Srbija nepravedno ponižena na komemoraciji poginulima u Prvom svetskom ratu - napravili smo s*anje

Zamenik urednika nedeljnika Le Figaro Magazine Žan-Kristof Bison napisao je veoma oštar i kritičan komentar na račun Francuske zbog grube greške sa rasporedom sedenja na svečanosti obeležavanja Dana pobede u Parizu 11. novembra, kada je Srbija potisnuta u drugi plan

„Zasrali smo.“ Ove reči je izgovorio jedan od visokih službenika protokola Elisejske palate, koji je bio zadužen da rasporedi šefove država na počasnoj tribini kod Trijumfalne kapije u nedelju 11. novembra na komemoraciji posvećenoj Danu primirja.

I dok su oko svog domaćina, Emanuela Makrona, sedeli predsednici Rusije, SAD, Italije, i Rumunije —savezničkih zemalja tokom Velikog rata — ali takođe predsednici Bugarske, Turske, i Nemačke, šefovi neprijateljskih država od pre jednog veka, jedan čovek, inače ogroman rastom, spušten je da niže nije moglo, i prinuđen da sedi na tribini preko puta, mimo kamera, među nižerazrednim ministrima, diplomatama i drugim običnim svetom. Njegovo ime? Aleksandar Vučić. Predsednik Srbije.

Srbije.

Zemlje zarad koje je Francuska ušla u rat 1914. godine zahvaljujući diplomatskom i geopolitičkom savezu, ali i zahvaljujući tesnim vezama, kako istorijskim (1389. godine zvona Bogorodičine crkve u Parizu slavila su, kako se tada verovalo, pobedu srpskih hrišćanskih snaga protiv muslimana Osmanlija u Kosovskoj bici), tako vojnim (Srbija je u XIX veku imala čak i jednog Francuza za ministra vojnog — Ipolita Mondena) i ekonomskim (1914. godine oko 4/5 srpskog duga bile su u rukama francuskog kapitala, koji je takođe značajno investirao u rudnike, železnički saobraćaj, i bankarski sektor zemlje).

Zemlje, koja je gledala kako 1,2 miliona njene dece nestaje u ovom sukobu — 28% njenog stanovništva, što je zaista tužan rekord.

„Zemlje koja već godinu dana organizuje brojne ceremonije, proslave, i manifestacija kojima se odaje pošta jednom srdačnom prijateljstvu i drugarstvu poniklom u zajedničkoj borbi, koje simbolizuju  hiljade grobova francuskih i srpskih boraca, razbacane po grobljima Soluna, Manastira, Skoplja, ili Beograda — svim teritorijama koje su zajednički oslobodile srpske i francuske divizije na istočnom frontu.“

Zemlje, koja je pre jednog veka toliko dirnula Francuze svojim mučeništvom nakon što se, ophrvana napadima austrougarskih, nemačkih, i bugarskih snaga, kao i albanskih razbojnika, povlačila tokom zime 1916. godine, da su osnovane desetine komisija pomoći, humanitarnih udruženja, i „srpskih dana“, kako bi se novac, odeća, hrana, i knjige sakupljali i slali dole, „u zemlju heroja“.

Zemlje čiji je kralj Petar I Karađorđević toliko voleo Francusku, da je u sastavu njene vojske (u jednom odredu Legije stranaca) 1870. godine ratovao protiv Prusa.

Zemlje koja je u julu 1914. godine zabeležila prvu savezničku žrtvu (gimnazijalac od 16 godina koji je poginuo tokom austrijskog granatiranja Beograda), a u avgustu prvu savezničku pobedu (Cerska bitka).

Zemlje koja se četiri godine pozdravljala na predavanjima na Sorboni (ponekad u prisustvu predsednika Remona Poenkarea) i kroz objavljivanje desetina knjiga (uključujući i strip „Avanture malog srpskog vojnika“) i brošura koje su slavile „narod maloga broja, ali velike duše“, kao i u tekstovima Apolinera, Pjera Lotija, ili Edmona Rostana.

Zemlje koja je uspela da oporavi svoju vojsku zahvaljujući francuskoj pomoći na Krfu i u Bizerti, dok su Ajačo, Bastija, Nica, Grenobl, Pariz, Sent-Etjen i Bordo bili domaćini hiljadama srpskih đaka koji su stradali zbog rata, gladi, i bolesti.

Zemlje koja je posle rata proglasila maršala Franšea d'Eperea vojvodom svoje vojske i počasnim građaninom svoje prestonice Beograda, u čijem je oslobađanju učestvovao 1. novembra 1918. godine.

Ovu zemlju koja je u Pariz (u liku svog predsednika) sa sobom donela dugi niz stradanja, boli i žrtava za savezničku stvar, Francuska je odlučila da ponizi 11. novembra. Da, ponizi — reč nije prejaka. Možemo zamisliti šta je Aleksandar Vučić osećao videvši preko puta sebe, odmah pored Trampa, Putina i Makrona, ozloglašenog Redžepa Erdogana, turskog sultana i naslednika genocidne osmanske imperije, ili Hašima Tačija, predsednika zemlje koju ne priznaje, i koja je u svakom slučaju bila integralna oblast u Srbiji 1914. godine. Zauzvrat, šef srpske države je odoleo iskušenju da ustane i napusti događaj: koliko god to bilo opravdano, nije hteo da pravi skandal na taj veliki dan. To je zaista vrlo lepo od njega.

Da, Jelisejska palata je „zasrala“. I iako je ambasador Francuske u Srbiji Frederik Mondoloni već u ponedeljak ponudio zvanično izvinjenje u ime Pariza (koje je Vučić prihvatio), to nije sprečilo promenu raspoloženja u Beogradu. Spomenik Francuskoj u Kalemegdanskom parku, na kome piše „volimo Francusku kao što je ona nas volela“, je oskrnavljen — tek nakon što su ga restaurirali. Čuli su glasovi koji zahtevaju da se preimenuju ulice Pariska i Francuska. Lokalna štampa se digla na noge.

Emanuel Makron 6. decembra treba da poseti Beograd. Njegov kolega mu je obećao „veličanstven doček“, čime bi trebalo da mu pokaže da kod Srba, kada je u pitanju poštovanje prijateljstva iskovanog na krvi naših dvaju zemalja, ne sme ništa da se „zasere“. Time će Francuska biti u prilici da se oseti poniženo.

(Figaro – prevod sa francuskog: Nikola Tanasić)

Videti još:

U Parizu obeleženo 100 godina od završetka Prvog svetskog rata; Makron: Istorija preti da ponovi svoj tragični tok; Domaćini proslave smestili Hašima Tačija neposredno iza Merkelove, Trampa i Putina; Vučić skrajnut

Aleksandar Vučić u Parizu: Na kratko sam se susreo i razgovarao sa Trampom, Putinom i Makronom; Tramp mi je pred 25 ljudi rekao da su Srbi veliki narod

Zastava "Kosova" istaknuta u Parizu, zajedno sa zastavama drugih država na obeležavanju 100 godina od završetka Prvog svetskog rata: Otkud zastava “Kosova” u Notr Damu, pored obeležja država pobednica?

Đorđe Vukadinović: Posle skandala sa isticanjem zastave „Kosova“ u Notr Damu, Vučić nije ni trebalo da ide u Pariz - mesto mu je bilo na paradi koja je morala biti organizovana u Beogradu