Smeniti Duška Vujoševića, hitno!

(Fond Slobodan Jovanović, 11.2.2010)

Ne, ovo ne sme proći! Ako Srbija dozvoli da joj jedan košarkaški trener ovo radi, onda joj definitivno nema spasa. Vreme je da se otvoreno i jasno kaže: Dosta je bilo! I, pošto je ovo pravna država, neka ljudi iz „Partizana” učine ono što od njih očekuje jedna jasno proevropski orijentisana zemlja, bez alternative! Oterajte tog smutljivca, Vujoševića!

Znamo, naravno, da to neće ići tek tako. Već vidimo kako one navijačke horde dižu glavu, propinju se na prednje prste i postavljaju pitanje natopljeno mržnjom i njihovom rušilačkom pretnjom: A zašto?! Zašto kad čovek ima rezultat? Već vidimo kako tome podležu mediji koji nisu sposobni da izađu iz senke zavodljivih patriotskih opsena. Zašto, uzbuniće se i ti paćenici koji pomno beleže svaku Vujoševićevu reč, kao da je izabran za patrijarha. Zašto, pitaće i deo opoziciono nastrojenih građana i poraženih snaga, koje koriste svaku priliku da podmuklo kažu NE  Evropi, NATO i svim velikim vrednostima zapadne civilizacije.

A zašto i ne bi digli glavu? Duško Vujošević, ovaj tzv. košarkaški genije, biće njima najbolji dokaz da su evropske vrednosti laki „opijum za narod”. Jer, kad jedna Barselona ne zna za poraz nigde u Evropi, a izgubi u Srbiji, jasno je kakve će zaključke iz toga izvući srpski nacionalisti. Taman smo upokojili Miloševića, kad eto ti Vujoševića!

Šta nama znače ove Vujoševićeve pobede?! Samo nevolje. Uzmimo, recimo, ministra inostranih poslova Španije Migela Anhel Moratinosa. Dobro, on je diplomata, neće ništa reći, a možete misliti šta mu je u glavi i srcu. Predsedava tamo u EU, obećao je da će da nam sredi razne stvari, a mi – nož u leđa. Misliće kako smo licemeran narod: ovamo mu dajemo orden, a kad treba da budemo fer prema prijateljskoj Španiji, mi udarimo kao po najvećim neprijateljima. A od „licemeran” do „genocidan” mala je razdaljina.

Ili, kako će nas gledati Grci? Navodno im je „Partizan” prodao najbolje od svoje ekipe. Ljudi su pošteno platili, kad ovaj dođe i pobedi ih u Atini. Vidi se da je to podvala. To je ta stara crta našeg mentaliteta: hoćemo i jare i pare. E, pa toga u Evropi nema. A mi pokazujemo da ne samo da se toga nismo oslobodili, nego prevaru slavimo kao pobedu.

Naivan je onaj ko ne vidi da je ovo težak udar na najviše vrednosti kapitalizma: tržište i načelo kompetitivnosti. Kao hoćemo u kapitalizam, ali opet na svoj način. Tačno je, ova ekipa „Partizana”, kompletno sa maserima i klupom, na svetskom tržištu ne vredi koliko onaj fini momak iz Barselone s bradicom - Navaro. E, sad kad neko dobrovoljno društvo koje nađe sebi nekog Vujoševića udari na to, onda se moraju imati na umu posledice. Kriza je, i u tome je to sada mnogo osetljivije. Sad smo se mi Srbi našli da pokazujemo da tržište nije svemoćno. Navodno, nešto je i u prkosu i inatu, pa kad ti zapneš kao sumanut to može biti jače od milijardi evra. Nikad nećemo prevazići tu poganu stranu našeg mentaliteta. Šta se mi petljamo u to. Treba da počistimo ispred svojih vrata i bašta. Naši evropski prijatelji bi to znali da cene. Ovako, kad jedna „Barselona” pobeđuje svuda po Evropi mi dovedemo huligane na tribine (zar nismo do juče jasno govorili ko su ti momci i gde im je mesto), otvoreno im poručimo da su tu da naprave „pakao u Beogradu” tom pristojnom svetu, a njih te horde zbunjuju, pa ne mogu da pokažu koliko stvarno znaju; da bi na kraju i naš nacionalni servis, koji se predstavlja da je kao za „evropsku Srbiju”, namestio kamermana tako da se i ozbiljne internacionalne sudije zbune i proglase pobedu „Partizana”. A to nam je bila poslednja šansa da se izvučemo iz samoubilačke situacije u koju smo, jureći kao zveri, upali. Ali, ne.

Čitava Srbija je i u toj situaciji mogla da vidi kako se poneo Vujošević. Umesto da, u skladu s fer-plejom, pomogne da se dođe do istine, on je dokazivao kako je lopta „izašla iz cilindra”. A da ne govorimo kako on nefer ponašanjem direktno ugrožava posao svom kolegi Čaviju Paskvalu, treneru „Barselone”, koga njegovi poslodavci sutra mogu otpustiti što je izgubio utakmicu u srpskoj divljini. Da li je to solidaran odnos prema kolegi? Da li je jedna pobeda vredna patnje poštenog mladog čoveka, čija je karijera tak počela? Ili možda suze njegove majke? Time je Vujošević sve rekao o sebi. A ovamo se predstavlja kao neko ko pozitivno utiče na razvoj mladih ličnosti koje kroz sport žele da se ispune.

