Првак драме позоришта лутака

ЗБОГ ЧЕГА У СРБИЈИ НЕМА УСЛОВА ЗА ФЕР И ПОШТЕНЕ ИЗБОРЕ? МОЖЕ ЛИ ИХ АЛЕКСАНДАР ВУЧИЋ ИПАК РАСПИСАТИ И ШТА СВЕ МОЖЕ УТИЦАТИ НА ЊЕГОВУ ОДЛУКУ? ЗАШТО НИЈЕ МОГУЋЕ ЗАМИСЛИТИ ДИЈАЛОГ ИЗМЕЂУ ВЛАСТИ И ОПОНЕНАТА? КАКВА ЈЕ ТУ УЛОГА "АФЕРЕ ВЕШАЛА"? КАКО ЈЕ БОЈКОТ ПОСТАО НЕ САМО РЕАЛНА НЕГО И ЈЕДИНА ОПЦИЈА ОПОЗИЦИЈЕ? ШТО, ЗАИСТА, ПОКАЗУЈЕ НАПРЕДЊАЧКИ ПРОПАГАНДНИ СПОТ? КОЛИКО СУ ЗАИСТА ВАЛИДНА ХВАЛИСАЊА ПРЕДСЕДНИКА СРБИЈЕ ДА НАПРЕДЊАЦИМА РАСТЕ ПОДРШКА, А ОПОЗИЦИЈИ ПАДА? И, КОНАЧНО, ДОКЛЕ СЕ СТИГЛО НА ПРОТЕСТНИМ ШЕТЊАМА

Привођење 150 лица са полицијским досијеима за телевизију, увођење доживотне робије, долазак у Београд предсједника Русије Владимира Путина, скора турнеја Александра Вучића по свим окрузима, чаршијске гласине о скором повлачењу премијерке Ане Брнабић, вулгарни напредњачки спот против Драгана Ђиласа и Вука Јеремића као директан продужетак кампање за београдске изборе... Да ли је све побројано и још понешто покушај предсједника Србије да пропагандно-политичким пресингом амортизира ефекте протеста грађана широм земље или најава нових редовних ванредних парламентарних избора?

Наиме, образац је добро познат. Најприје је сам Вучић рекао да су избори једино што ће дати опозицији и грађанима на протестним шетњама – "све да их је пет милиона". А онда је услиједило традиционално фемкање и подизање напетости као у циркусу када кротитељ ставља главу у лавља уста: ето, цијела Српска напредна странка је за изборе, али он важе важне државне разлоге... Вучић, заправо, тиме наговјештава скори пробој у рјешавању косовског проблема, што опет може бити и прилика за тражење нове потврде легитимитета код бирача, те – у исто вријеме – класична демонстрација пред Европском унијом, Сједињеним Америчким Државама, Русијом и свим заинтересираним међународним "факторима" како је он почетак и крај ама баш свега у Србији, једини релевантан суговорник и довољно моћан човјек да проведе сваки договор.

Међутим, однедавно ова стабилократска формула успјеха озбиљно штуца.

"Онога дана када се у Београду у првој шетњи окупило 15.000 људи, престао сам да размишљам о Вучићу и његовим одлукама", каже за "Време" Драган Ђилас, један од оснивача Савеза за Србију. "Људи на улицама Србије довели су до тога да први пут после седам година од Вучића и његових одлука ништа не зависи."

СЕРИЈА ГРЕШАКА У ЛУТКАРСКОМ ПОЗОРИШТУ: Заиста, Вучић у посљедња два и по мјесеца дјелује као политичар који је изгубио иницијативу и никако не може да је повратити ма што урадио или рекао.

"Кошаркашким речником речено – ушао је у серију грешака", коментира Рајко, један од редовних учесника протеста. "Кад год се појави на телевизији само изведе још више људи на улице. Хвала му."

