"Prirodna Srbija" po albanskom receptu

(Nedeljnik)

Kao što su novokomponovani četnici ili neoravnogorci devedesetih usvojili ikonografiju iz filmova Veljka Bulajića, pa i dan-danas na njihovim saborima defiluju kame, šubare i neugledne brade, tako je u manje ili više nacionalističkim pokretima u raznim fazama usvojen termin iz austrijske propagande s kraja 19. veka - velika Srbija. Sa tim predznakom ideja o ujedinjenju Srba u jednu državu stvara averziju kod drugih naroda iako je ta ideja u svakom drugom narodu, ako ništa drugo, bar legitimna. Kod nas ideja o ujedinjenju nosi i anatemu iz devedesetih, vezuje se za Karlobage, Virovitice i zarđale kašike.

Ali pitanje ujedinjenja Srba u jednu državu na putu je da prođe kroz određen proces revitalizacije i promenu karaktera, i to na najbolnijem mestu za Srbe - na Kosovu jer to jednostavno postaje pitanje "reciprociteta"!

Ono što je posebno interesantno jeste da je tu ideju u Srbiji iznenada, pre desetak dana, lansirala jedna građanska stranka. Obrazlažući novi program Demokratske stranke, Dragan Đilas je na nacionalnoj televiziji rekao kako će treći cilj spoljne politike DS biti zaštita nacionalnih, kulturnih i svih ostalih prava Srba koji žive van Srbije. Lider DS-a zatim je dodao da "Srbija nema teritorijalne pretenzije, ali da će ukoliko u decenijama pred nama dođe do demografskih promena tražiti za srpski narod ista prava koja imaju i drugi narodi".

Ono što Đilas, dakle, nije izgovorio, a što je bilo potpuno jasno iz njegovog programa jeste: ukoliko se Albanci budu udruživali u novu državu, to isto će tražiti i Srbi, što samo govori o još jednom apsurdu srpske politike - da "nacionalna vlada" ne sme da pokreće ovo pitanje, bežeći iz kalupa devedesetih, dok s nacionalnim programom iznenada izlazi Demokratska stranka. Ili se vraća na program Zorana Đinđića, na kojem je on insistirao neposredno pre atentata, ali i koji je stavljen u zvanični program DS-a iz 1996. U tom dokumentu, koliko god to danas izgledalo čudno, Demokratska stranka se zalaže "da srpski narod živi u jednoj državi"!

Aleksandar Simić, nekadašnji savetnik Zorana Đinđića, pa kasnije Vojislava Koštunice, kaže da je reciprocitet poželjan princip u međunarodnim odnosima, ali se na Balkanu nije primenjivao poslednjih dvadeset godina.

"Ako bi Albanci ostvarili određena prava za ujedinjenje, imali bismo osnova da tražimo reciprocitet, ali jednako je moguće da on neće biti primenjen. Badinterova komisija je svojevremeno usvojila princip za bivšu Jugoslaviju o nemenjanju granica, po ugledu na neke prethodne afričke sporove, kada su održane postojeće granice čak i ako su prethodni režimi bili kolonijalni, pa smo videli da je taj princip prekršen u slučaju Kosova. Na Balkanu ne verujem da će početi novi talas prekrajanja granica, osim ukoliko taj proces ne otpočne u drugim delovima Evrope", tvrdi Simić.

S druge strane, splitska "Slobodna Dalmacija" prošle nedelje objavila je tekst o američkom projektu stvaranja „velike Albanije", koji je tako prestao da bude nekakva srpska opservacija.

Prvi put za srpske medije, za Nedeljnik sada priča moderni ideolog „velike Albanije", profesor iz Tirane i savetnik trojice poslednjih albanskih premijera - Kočo Danaj. On kaže da je "velika Albanija" termin iz sporazuma Ćano-Ribentrop iz 1941. i da je to fašistički pojam, a on je kao antifašista ponudio platformu za "prirodnu Albaniju" - Albaniju u svojim prirodnim granicama.

