Tito rešio srpsko pitanje na Sremskom frontu

(Pres onlajn, 18.4.2010)

Najveći Brozov problem tokom poslednjih ratnih meseci bio je kako da uspostavi vlast u Srbiji. Rešio ga je tako što je bez ikakve potrebe poslao na desetine hiljada golobradih srpskih mladića na jedno od najvećih stratišta

Odlazak srpskih momaka u sremsku klanicu. Izginulo je na desetine hiljada mladića, među kojima mnogi nisu ni zakoračili na prag punoletstva.

U istorijskim čitankama koje su pisali ideološki podobni istoričari posle Drugog svetskog rata, proboj Sremskog fronta 1945. godine okarakterisan je kao najslavnije bojište u NOB-u, u kojoj su Titovi partizani dali nemerljiv doprinos rušenju Trećeg rajha. Decenijama se razvijao mit o herojstvu vojnika sa petokrakom na čelu, dok su istovremeno po šumadijskim selima kačene table sa predugim spiskovima srpske omladine pale na braniku nove otadžbine.

Prema zvaničnim podacima, više od 13.000 partizana je izgubilo život, od kojih su većina bili Srbi iz onih oblasti koje će komunistička vlast kasnije nazvati centralna Srbija. Danas, kada se obeležava 65 godina od probijanja Sremskog fronta, više je nego jasno da je ova ljudska klanica bila ne samo nepotrebna, već i krajnje tragična. Najnovija otkrića o liku i delu Josipa Broza jasno ukazuju na to da je Tito iskoristio Sremski front kako bi konačno rešio „srpsko pitanje", odnosno da se upravo time rešio najveće glavobolje koja ga je mučila poslednjih meseci rata - kako da uspostavi svoju vlast u Srbiji.

Pero Simić, autor knjige „Tito – tajna veka", tvrdi za Pressmagazin da je Broz sve do kraja rata u Jugoslaviji imao izuzetno slabu podršku u Srbiji, zbog čega se stalno plašio reakcije građanskih snaga u Srbiji.

- Kralj Petar i kralj Aleksandar su svoj ugled među srpskim seljacima bazirali na mitu o kraljevima koji su se u Prvom svetskom ratu povlačili sa vojskom, na običnoj volovskoj zaprezi, dok je Tito u oslobođeni Beograd stigao tek pet dana posle sovjetskih baćuški. Titovom slabom rejtingu doprinelo je i takozvano partizansko junačenje na Sremskom frontu, gde je izginulo na desetine hiljada golobradih mladića iz Srbije, među kojima mnogi nisu ni zakoračili na prag punoletstva. Ni danas se ne vidi smisao tog masovnog žrtvovanja, izuzev kada je reč o sujeti Tita i njegovih generala da dokažu da znaju da vode i ofanzivne frontalne bitke. Još je teže razumeti zašto je bilo potrebno toliko srpskih vojnika baciti u vatru, kada se dobro znalo da su nemačke trupe, nakon prodora Crvene armije na Balkan i iskrcavanje saveznika u Normandiji, svakako, morale da se povuku - kaže Simić.

Istoričar Srđan Cvetković kaže za Pressmagazin da se ne može izneti kao istorijska činjenica da je osnovni cilj partizanskih akcija na Sremskom frontu bio rešavanje „srpskog pitanja", ali da je bilo dosta elemenata koji upućuju da je to zaista bio jedan od ciljeva.

- Mobilizaciju su vršili lokalni delegati po godištima, tako da nije bilo ideološke selekcije. Ne možemo da znamo da li su dobijali mig sa vrha da se u Srem šalju ideološki nepodobni, ali je činjenica da su slata deca iz građanskih porodica koje rat do tada nije zakačio. Isto tako, veliki broj uhapšenih je zbog saradnje sa okupatorom ili zbog sukoba sa novim režimom dobio ponudu da se spase smrtne kazne tako što će ići na taj front. To je bila prva i jedina frontalna borba u našoj zemlji tokom celog Drugog svetskog rata. Tito je želeo da dokaže da je sposoban za „pravu" borbu. Samo što su neobučeni vojnici slati u rovovsku borbu protiv profesionalnih vojnika - kaže Cvetković.

Prema zvaničnim podacima koji su čuvani u arhivama, a do kojih je došao Simić, odziv na Titovu mobilizaciju za Sremski front bio je izuzetno slab. Prema izveštaju Štaba Korpusa narodne odbrane Jugoslavije, čak 42 odsto pozvanih se nije javilo u vojsku, a kako stoji u izveštaju, „mnogi od onih koji su se javili pokušali su da dezertiraju, pri čemu su mnogi i samoranjavanjem pokušali da se spasu sigurne smrti na frontu".

- Na kraju se pokazalo da su na Sremskom frontu, ali i u potonjim borbama sa nemačkim nacistima i ustašama, oboreni svi rekordi kada je reč o gubicima velikih vojnih formacija u istoriji savremenog ratovanja u Evropi - kaže Simić.

Kakvo je raspoloženje Srba bilo prema novoj vlasti, svedoči i jedan poverljivi izveštaju Ozne, do koga je došao Simić, a u kome stoji da je „u Drugoj armiji čest slučaj, naročito u mlađim srpskim divizijama, bio da komandiri i komandanti bataljona šamaraju borce... i da se u pogledu kažnjavanja dezerterstva i samoranjavanja išlo u u krajnost, tako da su mnogi borci streljani. U istom izveštaju piše da je Treća armija tražila da se obustavi slanje na front „neprijateljskih elemenata, jer intelektualci koriste političke časove da agituju za kralja i Dražu", kao i da se oseća „podvojenost između Srbijanaca i Bosanaca, te se događa da rukovodioci Bosanci tuku borce iz Srbije i da se srbijanski borci karakterišu kao kukavice, slabići i dezerteri".

