Tačijeva diplomatsko-literarna ofanziva i Vučićeve Pasuljanske livade

Vučić, Vulin i Lazanski ne mogu da shvate da je u aktuelnom ratu koji se vodi između Beograda i Prištine knjiga „Rađanje demokratije: Hašim Tači i put ka nezavisnosti Kosova„ čiji je autor bivši savetnik Bernara Kušnera, ubitačnije oružje od tenkova i aviona na vojnoj vežbi na Pasuljanskim livadama. Skandal u Parizu pokazao je da Tači ima moćne zaštitnike a da Srbija nema diplomatiju.

Ambasadoru Frederiku Mondoloniju nije bilo lako dan posle obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata u Parizu da objasni šta se tamo dogodilo. Otkud Hašim Tači u drugom redu za vreme glavne ceremonije obeležavanja stogodišnjice Prvog svetskog rata ispod Trijumfalne kapije, odmah iznad Emanuela Makrona, Donalda Trampa i Vladimira Putina? „Ne znam šta se desilo„, „u pitanju je nespretnost za žaljenje”, „to nam je pokvarilo svečanost (u Beogradu)”, izvinjavao se zbog rasporeda na tribinama, objašnjavajući da „nije bilo protokolarnog dočeka značajnijeg za Kosovo nego za Srbiju”.

„Greška” je u „slici koja je šokirala srpski narod”, ali „realnost je drugačija”, rekao je Mondoloni gostujući na Prvoj televiziji.

U svetu današnjih komunikacija slika je, međutim, sve. Ona govori više od bilo kog komentara. Tači je još jednom pokazao da ima moćne zaštitnike i razrađenu medijsku strategiju. Njegova ofanziva u Parizu je bila neverovatna. Uvod je bila promocija knjige „Rađanje demokratije: Hašim Tači i put ka nezavisnosti Kosova„. Autor knjige, Žak Boduen, bio je savetnik Bernara Kušnera od maja 2007. godine, u vreme kada je bivši šef UNMIK-a, postao ministar spoljnih poslova. Kušner je napisao predgovor. Reč je, dakle, o ličnostima koje spadaju među glavne ideologe nezavisnog Kosova.

Slična knjiga, sa sličnom namenom, da od Tačija napravi državnika i od doktrine humanitarne intervencije legitimnu formu ratovanja, objavljena je početkom godine u Velikoj Britaniji, pod nazivom „Nova država, moderni državnik Hašim Tači”. Napisali su je britanski novinari Rodžer Bojs i Suzi DŽeger, a predstavljena je kao„knjiga o retkom uspehu zapadne vojne intervencije i prvoj biografiji novog predsednika Kosova, najmlađe evropske države„. Knjigu su kasnije u Beču promovisale austrijske diplomate Alber Roan, bivši zamenik Martija Ahtisarija i učesnik u pregovorima o statusu Kosova i austrijski diplomata Volfgang Petrič, bivši specijalni izaslanik EU za Kosovo.

Prištinski portal Gazeta ekspres objavio je u martu pismo britanskog pravnika DŽefrija Najsa, bivšeg tužioca Haškog tribunala, upućeno Vladi Kosova, koje otkriva da je Tači ostao Najsu dužan gotovo pola miliona evra za profesionalne usluge, među koje spada i priprema materijala u slučaju da protiv njega bude podignuta optužnica od strane Specijalnog suda za zločine OVK u Hagu. U ovom pismu, navodi isti izvor, Najs otkriva da je Tači tražio od njega da pomaže novinarima koji rade na njegovoj biografiji, naročito kada je reč o optužbama u vezi sa trgovinom organa, koje je u izveštaju za Savet Evrope izneo bivši švajcarski državni tužilac Dik Marti.

Knjiga Žaka Boduena je u Francuskoj objavljena u junu, ali je u okviru brižljivo osmišljene Tačijeve ofanzive u Francuskoj promovisana 9. novembra, uoči komemoracije stogodišnjice Velikog rata.

