Партнери смо и кад се не слажемо

(НИН, 6.5.2010)
Односи Републике Српске и Србије су вишеслојни и вишезначни. Са обје стране Дрине живи исти народ, који је деценијама живио у истој држави, народ који дијели готово исти културни простор, заснован на истом језику. Међутим, увијек када се говори о односима држава или република, првенствено се мисли на политичке односе.

Наши односи, кроз специјалне и паралелне везе, добили су своје мјесто и у међународном споразуму у Дејтону 1995. године, којим је завршен крвави грађански рат у БиХ, али и успостављен политички систем, што се често прешућује. Република Српска је са Србијом у три наврата потписивала Споразум о специјалним и паралелним везама, који је сваки пут, иако је предвиђен ДМС, изазивао подозрење, како у БиХ, тако и у региону и даље. Кроз тај споразум успјели смо да ријешимо многа питања од животне важности за наше грађане, од лијечења, школовања, до привредне сарадње и трговине.

С промјеном ситуације у цијелој Европи, посебно у региону, мијењали су се и наши односи. Од деведесeтих година прошлог вијека, када је званични Београд од Републике Српске очекивао само слијепу подршку и разумијевање, чак и када се радило о Републици Српској, дошли смо до партнерског односа Београда и Бање Луке. Партнерство подразумијева да се на свим питањима и ставовима не морате слагати са својим партнером, али да то неслагање не угрожава ваше партнерство. То су данас односи званичног Београда и званичне Бање Луке.

Више пута смо говорили нашим колегама у Србији да Турска за Републику Српску није и не може бити прихватљива као регионални арбитар или као активан учесник у креирању прилика у БиХ због историјског контекста и њеног садашњег ангажмана у БиХ. Није непозната улога Турске у посљедњем грађанском рату у БиХ, и утицај тадашњег турског руководства на ратне лидере босанских муслимана, међу којима је и Харис Силајџић. О томе свједочи и Ричард Холбрук у својим мемоарима. Међутим, оно што је јавности Србије мање познато јесте да је Турска чланица Савјета за провођење мира. То је самоорганизовано мултилатерално тијело, које наводно контролише рад високог представника у БиХ. Иначе није предвиђено ДМС. Турска је члан тог тијела у име Организације исламских земаља, и готово увијек пристрасно заступа ставове бошњачких политичара. С друге стране, турски контингент НАТО-а је у БиХ, са чијим доласком се у новинским ступцима могло прочитати – турски војник поново у БиХ. Изјаве министра спољних послова Турске у Сарајеву, прошле године, биле су све осим пријатељске, бар не за све народе. Ахмет Давутоглу обраћао се само муслиманима Бошњацима, поручујући им да Турци желе да виде њих као власнике земље.

Односи Србије и Турске су односи двије суверене државе, на које немамо ни право ни могућност да утичемо. Али односи Србије и Турске, а по питању БиХ, не могу да прођу без нашег учешћа. Међутим, за нас су далеко важнији односи Србије и БиХ. Добри односи су од стратешког интереса управо за Републику Српску. Ти односи не искључују Републику Српску из тог процеса. Напротив.

Спољна политика БиХ је у надлежности Предсједништва, и свака одлука, која ће се сматрати одлуком државе, мора имати сагласност сва три члана Предсједништва. Кроз ту уставну одредбу ми из Републике Српске се трудимо да се спољна политика БиХ не може креирати без нашег учешћа. Кроз тај механизам, и друге, које Република Српска има по Уставу, БиХ није признала нелегалну независност Косова, нити ће то учинити у будућности. Користећи ту уставну одредбу ми из РС желимо да активно учествујемо и у креирању одлука које се тичу односа Србије и БиХ, јер од три конститутивна народа у БиХ Срби у тим односима имају ако не најважнију, онда веома важну ријеч. То није био случај са Декларацијом коју су у Истанбулу потписали предсједници Гул и Тадић и Харис Силајџић, који је у Истанбулу боравио као предсједник своје странке. Да је Декларација написана и потписана без наше сагласности свједоче и поједине одредбе Декларације, које су управо супротне установљеној државној политици, и то су у ствари ставови странке Хариса Силајџића.

На овом примјеру види се колико је важно поштовати чињеницу да је БиХ комплексна држава, састављена од два ентитета, са три равноправна конститутивна народа. То је важно не само за нас у РС и БиХ, то је важно и за све оне који имају интересовање да сарађују са БиХ. Србија и Хрватска као гаранти ДМС, чије анексе је потписала и Република Српска, нису само гаранти територијалне цјеловитости БиХ, која није упитна. Оне су и гаранти унутрашњег устројства БиХ, која је тек својом унутрашњом прекомпозицијом током деведесетих, добила свој територијални интегритет, који је и условљен унутрашњом структуром државе.

И поред различитих погледа на рјешавање појединих питања, ми са званичницима Србије и даље остајемо пријатељи и партнери, и у потпуности подржавамо све иницијативе које воде стабилизацији и добрим односима у региону. Мир и стабилност у региону претпоставка је за развијање и других веза међу народима и државама, и за нас нема алтернативу. Србија нам је први и најважнији сусјед и пријатељ.