U vreme proboja Sremskog fronta, poverenje srpskog stanovništva u Titovu vlast bilo je sve manje. Tako u martu 1945. Blagoje Nešković, vođa srpskih komunista, na sednici Politbiroa CK KPJ referiše Titu: „Čaršija i gradska inteligencija su protiv nas. I gradska omladina je protiv nas", na šta se Edvard Kardelj nadovezao:

- Neprijatelj u Srbiji nema seljaka, ali ga nemamo ni mi.

Tito je, inače, od početka uspostavljanja svoje vlasti u Jugoslaviji imao najveći strah kako će uspeti da se nametne kao vođa srpskom narodu koji je, ipak, većinski podržavao monarhiju. Zato glavna uloga Crvene armije i nije bila u proterivanju fašista, već upravo na ustoličenju komunističke vlasti u Beogradu. Tito je u julu 1944. poslao pismo Staljinu u kome piše:

- Biće nam potrebna najveća vaša podrška da bismo mogli što pre rešiti pitanje Srbije, koje je za nas vrlo važno, jer od toga zavisi konačan uspeh u stvaranju demokratske federativne Jugoslavije... Po mome mišljenju, najjača podrška u svakom pogledu bila bi u tome ako bi Crvena armija nadirala preko Karpata i Rumunije u pravcu juga.

Kako kaže Simić, o pravoj ulozi Crvene armije svedoči i činjenica da je podatak o broju sovjetskih vojnika koji je ušao u Jugoslaviju skrivan sve do 1989. godine.

- Tada je u jednoj sitno štampanoj fusnoti 29. knjige Titovih sabranih dela, vojni istoričar Milovan DŽelebdžić objavio da je „u operacijama za oslobođenje Srbije i Vojvodine bilo angažovano ukupno oko 414.000 sovjetskih vojnika". A to je značilo znatno više nego što je krajem leta 1944. imala celokupna Titova vojska. A uoči sovjetskog prodora u Srbiju, Nemci su u celoj Jugoslaviji imali 12 divizija, pa se logično postavlja pitanje da li je isterivanje Hitlerovih nacista i dovođenje Tita na vlast bio Staljinov krajnji ratni cilj u ovom delu Evrope - kaže on.

Simić kaže da je Tito koristio i podršku koju je u to vreme dobio od Engleske i Amerike, kako bi usmerio saveznička bombardovanja na ciljeve svojih ideoloških neprijatelja po Srbiji.

Pod firmom uništavanja nemačkih okupacionih snaga, zapadni saveznici su naneli znatno veće gubitke mirnom civilnom stanovništvu, kažnjavajući ga, tako, samo zbog toga što se u građanskom ratu u Jugoslaviji nije svrstalo na Titovu stranu. Fakta govore da istorijsku odgovornost za ova velika razaranja, koja su u mnogim gradovima bila veća nego prilikom Hitlerove agresije na Jugoslaviju, više snose Tito i njegovi komandanti nego Englezi i Amerikanci, jer je konačnu odluku o ovom bombardovanju donosio Titov Vrhovni štab - kaže Pero Simić.

U Titovom pismu Glavnom štabu u Srbiji, iz februara 1944. godine, stoji:

- Sve vaše želje u pogledu pomoći savezničkog vazduhoplovstva prenesite majoru DŽonu Hanikeru, a on će ih dostaviti Savezničkoj vojnoj misiji pri Vrhovnom štabu, koja će mu saopštiti vašu želju.

A Edvard Kardelj je 29. jula 1944. svojim saradnicima u Sloveniji poručio:

- Bombardovanja gradova i uopšte veća bombardovanja u Jugoslaviji odobrava samo Vrhovni štab.

Tako je, recimo, u julu iste godine, komandant štaba u Srbiji Koča Popović odgovorio da u Beogradu treba bombardovati „žensku učiteljsku školu i gimnaziju u ulici Kraljice Natalije, Narodnu skupštinu, ulicu Kralja Aleksandra, Trgovačku akademiju, Palatu „Albanija", jugozapadnu stranu groblja na Banovom brdu" i seriju drugih civilnih objekata koji su proglašeni za legitimne vojne ciljeve.  

Broz se u Jajcu plašio Srba

U toku priprema za istorijsko zasedanje AVNOJ-a u Jajcu, Tito se na potpuno različit način obraćao delegatima iz različitih delova zemlje.

Tako je u depeši koju je poslao Slovencima, a koju je pored njega potpisao i Kardelj, između ostalog, stajalo: „Na put za plenum idite odmah u što većem broju".

I hrvatskim komunistima je poručeno da „delegati budu u što potpunijem broju". U isto vreme, u Srbiju i Crnu Goru, gde je znao da nema realnu podršku, poručeno je da bi „bilo vanredno dobro kada bi došlo nekoliko delegata na plenum AVNOJ-a".

Na Sremskom frontu su oboreni svi rekordi kada je reč o gubicima velikih vojnih formacija u istoriji savremenog ratovanja u Evropi. Najgora je činjenica da bi Nemci, nakon prodiranja Crvene armije na Balkan i iskrcavanja saveznika u Normandiji, morali da se povuku. Sremski front je bio prva i jedina frontalna borba u našoj zemlji tokom celog Drugog svetskog rata.