:

1. stvara objektivnu zainteresovanost Rusije, Turske i Irana za nedopuštanje širih konflikata koji podrivaju regionalni balans snaga, razvoj ekonomske saradnje i realizaciju prekograničnih projekata;

2. svedoči o postojanju ozbiljnih snaga destabilizacije, koje iznose pre svega planove o vojnim akcijama protiv Irana.

Rusko-turski dijalog o osnovnim regionalnim problemima Kavkaza, koji se intenzivno razvija duže od dve godine, neophodno je dopuniti rusko-iranskim dijalogom. Svaki pokušaj da se Teheran isključi iz traganja za optimalnom strukturom regionalnog balansa snaga u Kavkaskom regionu samo će iskompromitovati moguća konstruktivna rešenja.

Andrej Arešev je naučni saradnik Centra za proučavanje Centralne Azije i Kavkaza u Institutu za Istok RAN, ekspert Fonda strateške kulture. Članak je pripremljen po materijalima izlaganja autora na naučnom seminaru „Socijalno-politički i kulturni procesi u savremenoj Rusiji“ (Jerevan, 23.11.2010.)

(Fond strateške kulture, 2.12.2010)

[1] Podrobnije o „nahičevanskom faktoru“ u iransko-turskim odnosima vidi: Šakarjanc S. Iran: „Nahidževan: borba za uticaj, borba za suzdržavanje i bliže perspektive“, „Nahidževan. Neka pitanja istorije i savremenosti.“ Analitičke beleške. Izdanje 4. Jerevan 2010. s.160-187.