недеља, 24. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Последњи воз Војислава Коштунице
Преносимо

Последњи воз Војислава Коштунице

PDF Штампа Ел. пошта
Цвијетин Миливојевић   
уторак, 26. јануар 2010.

(Данас, 26.1.2010)

Војислав Коштуница је узлетео једном када се, ономад против Милошевића, изјашњавало акламативно „против“. Победио је само зато што је „смео да нас погледа у очи“.

И у Србију су, на срећу, стигла времена када се гласа „за“ нешто. Макар какво, спиновано или не, али - нешто конкретно. Нема више бланко (меница) поверења.

Хоће ли се, о Светоме Трифуну, заштитнику виноградара (и винопија), Демократска странка Србије отрезнити из свог, скоро двогодишњег, мамурлука, а њени чланови пробудити из сујетне самозаљубљености?

Каже наш народ да, ако тог 14. фебруара (датум кад „падају“ и Дан заљубљених и Скупштина ДСС), време буде ведро, година ће бити сушна; буде ли „пануло“, година ће бити родна.

Јесте Демократска странка у Оџацима, али у досовској форми, са све Чанком, Вуком, Батићем, Чедомиром и Пасторима уз, те Карићима иза себе, надгорњала Томине напредњаке, но то у Војводини није Тадићево већ Пајтићево (дакле, победничко) издање ове партије.

Прави победници „битке на Оџацима“ заправо су ови, што су се, у двобоју слонова, дохватили сламке цензуса - Динкићева птица Феникс, унапред ожаљени радикали и ДСС који је, и без Нове Србије, освојио 265 гласова више него на изборима у мају 2008.

Без претензије да генерализујем, оџачких 9,2 одсто ДСС-а, осим што је подвиг у односу на земунски и вождовачки фијаско, јесте, вероватно, и тачка вододелница између две епохе ове партије. Између епохе летаргије, изолационизма, самодовољности, аутизма, мрзовољности и инертности, што су карактерне особине данашњег ДСС-а, и, изненада указане, а последње, шансе овог политичког организма да од клуба навијача направи озбиљну партију или, у супротном, буде осуђен на лагано и дефинитивно одумирање.

Откуд ми уверење да се Војислав Коштуница буди?

Много штошта се, у спољном и унутрашњем окружењу, „наместило и намешта“ Коштуници. Услов да ДСС у томе и поентира јесте да превремених избора не буде, барем не до краја године. Дакле, супротно од онога што ће ванредна Скупштина ДСС-а да затражи.

Свака аритметика доказује да напредњаци плус народњаци без радикала, у овом моменту, а такав тренд ће бити и настављен, не могу до власти. А једино Коштуница може да буде та врста компромисног кума у потенцијалном „браку из рачуна“ оне двојице старих кумова.

Друго, осим резолутивног „Наш пут - начела националне политике за будућност Србије“, осим новог економског програма странке, ДСС-у су неопходни и нови људи који Коштуницу умеју да препевају грађанима. Ови садашњи то нису умели, ваљда зато што су превише личили на њега самога који тој партији јесте неопходан, али и - такав један - сасвим довољан.

У ДСС-у су, и све ове године, знали шта неће, али се нису изјашњавали шта хоће. Однедавно су конкретнији, макар у вези са НАТО-ом, разумљивији у односу на Косово, постали су директнији и на живот око нас; ево, намешта им се, да поново постану и заштитник интереса Републике Српске, а и у избору новог патријарха добро су прошли - нису победили, али нису ни изгубили, ако сам добро разумео преписку двојице чланова Светог синода са Тадићем и Ђукић-Дејановићком поводом новог Статута Војводине...

За нову политику, ДСС-у није неопходно статутарно и програмско шминкање, већ нова лица. Јесте да је, с пролећа 2008, Коштуница махао неким Акционим планом за Косово, али, ни дан-данас, чак ни његови гласачи појма немају шта је у том документу писало. ДСС јесте за Европску унију, али да ли је икоме, сем можда професору Самарџићу, Андреји Младеновићу или Михајлову, јасно под којим би условима Србија требало да у њу уђе...? Та количина нихилизма прети да уђе у народну пословицу, типа оне о, до јуче постојећој, Српској либералној странци: „Нема тих изборних услова, под којима би ова странка изашла на изборе“.

Верујем да ДСС-ов конзервативизам, традиционализам и демократски национализам може да изнесе фоторобот партијских активиста измиксован од политичара типа Вучића, Дачића и Велимира Илића. За тако нешто свакако није способно оних 200 интелектуалаца, потписника анти-НАТО петиције, јер такви предводници и творци јавног мишљења, могу да буду само корисна позадина, а никако и јуришни батаљон у освајању бирачког тела.

Ако, пак, и сутрадан по Скупштини, на Сретење Господње, успавани медвед опет види своју сенку, вратиће се у пећину, што значи да ће зима потрајати још шест недеља. За ову странку можда и вечно, ако се не укрца у свој последњи воз.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер