Рађање фашизма из кризе капитализма

Један говор њемачког филозофа Теодора Адорна, који је сада објављен и у форми књижице, постао је точно 50 година након његове смрти бестселер у Њемачкој. Ради се о наступу који је филозоф имао у Бечу у априлу 1967. године. На позив Социјалистичког савеза студената, а поводом тада актуалних политичких успјеха неонацистичке партије НПД (ушли су у неке од покрајинских парламената), говорио је о поновном јачању деснице у Њемачкој.

Старом филозофу сигурно се не би свиђала синтагма ‘најбоље продавана књига’, коју је штампа недавно истакнула уз ново издање његових ‘Аспеката новог десног радикализма’ (‘Aspekte des neuen Rechts-radikalismus’). Питање је не би ли он да је жив радије од репринта видио неку нову верзију дјела на ту тему. Но поклопила се прилика присјећања на смрт важног филозофа, који је у Њемачкој данас више ‘институција’, но што се његови радови масовно читају, да се покаже да је он о сувременом феномену успона екстремне деснице већ ‘све’ рекао. Тог задатка прихватио се повјесничар и истраживач екстремне деснице Волкер Вејс, који је књигу опремио готово једнако великим поговором.

Тај осјећај, када читамо великане прошлости, да су они о нама већ одавно све рекли, заварава и Адорна можемо замислити као првога тко би написао есеј на ту тему. Уосталом, он је писао и о ‘шарму старих медија’, а ми на овдашњим просторима познајемо тај осјећај из нпр. поновно оживјеле ‘институције’ Мирослава Крлеже. Текстови имају своју логику застаријевања и они значајни сигурно наџивљавају своје вријеме, али их треба знати увијек изнова читати. Како било, аналогије са ситуацијом у друштву које је крајем 1960-их производило тадашњу десницу и овом данашњом, која у Њемачкој производи АфД, Пегиду и идентитарне покрете, постоје. То добро отвара дијалектичко питање требамо ли ‘нови’ капитализам видјети као толико иновативан да стара марксистичка традиција или критичка теорија ту више много не помаже? Или је он у бити толико исти да у лијевој традицији о њему све већ пише? Само ју треба поново читати. Једно и друго је недијалектичко претјеривање. Сигурно, систем је, а то је капиталистички систем, остао исти, био он оним тзв. државе благостања, некад, или овим, тзв. неолибералним, какав је данас. Но неке ствари су се промијениле. И то на горе, па је онај којега су за живота критичари звали нихилистом, лажним пророком пропасти, песимистом и другим различито оштрим епитетима, сигурно дошао на своје у тези да је у песимизму био у праву. Адорно због тога не би био сретан, јер природа његове критике је била да упозорава и отвара очи за могуће друго. Не наивно, али ипак утопијски.

А које су главне тезе бечког говора из 1967.? Умјесто тезе о фашизму као ономе што долази на упражњено мјесто неуспјеле револуције, он ипак говори о демокрацији (неразликовно: буржоаској или социјалистичкој) које је фашизам рана. Другим ријечима: једне праве демокрације никада још није ни било. Зато њена обећања, нпр. она о слободи, братству/сестринству и једнакости увијек поново разочаравају нове генерације. А из разочарања, из ‘оштећеног живота’ пут може водити на разне стране. У ону еманципаторску, борбе за слободу или социјализам. Али и у регресију, ресентимент, страх о немању људски вриједне будућности из чега могу, а то се и (пре)често догађа, изникнути ауторитарне појаве. Уосталом, ауторитарним карактером се социјално-психолошки Адорно, заједно са својим пријатељем и сурадником Максом Хоркхајмером, бавио још 1950-их година у америчком егзилу. Специфичност је Адорна, а због тога га је студентски покрет и волио, иако се, управо с њим десио и сукоб, генеза да је он још десетљећима вјеровао да нацизам и фашизам из Њемачке никуда нису отишли. То не значи како је за нову послијератну државу, производ и страних сила побједница, вјеровао како је то дословно и даље фашистичка диктатура. Али он за разлику од апологета денацификације, који постоје и данас, а и у нас, па нам подмећу Њемачку за узор како се треба обрачунати, углавном законски, с фашистоидним тенденцијама, које ми баштинимо од 1990-их година, у то није полагао пуно наде. За њега Њемачка, чак за разлику од Италије, никада није успјешно прерадила своју прошлост. Нацисти су признали пораз, али не и ‘грешке’ које су у не тако давној прошлости радили, све до Аушвица, као симбола и стварности анихилације других.

