Prva i Druga Srbija

(Večernje novosti, 22.11.2009)

Nema te teme, nema tog trenutka i nema tog povoda oko kojeg se takozvane „dve Srbije“ neće sporiti. Prva i Druga Srbija nalaze se na suprotnim stranama čak i na temu sahrane patrijarha Pavla.

Logično! Sve što Prva Srbija voli i poštuje biće kritikovano, napadnuto i ismejano u Drugoj Srbiji. Svako jedinstvo Prve Srbije izaziva paniku i bes Druge Srbije, a svaka ljubav Prve izaziva mržnju Druge.

Tako su se ovih dana mogli pročitati komentari u kojima predstavnici Druge Srbije sa zgražanjem konstatuju da je neko, namerno, hteo da od sahrane patrijarha Pavla napravi veći događaj i od „Brozove i od Đinđićeve sahrane“! Zatim, da niko u tom ludilu nije mislio na ateiste(!), da je Boris Tadić iskoristio Patrijarhovu smrt za ličnu promociju, da je spojio državu i crkvu, da ministar prosvete zaslužuje krivičnu prijavu jer je sugerisao da na dan sahrane deca ne idu u školu, da je gradonačelnik Beograda nenormalan jer je proglasio dan žalosti u Beogradu, da je jecaj Amfilohija Radovića bio lažan, da je ovom sahranom uveden paganizam na ulice glavnog grada, da je državna televizija namerno obukla svoje voditelje u crno, da nije bilo šesto hiljada ljudi na ulicama i trgovima, i da su Srbi, generalno, narod koji bi ludo zabavio Frojda.

Koliko bi ljudi Prve Srbije, u pogrebnoj povorci, zadovoljilo Drugu Srbiju? Sto hiljada? Deset hiljada? Da li bi stvari prošle sa manje mržnje i zluradosti da je Tijanić svoje voditelje obukao u cvetne košulje? Da Dragan Đilas nije proglasio dan žalosti, da opelo nije prikazano na televiziji, i da se pojavio neki dekret iz CK koji bi građanima zabranio da dođu na sahranu, kako bi Brozova ostala najveća ikad viđena na ulicama Beograda?

Da li bi bilo drugačije, da nije onoliko slikan krst, i Hram Svetog Save, da je, nekako, bilo malo manje pravoslavlja, i srpskih sveštenika, da su se ljudi manje krstili, da su bili malo manje utučeni, malo manje dostojanstveni, da su se smejali ili potukli, na primer, da je povorka bila divljačka, a govori zapaljivi, i da Prva Srbija nije spontano izašla da oda poslednju počast starcu koji je postao sinonim moralne svetlosti u ovoj ojađenoj zemlji?

Sigurno je da bi Druga Srbija bila zadovoljnija.

Druga Srbija ne voli kad Prva Srbija poštuje i voli nekoga ko je Drugoj Srbiji beznačajan. Druga Srbija ne podnosi pristojnost Prve Srbije, njeno dostojanstvo, njenu spontanost. Druga Srbija ne može da shvati da je moguće da se u ovoj zemlji, bez političkog poziva, bez mitinga, bez ideje o „zločinačkom udruživanju“, bez mržnje, zavisti i svesti o političkim podelama, mogu okupiti ljudi koji ne lome izloge i ne nose motke?

Druga Srbija ne može da shvati da Prva Srbija ima drskosti da pred celim svetom, i naročito pred Drugom Srbijom, koja je plaćeni opunomoćeni predstavnik tog sveta među nama, pokaže koliko poštuje i slavi život pravoslavnog velikodostojnika. Druga Srbija mrzi činjenicu da Prva Srbija, ničim izazvana, odjednom pokazuje koliko poštuje jednog starca koji ničim nije doprineo ulasku Srbije u NATO, ni približavanju Srbije Evropskoj uniji, i koji nikada ništa nije rekao o lustraciji, nego se samo molio Bogu, vređajući time Drugu Srbiju, koja u Boga ne veruje.

Druga Srbija ne može, očigledno, da podnese da je Prva Srbija toliko velika. Da se može biti pristojan građanin sa svećom u ruci. Da tri skupljena prsta ne označavaju više zločince, i retrogradne umove. Da postoji neki duboki unutrašnji razlog zbog koga će ljudi mirno, satima, stajati u redu da se poklone moštima jednog skromnog čoveka. Druga Srbija ne može da podnese činjenicu da će Srpska pravoslavna crkva, ovog puta biti na dobitku od spontanosti, dostojanstvenosti i masovnosti Prve Srbije.

Da će i Srbija biti na dobitku.

Pošto, Druga Srbija, dobija, samo kad Prva Srbija gubi.