Шта Србија може да научи из афричког искуства са кинеским инвестицијама?

Када се узме у обзир све оно што је предвиђено буџетом за 2021. годину и када се то буде реализовало, раст дуга према Кини биће енорман и кретаће се око 15% укупног јавног дуга Србије. Другим речима, сваки пунолетни грађанин Србије дуговаће Кини око 1.000 евра. И то је, судећи по најавама званичника Владе, тек почетак

Када је крајем 90-их година прошлог века Кина почела да инвестира у Африци, те инвестиције су дочекане са одушевљењем. Веома слабо развијеним афричким земљама, са истовремено јако ограниченим могућностима за приступ финансијском тржишту, инвестиције су биле преко потребне. Према извештајима Светске банке, у првих петнаестак година, кроз неколико хиљада пројеката слило се у Африку неколико стотина милијарди долара. Инвестицијама се „у зубе“ није гледало, те су теме попут заштите животне средине, права радника и тржишних услова пословања биле слабо заступљене, како у односима држава са кинеским компанијама, тако и у јавном мњењу. 

Инвестицијама се „у зубе“ није гледало, те су теме попут заштите животне средине, права радника и тржишних услова пословања биле слабо заступљене, како у односима држава са кинеским компанијама, тако и у јавном мњењу

Инвестиције и кредити су углавном ишли у сиромашне земље са веома слабом или никаквом регулативом у области заштите животне средине. То је довело до тога да те државе постану „рајеви“ за кинеску прљаву технологију. Ипак, под притиском домаће и стране јавности, након 2012. године Кина делимично мења правац, укључујући све више еколошке елементе у своју политику инвестиција у афричке земље. Влада Кине крајем 2013. године даје препоруку компанијама да поштују еколошка правила у земаљама у којима раде са циљем да смање утицај на животну средину, смање загађење и управљају отпадом у складу са међународним правилима (David H. Shinn, 2016, „The Environmental Impact of China’s Investment in Africa“). 

Шта Србија и друге европске земље које су тренутно мета кинеских инвестиција могу да науче из афричког искуства?

Србија и кинеске инвестиције

Негде почетком 2010. када су кредити међународних финансијских институција почели да стагнирају (што због кризе, што због растућег тренда јавног дуга у Србији), тадашња влада је почела да склапа споразуме са билатералним кредиторима. Оваква политика је интензивирана након 2012. године и траје до данас. 

Русија, Ажербејџан, Катар, Кина, УЕА, давали су релативно повољне кредите Србији, без постављања превише услова. Једини значајнији услов је био да посао без тендера раде компаније из тих земаља. 

Међутим, када се узме у обзир све оно што је предвиђено буџетом за 2021. годину и када се то буде реализовало, раст дуга према Кини биће енорман и кретаће се око 15% укупног јавног дуга Србије. Другим речима, сваки пунолетни грађанин Србије дуговаће Кини око 1.000 евра. И то је, судећи по најавама званичника Владе, тек почетак

Такав тренд довео је до ситуације да је удео јавног дуга страним владама у укупном дугу порастао са свега 1% на крају 2010. године, на око 14% крајем марта 2021. године. Ако се узму у обзир и договорени кредити страних влада у 2021. години и под претпоставком да се сви повуку у наредном периоду (није реално да се то деси, иако су сви предвиђени Законом о буџету за 2021. годину), тај износ би могао да достигне преко 30% укупног јавног дуга Србије. 

Када се погледа детаљније структура тих кредита, на крају марта 2021. године око 30% од укупног дуга страним владама или око 4% укупног јавног дуга Србије отпада на дуг према Кини (према месечном извештају Управе за јавни дуг Србије за први квартал 2021. године, дуг према Кини износи око 1,145 милијарди евра). 

Међутим, када се узме у обзир све оно што је предвиђено буџетом за 2021. годину и када се то буде реализовало, раст дуга према Кини биће енорман и кретаће се око 15% укупног јавног дуга Србије. Другим речима, сваки пунолетни грађанин Србије дуговаће Кини око 1.000 евра. И то је, судећи по најавама званичника Владе, тек почетак.

Са друге стране, истовремено са растом јавног дуга према Кини, расту и стране директне инвестиције из ове земље. За само неколико година, Кина постаје најзначајнији инвеститор у Србији. До 2013. године, инвестиције из Кине у Србији (и генерално у Европи) биле су на веома ниском нивоу. Од 2014. године, оне нагло расту, тако да у претходне четири године оне достижу око 7% укупних страних директних инвестиција у Србији. 

Када се у обзир узму и инвестиције кинеских компанија које су индиректно ушле у Србију, можемо са сигурношћу рећи да је Кина убедљиво највећи појединачни инвеститор у Србији у периоду 2017-2020. 

Појединачно посматрано, од 2017. закључно са 2020. годином, Кина је постала дуги највећи инвеститор у Србији са близу 1,4 милијарде евра страних директних инвестиција према званичним подацима НБС. Тиме је Кина у посматраном периоду претекла традиционално велике инвеститоре попут Немачке, Русије, Италије, Аустрије и Словеније. 

Једина земља из које је у овом периоду дошло више инвестиција него из Кине је Холандија, али то треба узети са резервом јер су у Холандији због преференцијалног пореског третмана регистроване многе мултнационалне компаније (нпр. инвестиција ФИАТ-а формално је дошла из Холандије, не из Италије, јер је тамо компанија регистрована). 

Када се у обзир узму и инвестиције кинеских компанија које су индиректно ушле у Србију (нпр. аквизиција канадске компаније Невсун која истражује налазиште бакра и злата код Бора од стране кинеске компаније Зиђин, а која је истовремено и власник РТБ Бор), можемо са сигурношћу рећи да је Кина убедљиво највећи појединачни инвеститор у Србији у периоду 2017-2020. година. 

(Аутор је ванредни професор ФЕФА факултета)

(novaekonomija.rs)