Ништа у том контексту није му поправио "контрамитинг" приликом Путинове посјете, обећање дато у Давосу да ће поправити медијску ситуацију у Србији, хапшење предсједника опћине Гроцка и функционара СНС-а Драгољуба Симоновића због спаљивања куће новинара Милана Јовановића, изнуђена оставка директора Коридора Србије Зорана Бабића (види текст на страни 10)... Напротив, протести се шире и омасовљују по цијелој Србији. Знајући колико је његов актуални режим ригидан и нетолерантан и према најмањој критици, јавност је зато у недоумици да ли ће Вучић "пресјећи ситуацију" расписивањем избора. Наиме, колебања и размимоилажења унутар СНС-а још увијек су у домену нагађања и шпекулација, ова партија и даље контролира цјелокупне финанцијске токове, а њена медијска машинерија не показује знакове замора.

"Може да распише изборе и имаће проблем јер ће још више људи бити на улицама из дана у дан", наставља Ђилас. "Може да их не распише – имаће проблем јер опозиција неће у Скупштину већ је са грађанима на улици. Вучић се понаша као човек који седам година ради као успешан режисер у луткарском позоришту и вуче све конце и који је одједном пребачен да ради у позоришту са живим људима. А он то не зна – он функционише само кад су сви око њега лутке."

Безброј је разлога што су сви досадашњи избори били својеврсно луткарско казалиште; докази о неправилностима, кршењу закона, злоупотреби власти и одсуству елементарних фер увјета могли би испунити читаву библиотеку. Ако неком није јасно о чему је точно ријеч, нека макар и овлашно обрати пажњу на тренутну "аферу вјешала". Међу десетинама хиљада учесника посљедње протестне шетње у Београду, биле су три особе са некаквим вјешалима – иначе честим "реквизитом" на демонстрацијама у свим демократским земљама. Но, то је довело до ескалације "моралне панике" и надриполитичке коректности од врха државе до њихове најниже медијске служинчади, па унисоно оптужују опозицију да позива на "линч, силовање, насиље", односно – да су јој вјешала политички програм. Или, преведено на језик доброг дијела бирачког тијела, учешће на савршено мирним протестним шетњама постало је ново кривично дјело. Колико је ово застрашивање грађана укључено у предизборне припремне радове?

"Не очекујем расписивање избора зато што они подразумевају фер и поштене услове, а власт очигледно још увек није спремна на то", каже за "Време" Зоран Лутовац, предсједник Демократске странке, оснивача и чланице Савеза за Србију. "Чак и расписивање фингираних ‘избора’ не иде им у прилог јер на такве изборе не би изашла права опозиција што би делегитимизовало резултате таквих избора. Све у свему, о изборима, као о свему осталом одлучује један човек који данас каже једно, а сутра сасвим нешто друго. Када одлуке зависе од расположења једног човека, незахвално је давати било какве прогнозе."

РИЈАЛИТИ КОНЦЕПТ: Управо чврста одлука Савеза за Србију, али и других опозиционих странака о бојкоту евентуалних парламентарних избора доносе нову непознаницу. Са једне стране, ове партије се излажу ризику даљње маргинализације, губитку ионако оскудног финанцирања, практично изласку из политичког система... Но, са друге – ништа им више није ни преостало: ем су против изласка на још једне изборе под досадашњим увјетима учесници протестних шетњи, ем их је искуство – посебно послије локалних избора у Лучанима – научило да под датим политичким околностима немају ту што тражити. Инзистирање по сваку цијену на задржавању или стицању статуса парламентарне странке показало се, у начелу, као контрапродуктивно; из сваког сљедећег изборног циклуса, опозиција је излазила само слабија, анемичнија, неувјерљивија. То потврђује и Лутовац:

"Ефекат је био, уз часне изузетке, углавном негативан јер су грађани опозиционе посланике доживљавали углавном неоправдано као политичаре који нису тамо због грађана него због личне промоције и личних привилегија."