 „Bile su potrebne godine aparthejda, 13000 mrtvih i više od milion izbeglica da se poslednja zemlja bivše Jugoslavije oslobodi Srbije. Pod administracijom i zaštitom UN, nova demokratija se pojavila usred Balkana. Deset godina kasnije, u februaru 2008. godine, na preporuku Ujedinjenih nacija, Kosovo je postalo suverena zemlja, cilj borbe čitavog jednog naroda čija je glavna figura Hašim Tači”. Eto kako se pravi istorija. Autor pretenduje da „rekonstruiše istorijske i političke uzroke koji su doveli do nezavisnosti Kosova” i, osvrćući se na „neistine i karikature podseća da je kosovska demokratija uspeh Ujedinjenih nacija i da ostaje glavni izazov mira u Evropi”. Sve glavne teme aktuelne francuske diplomatije su tu, one za koje se danas zalaže i predsednik Emanuel Makron: multilaterizam, izazov mira u Evropi, Francuska na prvoj liniji inicijativa.

Sećam se Žaka Boduena u vreme kada sam redovno pratila rad Ke d’Orseja. Kosovo je često bila jedna od tema redovnih pres konferencija sa stranim novinarima. Pored Boduena tu je bio i Erik Ševalije, koga je Kušner postavio u junu 2008. godine za direktora komunikacija. Ševalije je nakon 1999. godine 18 meseci proveo na Kosovu sa Kušnerom, koji je u to vreme obavljao dužnosti prvog administrator misije UN. Na konferencijama za štampu u Ke d’Orseju Ševalije, kasnije ambasador u Siriji, a danas u Kataru, ispravljao me je kada bih pomenula Albance sa Kosova.  U Ke d’Orseju je bilo politički korektno reći „Kosovari„, pošto su se Francuzi, kao i drugi u misiji UN koju je predvodio Kušner, bavili „state-buildingom”, rađanjem države. Za novu državu su smislili novu naciju prema francuskom modelu, po kome se nacionalnost određuje prema pripadnosti teritoriji.

Tači, dakle, za savetnike ima krem francuske diplomatije. Kroz Tačija oni brane svoje nasleđe. Za Kušnera je to opravdanje njegove doktrine o „humanitarnoj intervenciji”, o pravu na mešanje. Ova doktrina doživela je poraz i u ratu u Avganistanu, kao i u Iraku (u kome Francuska nije učestvovala) i u Libiji (koji je povela) ali zato Kosovo žele da predstave kao uspešnu priču. To je i način da se jednog dana ne nađu na optuženičkoj klupi, na kojoj bi morali da odgovaraju za pogrom koji se odvijao pred njihovim očima, kada je jedinicama OVK dozvoljeno da ubijaju, pale i proteruju Srbe, Rome i druge pripadnike nealbanskih zajednica, pa i same Albance. Kušner je to znao, video i ništa nije učinio. Proterane i interno raseljene koji su od njega tražili pomoć uveravao je da će se za njih pobrinuti, ali se to nije dogodilo. O tome postoje snimci koji bi jednom mogli da se nađu u sudu, kao dokazni materijal.

Za Kušnera i intervencionističku struju u francuskoj diplomatiji važno je da se priča sa Kosovom okonča onako kako su je zamislili. Otud i ova knjiga koja promoviše Tačija usred komemoracija Prvog svetskog rata.

Vučić, Vulin i Lazanski ne mogu da shvate da je u aktuelnom ratu koji se vodi između Beograda i Prištine knjiga poput ove mnogo ubitačnije oružje od tenkova i aviona na vojnoj vežbi koja je izvedena na Pasuljanskim livadama kod Kraljeva, u prisustvu najvišeg državnog vrha. Dok su kod nas nebo probijali migovi, u Parizu su narednog dana svirali Baha i Ravela i čitali Apolinera.

Prosto je mučno koliko nismo razumeli duh vremena i kontekst u kome se komemoracija Velikog rata odvijala. Ratovi se, uostalom, odavno ne dobijaju oružjem, to smo vežbali 1999. godine, već diplomatijom, kulturom. Ali lekcije nisu naučene. Vojna vežba je bila za lokalnu upotrebu, ali je u svet je otišla slika Srbije koja „pokazuje silu u jeku jačanja tenzija oko Kosova”.

Dok se Srbija pripremala za rat, Tači je govorio o miru. Potpomognut moćnim savetnicima, znao je tačno šta treba da radi i koji rečnik da koristi.

Nakon razgovora u Briselu, pre nego što će krenuti za Pariz, ton srpske delegacije je nazvao „agresivnim i arogantnim”, a ton svoje delegacije „argumentovanim i pravednim”.

