Тесла и Пупин

(Време, 18.7.2013)

Десети јул, ветровит летњи дан. Након протеста научника који се окончао као још једна од прошломесечних политичких епизода у нашем јавном животу, надлежни за науку на републичком нивоу и Синдикат научника заједно полажу цвеће испред споменика Николи Тесли у Булевару краља Александра у Београду. Споменик, смештен пред улазом Електротехничког факултета, рад Франа Кршинића, копија рада заправо који је постављен код Нијагариних водопада, ћутке посматра своју скицу, не обазире се на локалне прилике.

Истог дана Теслина комеморација траје широм Србије, а заправо се на научним трибинама, камповима и сличним иницијативама обележава национални Дан науке, који се по одлуци Владе из 2010. у Србији слави на рођендан Николе Тесле. У међувремену, све новине постављају питања: Зашто нема централне државне манифестације? Зашто се рођендан Николе Тесле обележава тако скромно? И још – због чега Тесли придају више значаја у Загребу и Њујорку него у Београду?

На ова се питања сваке године одговара исто, али с оправдавајућим тоном – надлежно Министарство просвете, науке и технолошког развоја, суочено са другим, драматичнијим питањима од једног рођендана, и то 157. по реду, копрца се некако пред новинарима, на брзину објављује некакав програм Дана науке у 11 ујутру, док је ова манифестација већ у току, покушава да непристојно дугој листи неуспеха не дода још један, очекујући разумевање за опште стање и немаштину, такође општу. И сви само чекају да празник осмишљен у Теслину част прође, како би се тензије спустиле бар до следећег повода. Друго је што се он обележава тако како се обележава, јадно, као и много штошта друго што смо наумили, али не умемо. Но, питање је зашто је за Дан науке изабран баш Теслин рођендан?

Никола Тесла (1856–1943), амерички проналазач српског порекла, рођен на територији данашње Хрватске, представља интелектуалног џина, фигуру светски значајну за развој науке и технологије у XX веку и једног од аутентичних хероја општег људског напретка. Но, претпоставимо да постоји могућност да, мање о Тесли као таквом, а више о његовој улози данас у Србији, говоримо са нешто мање узбуђења.

Замислимо да нисте подлегли општем очекивању да ћемо, везујући се за баштину Николе Тесле свету представити као значајна нација. Или да једноставно нисте поклоник култа који се протеже од Цркве, преко десетина удружења, фондова и задужбина до слободних мислилаца, научника и уметника. И онда се, уз сву помпу око неозбиљне организације Теслиног рођендана, упитате – да ли уопште знамо кад је рођендан, на пример, Михајлу Пупину? И како њега обележавамо?

Пре него што укуцате његово име у Гугл претраживач, подсетимо се да је Михајло Пупин (1854-1935), такође амерички проналазач српског порекла, рођен 9. октобра. А тог дана, мада га се сете поједини ентузијасти, нема ни приближне драме иако је Пупинов допринос, углед и утицај подједнако огроман, али одувек у сенци свог личког савременика и земљака. Какав је заиста однос ове двојице проналазача? Какве су разлике, сличности, како их гледамо данас, а како смо их видели некад?

ЧЕТИРИ И ПЕТ ЦЕНТИ: Пупин се преко Океана први отиснуо. У марту 1874. као двадесетогодишњи студент из Прага креће у Америку и – како сам пише у аутобиографији Од пашњака до научењака, за коју ће 1924. добити Пулицерову награду и која ће у Америци постати школска лектира – по пристизању на њујоршке докове "има само пет центи у својим џеповима". Пре тога је, због политичког деловања и гажења аустријске заставе, протеран из Гимназије у Панчеву и школује се у Прагу. У исто време Никола Тесла, две године млађи, лута по гудурама око Грачаца у Лици, недалеко од родног Смиљана, где се скрива од војне обавезе у аустријској војсци. Следеће године уписује Политехнику у Грацу, али је напушта након три године.

Тесла ће у Америку кренути тачно десет година након Пупина, 1884, са 28 година. Према личном сведочењу, на броду којим прелази Атлантик догађа се побуна, Тесла је опљачкан и у Њујорк стиже са једним центом мање од Пупина у џепу, са четири. Но, за разлику од Пупина, у џепу има драгоцено писмо Чарлса Бачелора из Париза, директора Едисонове компаније у Француској. Са овом препоруком, одмах се запошљава у Едисоновим лабораторијама и врло брзо постаје нова америчка звезда. Али његов рат са Едисоном почиње одмах, Тесла упада у разне невоље и 1887. оснива компанију Тесла Електрик: рат за наизменичну струју се захуктава.