А да бојкот и те како може бити ефикасан, видјело се приликом говора предсједника Словеније Борута Пахора у Народној скупштини. Чим су опозициони посланици напустили скупштинску салу, напредњачка већина је остала огољена у свој својој простоти, а Вучић престао бити вијест.

"То је јасна порука за све – Србија је почела да се мења", објашњава Ђилас. "Опозиција више неће да седи у скупштинској сали да је тамо вређају, утишавају, спречавају да говори... Уместо седења и слушања увреда од стране мартиновића, ристичевића и сличних, опозициони посланици су изашли из Скупштине и постали део народа."

Мада је у редовима посланичког клуба Демократске странке било поприличног размимоилажења прије него што су напустили скупштинску салу, и Лутовац сматра да је вријеме толеранције псеудопарламентаризма завршено:

"Бојкот заседања Скупштине показао је спремност опозиционих посланика да не пристају на даље понижавање. На другој страни, егзибиционизам владајућих посланика остао је без публике и инспирације у самој сали, што утиче и на смањену гледаност. Опозиција је пак постала интересантнија медијима у ходнику него у самој сали јер је показала да више не пристаје по сваку цену на медијске мрвице јавног сервиса у ријалити концепту."

Ријечи обојице суговорника "Времена" и прије него што су их изрекли потврдио је Александар Мартиновић, шеф напредњачке посланичке групе. Наиме, чим је опозиција напустила Скупштину, осуо је по њеним посланицима да их занимају само дневнице, јефтини ћевапчићи у скупштинском ресторану, како туку жене, краду и слично из напредно-таблоидног репертоара. Овај иступ без иједне оригиналне и већ безброј пута поновљене ријечи ипак није одавао сигурност. Напротив – из њега се видјела несигурност пред нечим, још прилично недефинираним, што се све више помаља у политичком животу. Иста ствар је и са вулгарним напредњачким спотом чије су мете Ђилас и Јеремић.

САМИ О СЕБИ: У намјери да ову двојицу опозиционих лидера понизе и огаде грађанима приказујући их као тајкунско-мафијашке послушнике, напредњачки пропагандисти су, заправо, испричали причу о себи. Конкретно – како просјечни присталица СНС-а доживљава функционирање политичке партије. Под један – о свему искључиво одлучује застрашујућа фигура једног јединог моћника; два – сви остали су само пуки извршиоци на строго одређеном мјесту у хијерархији организације; три – за све што раде и говоре добивају накнаду у новцу или привилегијама; и, коначно – масовни скупови подршке само су кулисе и вјешта режија. Ова посљедња порука и те како жуља напредњачке повјеренике пошто им је централа разрезала масне квоте о броју душа које морају "извести" да аплаудирају Вучићу када крене у обилазак округа. Једноставно, у ДНК ове партије нема мјеста за самостално размишљање, слободно изражавање и дјеловање без неког ћара, опипљивог или обећаног – како за кога.

Иако је напредњачки вулгарни спот намијењен збијању сопствених редова, он указује и да неће бити никаквог дијалога са опозицијом како би се постигао макар и минимум потребних увјета за фер и поштене изборе.

"Очигледно је да ова власт не узима своје грађане за озбиљно, а опозицију третира као непријатеља, уместо као политичког противника", каже Лутовац. "Зато се чини да је у овом тренутку једина опција комбинација неформалних притисака путем протеста и добро осмишљене политичке акције опозиције који би кумулативним дејством могли да доведу до елементарних услова за нормалне изборе."

Мада је бојкот Скупштине и евентуалних парламентарних избора средство, а нипошто коначни циљ, за Ђиласа је – како тренутно ствари стоје – то једина реална опција у рукама опозиције:

"И не само да је реална, него једина могућа. Опозиција је и кроз споразум са народом дала јасне гаранције да без испуњења захтева у вези са изборима, на истима неће учествовати. Дакле, Вучић може да се на изборима такмичи сам са својима. Нас тамо бити неће. А што се тиче евентуалних разговора о изборним условима, не могу ни да их замислим пошто и председник и наводна премијерка стално понављају да неће да причају са опозицијом."