 "Prvi i najizvesniji izbor za Balkan je ujedinjenje Albanaca i kreiranje 'prirodne Albanije'. Albanska nacija je jedinstven slučaj na evropskom kontinentu. Sadašnja Albanija je jedina zemlja u Evropi koja se celom svojom granicom graniči sa svojim narodom. Naša teritorija je formirana kroz sedam međunarodnih sporazuma i odluka koje su bile 'kolonijalne'. Tokom celog veka Albanci slave 28. novembar 1912. kao datum deklaracije nezavisnosti, a ne dan kada je stvorena veštačka Albanija 29. jula 1913. Velike sile priznale su taj datum kao albanski nacionalni praznik (tada je proglašena nezavisnost u granicama 'velike Albanije'). Ustav Republike Albanije u svojoj preambuli priznanje pravo Albanaca na jednu državu kao legitimno. Ujedinjenje Albanaca u jednu državu bio bi konačan proces mira i stabilnosti u balkanskoj regiji", kaže Danaj.

Ako, kako kaže, veruje da će međunarodna zajednica podržati "prirodnu Albaniju", pitali smo ga da li bi u tom slučaju on podržao i stvaranje neke "velike Srbije":

"Da, priznajući pravo Albanaca na ujedinjenje, prihvatam to pravo i za druge, pa tako i u slučaju srpskog naroda. Ne bi me iznenadilo ako uskoro Republika Srpska održi referendum i pridruži se Srbiji. Imam samo jednu opasku: protiv sam 'velike Srbije', ja sam za 'prirodnu Srbiju'. Region se destabilizuje kada krijemo probleme, ne kada govorimo otvoreno. Priznajem razgovore sa komšijama na bazi nezavisnosti iz 1912, ne poznajem London 1913. A dijalog znači i kompromis. Dakle, razgovaraćemo i o Skoplju, o Čameriji, takođe o Preševu i Bujanovcu, i o Zubinom Potoku", kaže Danaj.

Albansko pitanje na Balkanu je otvoreno i ono generiše krize u susednim zemljama, objašnjava za Nedeljnik dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju.

"Ali postoji i srpsko pitanje. I zato jedino pravo i dugoročno rešenje može da bude međunarodna konferencija zainteresovanih strana i velikih sila, gde bi pod jednakim uslovima moglo da se raspravlja o spornim pitanjima, da se osenče tačke spajanja i razdvajanja i namire ili ne namire teritorijalne i druge aspiracije određenih naroda. S druge strane, ako Evropa iskreno želi da pomogne Balkanu, onda treba istovremeno, bez uslovljavanja, sve Srbe i sve Albance da integriše u svoj sastav i da onda za sve narode važe evropski standardi, što bi dovelo do mira na Balkanu. Danas je jedina tačka spajanja Srba i Albanaca težnja prema Evropskoj uniji. Zašto tu težnju ne bismo iskoristili", nastavlja Pavlović.

S druge strane, i taj princip reciprociteta, koji bi očigledno podržao i ideolog velike albanske države u međunarodnoj politici prema Balkanu, nije se "baš zapatio" u prethodnim balkanskim slučajevima.

I Aleksandar Raković, istoričar sa Instituta za noviju istoriju Srbije, kaže da nije reč samo o "albanskom ujedinjenju", ali i da nije nerealan scenario po kom bi došlo do ujedinjenja Srbije i Republike Srpske.

"Od 2014. pokreće se proces moguće razgradnje zapadnoevropskih država, na prvom mestu Velike Britanije, jer je referendum o škotskoj nezavisnosti zakazan. Bez obzira na to da li će Škotska izglasati nezavisnost ili ne, bez obzira na to da li će i neke druge zapadnoevropske regije iste godine proglasiti samostalnost, ulazak u dva ili više referenduma za nezavisnost daje legitimitet Republici Srpskoj da učini isto - odnosno da pokrene proceduru za raspisivanje referenduma o nezavisnosti. Potrebno je, naravno, korak po korak ići u tom pravcu, i na spoljašnjem i na unutrašnjem planu. Osluškivati šta se događa na Zapadu i Istoku. Proces je dug i složen, pun zamki. Moramo biti hrabri, borbeni i uporni. Kada Republika Srpska postane nezavisna država, otvara se pitanje njenog odnosa sa Republikom Srbijom - na koji način bi se sprovela integracija naše dve republike. Siguran sam da bi epilog bio ujedinjenje", kaže Raković.