И ево прве аналогије коју нуди приређивач текста Волкер Вејс: обећање среће, у којем ће сватко наћи мјеста за достојанствен и политички и економски успјешан живот, а које је десетљећима нудила ЕУ, није се остварило. А како је започела с радом партија АфД? Па баш као, мислило се, елитистички клуб еуроскептика који је брзо прерастао у масовну партију мржње према странцима, мигрантима и владајућима, који ‘малом човјеку’ ускраћују његово право на задовољан живот. Да у ауторитаризму нове деснице све није базирано на голој лажи, јер тада би било једноставно проказати ју, примјер је баш ЕУ, за коју се фраза о ‘демократском дефициту’ (нарочито за периферију; сјетимо се коју су нам улогу чувара границе намијенили) показује као све више преблага. Иза агресивности напада на мигранте, људе других вјероисповијести, синдикалне функционере итд. крије се страх од економски и политички неизвјесне будућности. ‘Мали човјек’ ће свакако надрапати. Уосталом, медијски мејнстрим и не скрива да се процјеп између богатих и сиромашних продубљује с изгледом лоше бесконачности.

То, наравно није оправдање, па чак нити ‘разумијевање’ за десни радикализам (ми више волимо ријеч екстремизам). И ту на сцену ступа нешто што се звало пропагандом, а и данас би термин боље послужио, иако се сада воли звати ‘лажним вијестима’. На дјелу је говором, писаном ријечју и тзв. новим медијима стално ширење пропагандног увјеравања које тражи и лако проналази грешне јарце. Од Гебелсовог нацистичког увјерења да лаж треба само упорно понављати е да би постала истином свјетине, ствари су се додатно софистицирале. Посебна је прича коју при томе сада имају тзв. социјалне мреже и некада нови медији. Један други члан Института за друштвена истраживања Лео Ловенхал написао је још четрдесетих година прошлог стољећа текст ‘Лажни пророци’, гдје описује како радикална десница намеће своја увјерења. А то је била и омиљена тема цијеле критичке теорије, која је, нпр. баш Адорно, проналазила везе између ‘забавних’ дијелова масовних медија и стварања ауторитарних карактера. Пут од астрологије до социјалног ресентимана може бити врло кратак. А што рећи за сву данашњу њу ејџ продукцију, апокалиптички тон готово свих главних медија који нас плаше ‘задњим данима човјечанства’ и као лијек препоручују на крива мјеста уметнути хедонизам? Још је Лöвентхал говорио о перманентној неурози коју таква диригирана јавност производи. А што ми данас можемо против моћи монополизираних медија? Не ‘конзумирати’ их, како предлажу неки, а други покушавају и остварити. Али то у вријеме када вијести саме лете зраком није могуће и понос што не купујемо новине и не гледамо телевизијске вијести неће нас избавити. Без да се згражамо над ‘тоталитаризмом’ нових медија, можемо дати за право Волкеру Вејсу када говори о опасној смјеси ‘техничке перфекције’ тзв. социјалних медија и сталном опадању смисла њихових садржаја.

