Турска, Иран и Русија у Закавказју

Тешко је проценити геополитички значај Кавкаског региона за Иран и Турску. До почетка XIX века поједини делови Кавказа били су у саставу Османлијске империје и Персије, или њихова ближа периферија. Многи народи Кавказа имају у Ирану и Турској територије, које они идентификују као етничке (историјске), или прилично бројне дијаспоре, које имају утицаја на политику Анкаре и Техерана.

Турска и Иран биле су прве државе које су признале независност Грузије, Јерменије и Азербејџана, и које су још 1991. изразиле спремност да са тим земљама успоставе дипломатске односе. Период после 1991. године, испуњен дипломатским интригама и драматичним догађајима (међу којима се нарочито издвајају карабахски конфликт и августовски догађаји 2008. године око Јужне Осетије) довео је до јачања позиција наследника Узвишене Порте и Персијске империје на Кавказу. Упоредо с тим, активно мешање Сједињених Држава и Европске уније у послове тог региона ставило је Анкару, а нарочито Техеран, пред нове изазове, подстичући их на обазривост и трагање за додирним тачкама са Русијом, која после деценије хаоса и политичке несређености поново почиње да спознаје стратешки значај Кавказа за судбину сопствене државности.

Интереси трију држава најтешње се преплићу, а упоредо с тиме су и објекат утицаја трећих снага, које намећу суштинска ограничења на процесе развоја руско-турско-иранских веза.

Што се Турске тиче, њени лидери воде активну вишевекторску политику у најбољим традицијама кемализма. Стартне амбиције у односу на Кавказ у Анкари су замењене трезвенијом спознајом плафона сопствених могућности. По свој прилици, Турска ће се и даље трудити да комбинује, колико је то могуће, очување односа са САД, интеграцију са ЕУ уз настављање „блискоисточног“ (арапске земље), а такође „евроазијског“ вектора своје спољне политике, чији су део Русија и Иран.

Без обзира на повремено обнављајућу и антиамеричку реторику, већа свађа са САД и НАТО тешко да је перспективни правац спољне политике Анкаре. Турска је прилично широко интегрисана у структуре НАТО. Учешће Турске у неким операцијама Алијансе сасвим недвосмислено утиче на њену формирајућу самосталну регионалну политику, али ипак треба рачунати да ће стране тежити овде ка узајамно прихватљивим решењима у оквирима консултација, које се обављају током низа деценија. На пример, идеја коју предлаже НАТО о стварању јединственог противракетног штита може, ако не да уруши, а оно да у крајњој линији, доведе у озбиљну сумњу турско-иранско зближавање. Заменик помоћника министра одбране САД за питања Европе и НАТО Џејмс Таунсенд недавно је изјавио да се Турска „у значајној мери налази на предњој линији“ потенцијалног конфликта уз коришћење балистичких ракета. Премијер Турске каже да одговарајућа одлука, без сумње, треба да буде донета са позиција чланства у НАТО. Упоредо с тиме, Турска покушава да посредује између Техерана и Брисела, тежећи да наступи као кључни играч на Блиском Истоку.

У односима са Русијом Турска ће следити пре свега сопствене циљеве и интересе. По мишљењу А.Давутоглуа, спољна политика Турске омогућиће јој да повећа свој геополитички значај и утицај у стратешки важним зонама за турску државу, које, по његовом мишљењу, улазе у „ближи копнени и морски простор“ Турске.  

Стожер руско-турске сарадње су енергетика и туризам. И даље остаје нерешен проблем диверзификације билатералних односа у машиноградњи и високотехнолошким гранама. Ако бисмо понуђену тезу мало изоштрили, могли бисмо рећи да Турска из сарадње са Русијом извлачи максималну корист (енергетика, ВТС), у време када је за Москву та сарадња у извесној мери изнуђеног карактера. Према неким оценама, подршка пројекту гасовода Самсун – Џејхан од стране Русије за Русију је својевремено било пре изнуђени корак у замену за пристанак Анкаре да се изврше геолошко истраживачки радови у зони евентуалног постављања гасовода „Јужни ток“. Амбициозни економски пројекти могу доспети у очигледну зависност од воље Анкаре и Кијева, која је, као што знамо из искуства, променљива.

Москва и Техеран и даље имају значајан утицај на сређивање регионалних конфликата, на ситуацију на Каспију, на политички и економски живот држава закавкаских држава (нарочито Азербејџана и Јерменије). Нова тактика Анкаре своди се на зближавање са Русијом и Ираном. На пример, 1994. године начелник генералштаба Турске Д.Гуреш је изјавио, да је „Русија постала веома озбиљна опасност по Турску“, а у 2010. години Русија, Јерменија, Грузија и Иран, а такође Сирија, Бугарска и Грчка, скинути су са списка опасности по турску државу, како то фиксира Анкара у руководећим документима националне безбедности.