Naš sagovornik takođe ističe da se na projektu "prirodne Albanije" aktivno radi u Tirani, Prištini i Skoplju i da se "međunarodna zajednica, predvođena Sjedinjenim Američkim Državama i NATO agresijom na SR Jugoslaviju, već upustila u proces stvaranja veće albanske države, što je potvrdila priznanjem nezavisnosti Kosova".

"Postoje makar dva scenarija za dalje 'širenje Albanaca', koja delom mogu i da se prožimaju, a zavise od međunarodnih prilika. Jedan je da za sever Kosova i Metohije, naseljen Srbima, zatraže delove opština Preševo, Bujanovac i Medveđa naseljenih Albancima. Time bi imali pretenziju da nas kod Preševa i dalje kod Kumanova zatvore u strategijskom povezivanju sa Skopljem i Solunom, odnosno Makedonijom i Grčkom. Drugi scenario je da silom osvoje sever Kosova i Metohije, izađu na Jarinje i Brnjak i potpomognu sandžačke separatiste, čime bi zapretili presecanjem našeg etničkog krvotoka od Srbije ka Crnoj Gori i Hercegovini", kaže Raković.

Sva ta "geografska" pitanja mogla bi da se otvore u jednom trenutku, kada bi Albanci nastupili kao pobednici, a Srbi kao gubitnici kraja 20. veka. I zato dolazimo do pitanja da li će "odbrana nacionalnih interesa" u suprostavljanju "prirodnoj Albaniji" ili borba za nacionalne interese kroz ideju "prirodne Srbije" moći da budu legitimni u srpskoj politici.

"Srpskom narodu je nametnuta strašna stigma 'poraženog agresora' i 'stalnog krivca'. Nažalost, neki naši političari su nakon petooktobarskih događaja 2000. pristali na takvu ulogu. Jedan broj zato što su smatrali da je to baš tako, drugi zato što su kukavice, a treći zato što su doveli sebe u situaciju da budu ucenjeni. Potrebni su nam novi ljudi, nova politička, ekonomska i intelektualna elita koja ima stav, koja je hrabra, koja je poštena, koja je rodoljubiva. Srpska elita, kojoj naše nacionalno pitanje mora da bude prioritet, a ne tabu tema", kaže Raković.

Aleksandar Simić, s druge strane, kaže da se srpska politika u poslednje vreme vraća svojoj tradicionalnoj poziciji u regionu.

"Tomislav Nikolić vodi neku vrstu balkanske politike, pošto se otvorio prema Makedoniji i Crnoj Gori, što je za pohvalu. I ideja o iskopavanju kanala do Soluna je deo te politike. Srbija je uvek prevashodno bila balkanska zemlja i ima potencijal da bude dominantna balkanska zemlja, pre svega zbog našeg jezika, koji je jedini jezik koji se razume na celom Balkanu. To nije ni albanski, ni grčki, to je srpski jezik, koji je most za komunikaciju na Balkanu, jezik koji se razume od Klagenfurta do Soluna", kaže Simić.

Krajnje pitanje je, dakle, da li će u srpskoj političkoj eliti u nastupajućem periodu biti dovoljno svesti o kulturološkom značaju Srbije za Balkan. Da li ćemo znati da balansiramo između "jugoslovenske" i "srpske" politike. Srpske politike koju treba da vodimo prema Republici Srpskoj i jugoslovenske prema Makedoniji i Crnoj Gori.

Da li ćemo shvatiti da to što je ideal ujedinjenja Srba na Balkanu ostvaren kroz Mobilnu telefoniju Srbije (dominantan operater u RS, oko trećine tržišta CG, a koristi se i na severu Kosmeta) nije dovoljno? Da je važno privredno povezivanje, a pre svega kulturološko. Zašto se Srbin iz RS ne bi u potpunosti osećao kao građanin Srbije, kao što se danas Hrvat iz Mostara oseća građaninom Hrvatske (ne samo zato što može da glasa, već i zato što na primer HRT prenosi utakmice hrvatskih klubova iz Bosne kao domaće)? Ako bi Srbija balansiranjem srpstva i jugoslovenstva uspostavila svoj prirodni uticaj na Balkanu, možda bi se izborila za prava koja imaju ostali narodi. I možda bi to bila najprirodnija Srbija.