И што нам је онда чинити? Овај дио Адорновог предавања чини нам се најважнијим. Упустити се у дискусију с произвођачима ‘интелектуалног’ садржаја екстремне деснице? Доказивати да лажу чим зину, да производе полуистине, фалсификате и монтаже лажних атракција? То нас неће далеко одвести. Примјер је управо стање у нашим медијима, гдје они различито ‘лијеви’ и ‘либерални’ свакодневно денунцирају поступке десних радикала, но с којим ефектом? Или још боље: на којој разини? Не своди ли се то у мејнстриму пречесто на то да на једну ауторитарну, фашистоидну појаву, реагирамо готово једнако ауторитарном нетрпељивошћу? Али само спрам симптома, а не и дубљих узрока појава. Стално играмо на непријатељском терену. Још горе би било, говори Адорно, а тога има и данас нпр. у раду неких невладиних организација, апелирати на њихову људскост, хуманитет. Та, гдје ће им душа када толико зазивају и практицирају ‘бесмислено’ насиље? Такав приступ изазват ће само њихов пријезир. Јер, кад нисмо вукови у јањећој кожи, који би вратили социјализам и друге страхоте прошлога стојећа, онда смо обичне овце, које вриште: ‘То је вук! То је вук!’ Што изазива смјех над сплашеним и устрашеним овцама у вучјем чопору. Који себе, уосталом, назива ‘добрим људима’.

Али, начина за борбу има. А он је, успркос књизи о дијалектици просвјетитељства, које су Адорно и Хоркхајмер извргли критици, ипак ближе просвјећеном уму. Треба проказивати не само људе и појаве, него и што стоји иза такве аргументације. Треба проказивати систем. Који ће и десничаре одвести у нигдину. Може се јасно и разговјетно изрећи куда нас све то води, гдје ће нпр. садашње цијепање, неолибералној глобализацији успркос, или као друга страна те исте, на континенталне зоне моћи, које се запетљавају у ни топле ни хладне, већ економистичке трговачке ратове, одвести.

На њемачкој љевици сазријева мишљење да борбу против ксенофобије, расизма, напада на мигранте не можемо водити само фронтално. Треба се вратити класној политици. Ићи од врата до врата и радничкој класи, која је значајним дијелом сада под упливом деснице, објашњавати њене стварне класне интересе. То се не мора чинити дијељењем ‘комунистичких библија’, већ разговором о проблемима свакодневног живота, гдје сватко брзо дође до тога да су они егзистенцијални, у економском, а онда, посредно, и у политичком смислу. Не на крају и у културном.

Адорно својим говором из 1967., који је сада укњижен, није имао амбицију дати неко универзално објашњење феномена, па он у наслову и има ‘аспекте’. Уз све сличности и разлике тренутака, можемо рећи: десни екстремизам је феномен кризе, он је ауторитарна реакција на ‘могућност перманентног декласирања цијелих слојева’, чија класна свијест је и до сада била грађанском (жеља за тзв. ‘нормалним животом’). Ни прије ни сада десничари се не успротивљују економским моћницима! Они не иду против апарата који их понижава, већ изабиру друге непријатеље: јучер социјализам, данас мигранте. А пошто ми имамо и посебну динамику проистеклу из враћања из једног напреднијег система у други, ретроградан, наш антикомунизам мора бити посебно жив. Јер, све је то по оној: ‘Да се Власи не досјете.’ За све су криви ‘остаци комунистичког менталитета’. Али пошто смо не само економски, већ и културолошки колонизирани, и ми ћемо уводити нове номенклатуре ‘непријатеља’. Од извозног, постат ће то домаћи производи. Тако се то за систем већ догодило с избјеглицама и мигрантима.

На неки начин, а то остаје константом десног екстремизма, он, Адорновим ријечима, ‘призива катастрофу’. Постоји несвјесна жеља за оскврнућем, иако повијесни фашизам није био клерикалан, на начин како су то наши данашњи постфашизми. Можда бисмо то могли рећи и овако: у фашизму није било видјелица јер су масе биле видјелицама. Ми још знамо да се и видјелице могу упустити у бесправну градњу и туристичко рентијерство. Појам ‘манипулативног карактера’ упућује на још једно важно својство десног радикализма. Он данас, и више него јучер, није отворена опозиција демокрацији (на начин, како би филозоф Ален Бадју рекао ‘капитало-парламентаризма’). Нитко не зазива укидање избора. Иако, око тога тко би требао имати право гласа, како се постаје грађанином итд. наравно има прљаве политике. Десни радикализам је симптом кризе, не нужно формалне демокрације, него капитализма самог. Он је симптом кризе његове логике

(Новости)