Мора се признати да је заиста тешко замислити Вучића да у било чему на унутрашњополитичком плану попусти, све и да из неког разлога хоће. Његов механизам власти тако је, напросто, саздан – свака, па и најмања слабост уочена на јавној сцени, пријети му потпуним урушавањем. Одсуство идеологије, кампање без краја и конца посвећене пумпању личног рејтинга, ауторитарни стил власти, систематско застрашивање и дифамација читавих категорија становништва – само су неке од карактеристика актуалног режима што, свакако, не представља стабилан политички темељ ни за што трајно. Колико је већ уздрман, најбоље свједоче протестне шетње као први прави изазов Вучићу откако држи власт.

"Ширење протеста може да подстакне доношење одлуке о расписивању избора, како би се окончали протести", каже Лутовац. "Међутим, то може изазвати још већу ескалацију протеста и зато је таква одлука ризична."

Да је свјестан тог ризика, признаје на свој начин и сам Вучић. Не би ли показао да протестне шетње нису изазвале ни микроскопске пукотине на његовој кули моћи, него да су је чак и учврстиле, машио са за истраживања јавног мњења. Циљ му је да деморализира опозицију и грађане, те увјери у своју недодирљивост дио поколебаних присталица. Од процјене колико је у томе успио, у великој мјери ће зависити и одлука о расписивању избора. Али, колико су заиста валидни Вучићеви подаци да СНС има подршку 55 посто грађана, а опозиција 12,5 посто или тако нешто?

"Можда се то не види јасно, али у току је широка и свеобухватна режимска контраофанзива на свим пољима", каже за "Време" Ђорђе Вукадиновић, народни посланик и уредник "Нове српске политичке мисли". "Вучић је забринут што протести не јењавају, него се шире попут пожара. Резултате истраживања јавног мњења који се објављују последњих дана видим као део те контраофанзиве, јер је потребно показати да масовни протести нису нашкодили Вучићевом рејтингу, него су га, штавише, још ојачали. То, међутим, није реално, нити вероватно. А поготово не резултати по којим СНС сам има 55 одсто, ПУПС 3,5, СНП 2 и тако даље. Испада, дакле, да цела та коалиција има скоро 65 одсто гласова иако на претходна два изборна циклуса нису имали више од 48 одсто."

ПРОЉЕЋЕ ЋЕ СТИЋИ, А МИ ЋЕМО ОСТАТИ У СРБИЈИ: У сваком случају, протестне шетње отвориле су ново поглавље у политичком животу Србије. Ма колико међу њиховим учесницима било присталица "антиполитике" и ванстраначког организирања (како год то замишљали), једини нормалан начин да власт и њени опоненти одмјере своје снаге јесу фер и поштени избори. Но, познавајући досадашњу праксу и осионост режима, то се неће десити – бар не скоро. Земља ће зато потонути у још дубљу кризу.

"Србија је већ дуго у политичкој кризи јер не постоји нормалан политички живот, не постоје подела и међусобна контрола три гране власти, институције не функционишу, све је у служби једног човека и његове аутократске владавине", закључује Зоран Лутовац.

Да је криза одавно обиљежје живота у Србији сугласан је и Драган Ђилас:

"Друштво као целина је у кризи. Ми имамо кризу у свим областима. То се види на сваком кораку, од школе преко медија до посла. Лоша последица тога је шестоструко повећање броја оних који су земљу напустили од 2012. године, уништена економија, криминализација, пад толеранције у друштву... Све ово и још много тога последице су зла које данас управља Србијом. Уколико они остану на власти, не постоје границе кризе нити лоших ствари које ће нам се десити."

(Време)