Nijedna normalna i evropski orijentisana sredina ne bi dozvolila da je ovakvi ljudi kao Vujošević vuku za nos. Setite se, taj čovek je trenirao „Budućnost” u Podgorici, ali ne zadugo. Neće Crna Gora, koja krupnim koracima grabi ka EU i NATO, takve gafove. I svi ih cene. I poštuju. A nas?

Najgora od svih podvala je kad se govori kako taj čovek ima punu kuću knjiga, pa čak i igračima daje da čitaju. Ma, baš bi bilo zanimljivo videti šta im daje. Verovatno knjige kojima se otvoreno podstiče naš ničim osnovan ponos, koji nas je svaki put odveo na stranputicu ili tako nešto. Sigurno im ne daje ništa o neophodnostima procesa denacifikacije, o suočavanjima s zločinima ili neke lepe knjige u kojima se demokratija ne prlja povremenim zanemarljivim skretanjima. To bi bilo obrazovanje igrača. Oplemenjivanje njihove nevine duše. I onda oni nikad ne bi podlegli toj hajkačkoj atmosferi u kojoj se, na prepoznatljiv način, dižu i spuštaju ruke i navija bez osećaja da to može da omete protivnika da pruži najbolje od sebe.

Znamo da će sad neki smutljivci reći, ali i u Evropi se tako navija. Oni su bili, videli, itd. Ali, pustimo mi Evropu. Mi moramo nešto uraditi na sebi, zbog sebe. A kad dostignemo taj nivo, naš glas, pa ako je i gubitnički, uvažavaće se. Svi će reći, oni Srbi su se konačno promenili. Sad gube, ali fer. A to je za zemlju koja želi da se priključi porodici civilizovanih naroda najvažnije. Dobici dolaze posle, kad se skinemo do gola, tj. nakon katarze koju od nas svi očekuju i na svim planovima.

Sa Vujoševićem ne treba pristajati ni na kakav kompromis. Najgore bi bilo ako bi dopustili da nas on zavede, da, recimo, izgubi utakmicu koja sad sledi od „Marusija” u Atini, a mi onda dignemo ruke od svega. Ne kažem da će se baš tako desiti, ali taj čovek je sposoban da nam i to učini. Da utiče na ove mlade momke iz „Partizana” da izgube tu utakmicu, da bi nam posle zadavao sto puta veću glavobolju. Jer, kakav je to opsenar najbolje pokazuje i činjenica da on to sve radi i sa momcima koji dođu iz civilizovanog sveta – iz SAD, Evrope. Dođu tu u Beograd da igraju košarku, a Vujošević ih instrumentalizuje u tim svojim opasnim igrama, a da oni toga nisu ni svesni. Znamo i mi da svi vole da pobeđuju u sportu. Ali, dobar trener se ne spušta na taj najniži nivo. Lako je tako biti popularan, podilazeći i igračima i navijačima. Vrhunski strateg gleda malo dalje. Mora imati interes zemlje na umu. Jer, priznaćete, to stvarno nije fer da se od osrednje ekipe pravi tempirana bomba za prave šampione i poštene profesionalce. Potpuno neevropski, pa ako hoćete i antievropski pristup.

Zamislite kad bi se naše „za evropsku Srbiju” vlasti ponašale tako! Da sad zapnu i kažu: mi ćemo sami da se saberemo i oduzmemo i da se beskompromisno borimo za svoju stvar. Da ne veruju ljudima iz Evropske da ih naš uspeh interesuje koliko i nas same, ako ne i više. A Vujošević to radi naočigled svih. Ima nečeg duboko bolesnog u samoj ideji da se Srbija ponaša kao da može da pobeđuje u Evropi. Zna se dokle je to nas dovelo.

Mi se iskreno nadamo da ima zdravih snaga u tom „Partizanu”, koje će biti sposobne da svoj tim izvedu na „naš evropski put”. Mi znamo da pobede nisu za nas, i zato ćemo i dalje naše probleme rešavati „isključivo diplomatskim i političkim sredstvima”. Nama naša pobeda nije imperativ. I nikakav „pakao na tribinama” i podrška navijača. Pa, nisu li naši najviši čelnici rekli da utakmice na našim stadionima i dvoranama treba da budu takve da dolaze čitave porodice: baka, deka, tata, mama, bata, seka i kuca i maca. (Miša niko nije spominjao.) I, ako hoćemo da Srbija do 2014. godine uđe u Evropsku uniju, onda hitno moramo da obustavimo stavljanje klipova u točkove naših glavnih prijatelja. Jer, ko će se najviše obradovati ovakvom Vujoševićevom ponašanju? Jelko Kacin i svi naši neprijatelji. Jasno.