У целини узев, политика Турске на Кавкаском правцу, без обзира на њену динамику, биће амортизована низом ограничења, скопчаних са неопходношћу да се на овај или онај начин координирају кораци који се овде предузимају са акцијама других држава. У средњорочној перспективи у јерменско-турским односима тешко се може очекивати напредак. Заједничка активност Русије и Турске на сређивању регионалних конфликата на Кавказу могла би донети корист, али та активност претпоставља висок ниво узајамног поверења. Овде се можемо присетити исказиваног односа руског политичког руководства према увезивању процеса нормализације јерменско-турских односа са сређивањем нагорно-карабахског конфликта. У исто време, у случају даљег погоршања односа између Анкаре и Вашингтона, а нарочито са Израелом, могу се појавити додатни фактори, који спречавају јачање позиција Турске као самосталног регионалног центра моћи.

У целини узев, без обзира на постојање читавог низа задатака, које Русија и Турска могу решавати у духу „вишепланског партнерства“, у будућности су њихове разлике о питањима светске и регионалне политике сасвим вероватне и, највероватније, чак неизбежне.

На динамику руско-иранских односа озбиљно утичу треће земље. Укључивање авганистанске проблематике на дневни ред „ресетовања“ руско-америчких односа несумњиво представља достигнуће дипломатије администрације Барака Обаме (аналогно укључивању „авганистанског питања“ на дневни ред спољнополитичког дијалога Вашингтон - Делхи). Самим тим је Сједињеним Државама пошло за руком да нанесе штету односима Ирана са његовим главним регионалним партнерима – Русијом и Индијом. Крупни уговори о испорукама савремених врста наоружања Саудијској Арабији имају за циљ да изолују Иран и на Блиском Истоку. Активизацију Техерана на јужнокавкаском правцу треба третирати у ширем контексту регионалних процеса на Блиском и Средњем Истоку.

У истраживачкој литератури посвећеној узајамним односима држава Јужног Кавказа, а такође могућим регионалним системима безбедности, „ирански фактор“ се често потцењује, што је, по нашем мишљењу, погрешно. Интересовање Техерана за Кавказ и Централну Азију у извесној мери је условљено тежњом да се ишчупа из међународне изолације у којој се Иран нашао захваљујући западним државама, и, пре свега, САД. Међутим, ту постоји и још један фактор: Иран има много заједничког са својим суседима на историјском, културном и језичком плану. Интереси Техерана на Кавказу прожимају се са интересима Русије и Турске па према томе, говорити о потпуном узајамном разумевању овде очито је превремено. Довољно је сетити се реакције Ирана на гласине о размештању у нахичеванској аутономији турске војне базе[1], или недвосмислене изјаве поводом тога да Техеран има сопствене представе о томе, какaв треба да буде национални састав могућег мировног контингента у зони карабахског конфликта.

Руско-ирански односи и данас се све чешће разматрају са позиција интереса сваке од страна. У том случају, понашање две земље које се повремено зближавају, а потом удаљавају једна од друге, зависи од карактера њихових националних интереса и од избора путева који, по мишљењу ових или оних група које доносе одлуке, воде ка најефикаснијој реализацији тих интереса.

Геополитичко јединство Кавкаског региона практично се не доводи у сумњу. Током последње две деценије позиција Ирана у односу на Чеченију и на јачање на Кавказу позиција радикалног ислама, била је веома суздржана. Сада се у неким иранским публикацијама могу пронаћи размишљања о томе да Исламска република, у случају да изабере успешну стратегију, може искористити свој геополитички положај и утицај у муслиманском свету са циљем да се равноправно такмичи и сарађује са Русијом.

* * *

Ситуација у Закавказју (на Јужном Кавказу) у значајној мери детерминише се динамиком односа у „троуглу“ Москва – Анкара – Техеран, уз приметан утицај на ту динамику „спољних контура“, које укључују односе сваке од тих земаља, пре свега са САД, Европском унијом и неким кључним државама НАТО.

А све то:

1. ствара објективну заинтересованост Русије, Турске и Ирана за недопуштање ширих конфликата који подривају регионални баланс снага, развој економске сарадње и реализацију прекограничних пројеката;

2. сведочи о постојању озбиљних снага дестабилизације, које износе пре свега планове о војним акцијама против Ирана.

Руско-турски дијалог о основним регионалним проблемима Кавказа, који се интензивно развија дуже од две године, неопходно је допунити руско-иранским дијалогом. Сваки покушај да се Техеран искључи из трагања за оптималном структуром регионалног баланса снага у Кавкаском региону само ће искомпромитовати могућа конструктивна решења.

Андреј Арешев је научни сарадник Центра за проучавање Централне Азије и Кавказа у Институту за Исток РАН, експерт Фонда стратешке културе. Чланак је припремљен по материјалима излагања аутора на научном семинару „Социјално-политички и културни процеси у савременој Русији“ (Јереван, 23.11.2010.)

(Фонд стратешке културе, 2.12.2010)

[1] Подробније о „нахичеванском фактору“ у иранско-турским односима види: Шакарјанц С. Иран: „Нахиџеван: борба за утицај, борба за суздржавање и ближе перспективе“, „Нахиџеван. Нека питања историје и савремености.“ Аналитичке белешке. Издање 4. Јереван 2010. с.160-187.