U Parizu je teren bio pripremljen. U dnevnom listu Žurnal di dimanš (JDD), u nedelju, 11. novembra, na dan kada se održavala centralna ceremonija obeležavanja svetskog sukoba, izašao je veliki intervju sa Tačijem koji je radio glavni urednik lista i spoljnopolitički komentator radija Evropa 1, Fransoa Klemanso. Francuski novinar Tačijevom portretu daje romaneskne crte: „Sa 50. godina zadržao je siluetu ratnika”. „Bivši gerilac”, kako ga naziva, „više ne nosi oružje od kada je svoju uniformu OVK (…) zamenio odelom premijera”.

Dvadeset godina posle Rambujea Tači je „ponovo u Francuskoj pored predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji je i sam bivši nacionalista, bivši oficir ratnog zločinca Vojislava Šešelja, zagovornika Velike Srbije”. „Bivši ubeđeni ultraši” koji moraju da dođu do međusobnog priznaja kako bi postigli formalni i sveobuhvatni mir” (agencija AFP ih je predstavila u sličnom ključu - „politički šef gerilaca Hašim Tači” i Aleksandar Vučić, nekadašnji „ultranacionalistički jastreb”, „ministar za informisanje Srbije na čijem je čelu bio Slobodan Milošević”). Vučićeva strategija preuzimanja Đinđićevog šinela ne prolazi.

Klemanso pominje korekciju granica kako bi se „omogućilo da se nekih 40 000 Srba sa severa Kosova nađu u Srbiji, dok linija na karti može nekada da prolazi iz jedne ulice u drugu, naročito u Mitrovici”. „Izgleda da je taj projekat odložen za kraj pregovora”, piše francuski novinar koji, kakve li ironije, nosi isto prezime kao francuski novinar, ministar i premijer za vreme Velikog rata, Žorž Klemanso, jedan od arhitekata Versajskog sporazuma.

Tačijev savetnika dobacuje: „Šta hoće od Kosova? Da postane turska kolonija?”. Tačijevo oružje su evropski strahovi – Turska je jedan od spoljnopolitičkih aktera čijeg se uticaja EU pribojava, drugi je Rusija. Tačijevo okruženje igra na kartu EU protiv Rusije i Srbije („satelit Kremlja” čijih se „40 odsto tragovinske razmene odvija sa Rusijom”).

Dok se Vučić nakon svečanosti ispod Trijumfalne kapije pitao šta se dogodilo, Tači je nastavio medijsku ofanzivu, preko društvenih mreža. Na njegovom tviter nalogu ređale su se jedna za drugom fotografije sa Makronom, Trampom (zajednička fotografija sa ženama i fotografija na kojoj mu je Tači spustio ruku na rame), sa Angelom Merkel, Redžepom Erdoganom i – Vladimirom Putinom. Ruski predsednik mu je, kaže, rekao da će da podrži sve što se dve strane dogovore. U poruci na tviteru napisao je da je govorio na Forumu mira, velikom skupu svetskih državnika, organizacija i pojedinaca koji je Makron zamislio sa ciljem da se traže nove smernice za multilateralno upravljanje svetom. Kao i u Rambujeu, Tači je preuzeo inicijativu uz pomoć uticajnih zaštitnika. On je dobio govornicu, on se postavlja u ulozi mirotvorca, čoveka koji u svojim rukama drži rešenje. Nije važno što je desetogodišnje angažovanje Evropske unije na Kosovu fijasko, što se život ugroženih stanovnika nije poboljšao ni za jotu uprkos ogromnom novcu koji je uložila EU, što je kabinet Frederike Mogerini sve učinio da zataška slučajeve korupcije svojih službenika u misiji na Kosovu na koje su ukazivali sami članovi misije, što deset godina nisu u stanju da privedu pravdi nijednu od kosovskih „velikih riba”, kako se nazivaju uticajni kosovski političari i biznismeni koji se sumnjiče za korupciju i kriminal. Nije važno ni što u „briselski dijalog” kome Mogerini posreduje niko ne veruje. Važna je medijska strategija. Kao i Vučiću i Tačiju je potreban alibi van zemlje. Skup u Parizu, na kome su se okupili svi svetski lideri, video je kao priliku da afirmiše svoj državnički legitimitet. Tu priliku je iskoristio na spektakularan način, dok je Srbija još jednom pokazala da nema diplomatiju. Vučić zato liči na nekoga ko vodi izgubljenu bitku.

(Nedeljnik)