Tomislav de Gol

(Nezavisne novine, 27.10.2011)

U Srbiji je ponovo u modi Šarl de Gol. Ne, naravno, stvarna istorijska ličnost slavnog generala i državnika, koji je povratio slavu Francuskoj, koji je vodio izrazito nezavisnu spoljnu politiku, koji je povukao Francusku iz zajedničke komande NATO-a i zatražio da se sedište ovog vojnog saveza iz Pariza preseli u Brisel.

Ne političar koji je suverene nacionalne države smatrao za stubove na kojima se gradi Evropa i koji je smatrao da "jedino nacionalne vojske imaju smisla" jer su jedino vojnici motivisani patriotizmom "prvorazredni ratnici".

Ne general koji je uklonio američko nuklearno oružje sa francuskog tla i zatvorio američke baze, tako da u Francuskoj više nije bilo američkih trupa, i koji je smatrao da američko vojno prisustvo u Evropi sputava ujedinjavanje evropske zajednice, koja se, po njegovom mišljenju, u budućnosti imala prostirati "od Atlantika do Urala" i suprotstavljati hegemoniji američke velesile.

Političar kog beogradski diplomatski saloni desetak godina u redovnim ciklusima nostalgično pominju je De Gol, koji je dao nezavisnost Alžiru. Kontekst je uvek isti: dokle ćemo čekati da se pojavi srpski De Gol? Donekle im je na ruku išlo to što je čovek koji je pobedio Slobodana Miloševića na izborima za predsednika Jugoslavije, Vojislav Koštunica, pominjao De Gola kao "demokratskog nacionalistu" i svoj politički uzor.

Bilo je to još u vreme kada je Zapad Koštuničinoj izbornoj pobedi nad Miloševićem pružao oduševljenu podršku. Ni pre toga niko iz Brisela i Vašingtona nije javno protivrečio Demokratskoj opoziciji Srbije kada je u izbornoj kampanji obećavala biračima da će, ako pobedi, sačuvati Kosovo.

Kakva ironija, zar ne, da se Miloševićeva opozicija 2000. služila gubitkom Kosova kao sredstvom za prepadanje birača. Ako ponovo izaberete Miloševića, izgubićemo Kosovo: to je bila jedna od predizbornih parola tadašnjih opozicionara, koji su se u to vreme žarko hvalili zapadnom podrškom. U jesen 1999. godine, Zoran Đinđić je po povratku s istanbulskog samita OEBS-a promrzle građane na protestnom skupu opozicije na Trgu Republike u Beogradu bodrio sledećim usklikom: "Mi smo danas partner čitavom svetu!"

Kada je Koštunica odbio da bude "srpski De Gol" koji će Kosovu dati nezavisnost, Vašington i Brisel su svoje nade i strepnju preneli na Borisa Tadića, a još pre par godina su počeli da s istim ambicijama merkaju i Tomislava Nikolića. Evropljani žele čoveka koji bi, s autoritetom autentičnog srpskog nacionaliste, građane pomirio sa "činjenicom" da je Kosovo zanavek otišlo, kao što je "demokratski nacionalista" De Gol učinio da Francuzi svare gubitak Alžira, a da zbog tog gubitka ne izbije građanski rat.

Amerikanci imaju svoje istorijske paralele pa se nadaju srpskoj verziji Ričarda Niksona, po logici da je on bio ljuti republikanac i američki nacionalista, koji je imao hrabrosti da ode u istorijsku posetu komunističkoj Kini. Konzervativni političar tvrde nacionalističke reputacije, po toj analogiji, Srbiju bi mogao da uvede u Evropu i pomogne joj da svari gubitak Kosova.

Sve je to jasno i jedva da se može zameriti zapadnim političarima i diplomatama što usred Beograda sufliraju svojim lokalnim prijateljima i saveznicima istorijske analogije koje idu na ruku njihovim dnevnopolitičkim interesima. Nije ni domaćim političarima i intelektualcima zabranjeno da sarađuju, pa ni da kolaboriraju s njima, kao i da dalekosežni srpski interes iskreno vide u čvrstom zagrljaju Vašingtona i Brisela, pa makar i po cenu Kosova.

Čudi, međutim, što se tako malo ljudi od struke i nauke ne protivi banalizaciji i iskrivljavanju važnih istorijskih događaja i ličnosti, i srpskih i tuđih. Đavo je uvek u detaljima, a detalji i istorijski kontekst bacaju sasvim drugačije svetlo na analogiju između Alžira i Pećke patrijaršije.

Čuveni francuski pisac Fransoa Morijak vidi Šarla de Gola kao čoveka koji je "bez vojnika, bez ičijeg ovlašćenja, neznan i nepoznat, izronio takoreći iz jednog sramnog sloma, izbačen stravičnim talasom na obalu Engleske, ipak pruža otpor dvojici slavnih pobednika Vinstonu Čerčilu i Frenklinu Ruzveltu". (To je upadljiv kontrast Klemansou, koji u Versaju 1919, iako vođa pobedničke Francuske, tada najmoćnije armije na svetu, nema moći da se odupire američkom predsedniku Vilsonu i Lojdu DŽordžu, koji su u poređenju sa Čerčilom i Ruzveltom bili sasvim sićušni.) Aleksa Đilas u svojoj studiji o De Golu veli da je "učio i vaspitavao, kako strance, tako i same Francuze, da Francusku uzimaju ozbiljno" i da je svojoj otadžbini, a posredno i Evropi, povratio izgubljeno samopoštovanje i dostojanstvo, te da je vodio politiku stvarnog i simboličnog jačanja nacionalnog suvereniteta.

Nije ovde reč samo o tome da je Alžir bio francuska kolonija, a Kosovo kolevka srpske države. Te su razlike svima poznate i očigledne. Pravo je pitanje, zapravo, kako je moguće da u celom velikom Beogradu, punom profesora, univerziteta, biblioteka, akademija i instituta, samo i jedino publicista Aleksa Đilas primećuje da bi stvarni Šarl de Gol (a ne ovaj iz beogradskih televizijskih studija i diplomatskih večera) bio veliki protivnik francuskog priznanja nezavisnosti Kosova, jer bi mu namah bilo jasno da će nezavisno Kosovo postati američki satelit i poslušni saveznik američke imperijalne politike, ako treba i protiv Evrope.

Da pravi De Gol, koji je protivno američkim željama priznao Narodnu Republiku Kinu i uspostavio s njom diplomatske odnose davno pre Vašingtona, za razliku od Sarkozija, nipošto ne bi potcenjivao srpski otpor nezavisnosti Kosova. Da bi mu njegovo sopstveno duboko osećanje istorije, tradicije i religije pomoglo da hrišćanske korene, kulturu i spomenike Kosova vidi kao važne za identitet same Evrope. I konačno, kako ističe Đilas, da bi mu "njegov talenat za razlikovanje trajnih od prolaznih fenomena pomogao da shvati da Srbi nikada neće zaboraviti Kosovo i da se kosovski problem ne može dugoročno rešiti samo pritiscima na Srbe i pretnjama", te da bi autentična evropska politika insistirala na istinskom kompromisu između Srba i Albanaca.