Преносимо | |||
Србија у приправности |
недеља, 24. октобар 2010. | |
(Вечерње новоости, 23.10.2010) Фрка око фудбалског дербија која целе недеље заокупља овдашњу јавност само је још један у низу доказа да се у овој земљи нешто чудно догађа. У протекле две недеље хеликоптери над београдским небом постали су присутнији него врапци и свраке. Преко телевизије нам свакодневно јављају да ће бити хапшења, да ће казне бити ригороизне и да, све у свему, они који одлучују о нашим судбинама знају шта ће са нама. Грађани углавном поздрављају хапшења хулигана, али изгледа да никоме није јасно како то да они који су организовали дивљање оних неколико недотупавних звери у Ђенови, нису чак ни именом поменути у медијима, а камоли ухапшени? За некога ко, попут мене, нема појма о фудбалу, ова ствар је далеко озбиљнија него што на први поглед изгледа. Нешто много крупније се иза брда ваља. Нереди су, ма како то парадоксално изгледало, увек веома згодни за увођење реда. Чврста рука је, после хаоса, увек дочекивана аплаузима. Осећај да у последње време непрестано живимо у некој врсти ратног стања, да се ситуација сваког момента може отети контроли, да су навијачке армије нека врста потенцијалних темпираних бомби којима се управља из мрачних и неименованих политичких центара, лако је прекривено бизарним вестима са стварне и симболичке Фарме. Нове вредности у које се куну наши политичари, који нас чврстом руком воде ка Европи, могу се читати на различите начине. Једна седамдесетогодшња глумица изразито вулгарног речника, нацији је обзнанила да је свога мужа убила сексом. Једна народна певачица Србију је поделила на фине људе и на стоку, и готово преко ноћи постала миљеница либералних демократа, који су са одушевљењем прихватили поделу Србије на Јецу и Цецу. С друге стране, приметно је јавно згражавање над чињеницом да је један други народни певач постао члан управног одбора ПТТ-а. Очигледан доказ да су српски медији углавном страначки пристрасни - па се тако испоставља да народњаци имају право гласа, само ако свирају евроентузијастичке ноте. Естрада и политика удружене су ових дана без икаквог увијања, зар не? Што се насиља тиче, занимљиво је како је и та тема, исто као и естрада, појам који је доста релативно схваћен. Кад је насиље наше, онда је ОК? Кад су народњаци са нама, онда су ОК? Иначе, ништа не ваљају? Кад смо рушили Милошевића, демолирање Београда је било у реду? Био је то нужни данак позитивним променама, зар не? Зорица Брунцлик у ЈУЛ-у, кандидат за министра културе Милошевићевог режима? Радиша Урошевић, члан управног одбора ПТТ, разлог за подсмевање? Карлеушу хвале Чеда Јовановић и Ненад Чанак? Српска музика, све у свему. За то време једна огромна вест пролази скоро незапажено. У вртлогу ових распаљивих тема о дербију, насиљу, хеликотерима над нашим главама, хапшењима, пресудама, геј паради и естради, вест да држава продаје Телеком далеко испод цене као да никоме не привлачи пажњу. Постоје ретки гласови који упозоравају да би продаја националног мобилног оператера била трагедија за Србију, не само зато што је Телеком једина фирма која има енормне профите, већ због националних интереса. Али, зар већину наших медија већ не држе иностране мулитинационалне компаније? Можда зато све мање знамо о националном интересу, а све више о другим, делеко занимљивијим темама. Живот не може да чека, све остало је релативно. Хлеба и игара. Дерби траје. Србија је у приправности. Без обзира на то да ли нас дрма несаница или инсомнија, једно је сигурно - ми зевамо. |