Пупин пролази много трновитији пут. Проводи низ година у Америци покушавајући само да преживи, као физички радник у фабрици кекса који учи језик, не само енглески него и грчки и латински. Покушава да се упише на Универзитет Колумбија, што му успева тек из другог покушаја, 1879. године.

После четири године студија, Пупин 1883. дипломира и постаје амерички држављанин. У време док Тесла путује ка Америци, Пупин је на докторским студијама у Берлину, где докторира 1889, и враћа се назад на Колумбију, где добија професорско место. Две године након тога, и Тесла добија америчко држављанство.

Пупин ће током наредне деценије радити на бројним изумима од којих су свакако најзначајнији калемови за појачање сигнала, са којим почиње "пупинизација" телеграфских линија широм Америке. Тесла, у међувремену, у сарадњи са Вестингхаусом 1893. коначно добија "рат струја" на изложби у Чикагу, да би се 1899. повукао у Колорадо Спрингс са својим необичним експериментима.

Из тог периода, у време док се отвара проблем са Марконијем око патента радио-преноса, почиње и сукоб два земљака – непријатељство између Пупина и Тесле. Будући да Пупин не стаје отворено на Теслину страну, рађа се нетрпељивост која ће трајати све до Пупинове смрти. Она ће три деценије бити скривена тајна, све до самог краја, када Пупин на самрти позива Теслу и тражи опроштај. Тесла пристаје на помирење. Два генија, сасвим различита по карактеру и судбини, по свему осим по пореклу, не остају у коначном непријатељству.

Скоро пун век касније, перцепција Тесле и Пупина остала је потпуно различита. Читав Балкан је премрежен Теслиним споменицима, улицама, школама. Тесла је симбол, од аеродрома до фабрике сијалица. У једном скорашњем истраживању имиџа науке у Србији, на питање ког научника познају, десет од десет испитаника одговара Теслу, а потом сваки пети додаје и Пупина.

Ни Пупиново наслеђе у Србији данас није за потценити, ни по броју следбеника, ни по броју изложби и иницијатива (једна од њих је запажени вишегодишњи пројекат Александре Нинковић Тасић, која ће, упорна као Пупин, једном, остварити идеју да Београд добије и Пупинов музеј). Но, Тесла је без дилеме национални херој, а Пупин и даље само енциклопедијска одредница.

РАТ СТРУЈА: Зашто Срби тако много више воле Теслу него Пупина? Ако погледамо у факта, то се чини сасвим необјашњиво. Пупин се током живота отворено залагао за Србију, његов утицај на високе политичке кругове у Америци био је пресудан за много повољније формирање граница Југославије након Првог светског рата, пре тога је слао помоћ на све начине у отаџбину и, уосталом, био је најбољи "амбасадор" кога је Србија икада имала. Тесла је давао извесну подршку "браћи у домовини", али тешко да је одиграо значајнију улогу у томе. Пупин не пропушта да више пута посети родни Идвор и одржава контакте са Београдом, док Тесла у Србији борави само једном, неколико дана препуних церемоније, након којих одлази разочаран чињеницом да Београд уводи једносмерну уместо наизменичне струје, и потом се више никада не враћа.

Пупин се недвосмислено и јавно изјашњава као Србин, као православац и породичан човек, док је Тесла био и остао усамљеник чија су религијска и национална осећања вишезначна и може се рећи, предмет дискусије. Током живота, као и многи његови савременици, Тесла отворено заступа идеје еугенике и не противи се селекцији као средству за унапређење људске врсте, док је Пупин доказани алтруиста, добротвор и покретач фондација. Пупин је човек кога је лако волети – широке руке, срдачности и огромног образовања, док је Тесла намћор, љубитељ голубова и мистериозни кицош из њујоршких хотела, опсесивни роб чудноватих навика, остављен од готово свих који би га могли волети.

Пупинов успех је непомућено блистав – хиљаде и хиљаде чланака из америчке штампе сведоче о томе. Он је члан десет академија наука, носилац 18 докторских титула и девет медаља за науку. Пупин је за Американце парадигма човека који је сам себе створио, од чобанина постаје угледни професор на Универзитету Колумбија, чији научни кредибилитет ниједном током његовог века није доведен у питање.

Теслина каријера је, с друге стране, стално посматрана као спорна – испуњена блиставим успесима, али и застрашујућим падовима, судским споровима, ратовима, презрењем многих колега, као и бројним несумњивим заблудама, попут оних о Ајнштајну и квантној теорији.

За живота, Пупинови калемови освајају континент за само неколико година од открића, док Тесла води рововску битку да објасни колико је наизменична струја боља од једносмерне, а за већину својих изума не успева да добије ширу подршку ни до краја живота, па чак ни да докаже да их је сам смислио. Научна историја Пупина памти као професора који има меморијални блок на Универзитету Колумбија и као проналазача који је био оснивач НАСА, док Тесла данас спада у фолклор теоретичара завера и ловаца на НЛО са свих меридијана. Пупин је уз то и сам визионар, аутор већег броја књига о будућности, успешан, Пулицером награђени писац, док Тесла своје ретке и чудне визије саопштава диктирајући их у хладној хотелској соби у перо новинара и у списима који су тек постхумно постали шире доступни.

ИЗГУБЉЕНИ СИН: Нашироко прихваћена идеја о Тесли као трагичној фигури, док је Пупин само један солидни амерички професор, тек је делимично тачна. Пре свега, Пупинова биографија је испуњена невероватном драмом. Он је у младости прогањан и на крају прогнан из Европе због политичких ставова и националних идеја, док Тесла у то доба ипак несметано путује Аустријом и води борбу са сасвим другом опсесијом – коцком.

У средњем добу, на врхунцу каријере, Пупин доживљава и велику личну трагедију. Након само осам година брака његова супруга Сара Катарина Џексон умире од упале плућа, Пупин се и сам враћа из мртвих, а после ове трагедије повлачи се из јавног живота на неколико година. Теслу са друге стране не прогања судбина и животна неправда на коју не може утицати – ако се изузме пожар у коме му је изгорела лабораторија у Њујорку, његове невоље са улагачима, са Марконијем и Едисоном проистичу из његови свесних одлука да буде у сукобу око права првенства и да у познатом случају са радио-преносом, у гневу чак одбије Нобелову награду.

Није ствар у њиховим личностима, постигнућима и изазовима. Мало ко неће приметити како у Теслиној причи постоји нешто опојно, литерарно узбудљиво, чак онострано, истовремено осећајући да се у Теслиној слици крије и нешто од народа из кога је потекао. Ма како стран, пргав, несхваћен, осујећени луди научник, препун, поноса и ината, Тесла се воли као нешто дубоко лично, као изгубљени син у белом свету. Као вапај његове мајке Ђуке који одзвања над личким гудурама. Као покајање за угурсузом који је могао да осветли свет, а који затворен, сам чами у пустој соби 3327 хотела Њујоркер.

Насупрот томе, Пупин је способан, сналажљив, благонаклон и мудар господин који се изборио са животним недаћама и стигао високо. Човек за себе. Додуше, и он са понеком пукотином. Јер, и он воли Теслу истом том непрежаљеном љубављу којом га воли читава нација, читав Балкан заправо. У ноћима пред смрт, у болници после таквог живота, окружен пријатељима, са кћерком крај узглавља, он има само једну мисао, само једну жељу – да види Теслу. Да добије опрост од њега и потом умре.

На том трагу се крије толико узбуђење око Тесле, одатле потичу сомнабулне идеје о његовој канонизацији и општи занос да идентитет градимо на његовом лику и делу, а да сопствену неписменост прикривамо чињеницом да нам је Тесла саплеменик. Међутим, ма како Тесла био значајан научник, тај нас пут ни симболички не води ка напретку, већ стално остајемо у истом кругу очаја. Можда се зато, у иронијском обрту, у Теслу најпре куну они који су највећи противници рационалног промишљања и технолошког унапређења Србије. Противници напретка. Читав сплет разних манијака, прецизно речено.

У сваком случају, чак и кад бисмо неким чудом решили да променимо ту лошу карму, не би било ништа исправније да се уместо Теслиног, Дан науке обележава на Пупинов рођендан. Можда би најподесније за Дан науке било изабрати један са почетка марта – онај дан кад су се непосредно пред смрт, два великана коначно сусрела и помирила. То би, макар само симболично, отворило нешто оптимизма. Али и у том изузетном случају то би и даље био Дан технолошког развоја, а не науке, с обзиром на то да су и Пупин и Тесла, пре свега, били проналазачи, и то од оне изузетно продуктивне врсте какву свет ретко виђа.

А ако поставимо ствар тако да се Дан науке мора бити у вези са неком конкретном личношћу, можда је најпогодније изабрати 28. мај, рођендан Милутина Миланковића, несумњиво најуспешнијег српског научника свих времена.