Ovo će biti prvi "beloruski izbori" u Srbiji, ali Vučić ne bi da bude Lukašenko

Srbiju čekaju prvi izbori u kojima veći deo opozicije bojkotuje i istovremeno navija da režimska stranka osvoji što više glasova. Naprednjaci će pak pokušati da osvoje manje nego što realno mogu.

No kako će se Vučić stvarno osećati te večeri i koliko će jako gristi usnu zavisi od ishoda. Pobediće opet, u to nema sumnje, ali koliko ubedljivo?

Nedavno sam na Tviteru postavio anketu sa četiri opcije i pitanjem šta je, iz Vučićeve perspektive, povoljan ishod izbora? U jednačini su očuvanje vlasti, dvotrećinska većina kojom se menja Ustav, ali i farbanje demokratske fasade jednog autoritarnog režima. Od hiljadu onih koji su glasali, ubedljiva većina se zalepila za prve dve opcije. Mislim da ljuto greše, i da je treća opcija Vučiću milija, ali krenimo redom.

Šta mislite, koji je, iz Vučićeve perspektive, idealan ishod izbora?

— Nemanja Rujević (@strani_placenik) May 26, 2020

Opcija 1: Jači od sudbine

Jedva je bilo prošlo godinu dana od dolaska Naprednjaka na vlast, a legendarni novinar Miloš Vasić je napisao da je „Srpskoj naprednoj stranci zinulo dupe na sve i odmah", te tako i beše, mic po mic su zavladali svime od televizijskih sekundi preko beogradskih ćoškova gde se diluje droga do poslednje mesne kancelarije u selima čija imena zna da izgovori samo Vučić kad se dobro pripremi.

Zbilja, šta bi više dolikovalo radikalsko-naprednjačkoj estetici i shvatanju politike kao grabeža nego da na izborima osvoje, ako može, sto odsto glasova? Da pokažu kako su neprikosnoveno jaki, da narod nikog drugog neće?

Nevolja je što bi parlament sa recimo preko dvesta Naprednjaka bio loša poruka takozvanim „zapadnim partnerima“ i još takozvanijoj priči o „evropskoj perspektivi“. Po beogradskoj čaršiji se godinama priča da postoji „Mekalisterov protokol“, neka vrsta džentlmenskog sporazuma nazvana po Dejvidu Mekalisteru, bivšem izvestiocu Evropskog parlamenta za Srbiju i pulenu Angele Merkel. Taj protokol u suštini kaže – ok je dok više ličiš na Orbana nego na Erdogana, demokratija ne mora, ali mora fasada demokratije.

Igrokaz je godinama isti – srpska vlast bi kao u Evropsku uniju, a EU bi kao da primi Srbiju, pa kao brine za demokratiju u Srbiji i kao ne zna šta se stvarno zbiva, a Vučić kao ne zna da oni zapravo znaju. Cela ta kula od karata može da se sruši ako Naprednjaci ostanu sami u parlamentu da glasaju na zvonce.

Tada bi Vučiću još samo falili brkovi i naramenice za hokej pa da bude Lukašenko, nepobedivi predsednik Belorusije gde je prošle godine, eto, vlast osvojila svih 110 poslaničkih mesta na slobodnim i demokratskim izborima.

Paradoksalno, prvoborci za bojkot moraju da navijaju za što ubedljiviju pobedu SNS, kako je to napisala i profesorka Biljana Stojković:

To je slika kao da Lukašenko vlada. Nije lep prizor. Šta mislite zbog čega mu je toliko stalo da napravi opoziciju za ove izbore?

— Biljana Stojkovic (dabrica) (@pajaoliver) May 30, 2020

Opcija 2: Nek cveta hiljadu cvetova

Na opozicionoj sceni se godinama učvršćivala teorija prema kojoj Zapad forsira Vučića kako bi isposlovao konačni dogovor sa Kosovom. U poslednje vreme američki izaslanik Ričard Grenel, od milošte nazvan „Trampov buldožer“, vrši presing po celom terenu.

Veruje se da hoće svom pomahnitalom šefu da obezbedi spoljnopolitički uspeh pre predsedničkih izbora u SAD početkom novembra. U tom čitanju bi Tramp na travnjaku pred Belom kućom primio recimo Vučića i Tačija da sa njima nazdravi rešenju problema koji garnitura Klintonovih i Obame nije znala da reši.

Za promenu Ustava je potrebna dvotrećinska većina u parlamentu, a kod pitanja poput državnog uređenja treba i referendum na kojem je dovoljna natpolovična većina. Krajem prošle godine je vlast promenila zakon tako da su referendumi važeći bez obzira na izlaznost.

Dakle, ako Vučić hoće da stvarno reši Kosovo – što bi dobar deo građana dočekao kao izdaju – onda mu treba ta dvotrećinska većina da ne bi zavisio od podrške Socijalista ili paraopozicionih satelita.

U ovoj opciji bi ostatak parlamenta bio što šareniji to bolje po Vučića – tu je Dačić, malo Šešelj da bude babaroga za Zapad, malo oprobane i režimu ugodne građanske opcije koja gravitira oko Nenada Čanka, malo iskrena opozicija oko Sergeja Trifunovića. Tako sastav parlamenta makar na papiru ne bio beloruski.

Vlast je preduzela niz koraka da zašareni parlament: od spuštanja cenzusa na tri odsto, sejanja razdora u opoziciji, do pozivnice svakome ko je rekao da hoće na izbore – osim Pokretu slobodnih građana – da krene na čuvenu Turneju četiri televizije i sa RTS-a, Pinka, Hepija i B92 objasni zašto su izbori pravo rešenje, a bojkot glupost.

Opcija 3: Not great, not terrible

Ima li nešto bolje od stabilne dvotrećinske većine za SNS? Ima! Nazvaćemo to Šredingerovom dvotrećinskom većinom. I ima je i nema je, kao što je mačka u čuvenom eksperimentu ili živa ili mrtva pa je, dok se ne gvirne u kutiju, filozofski gledano i živa i mrtva.

Ako je Vučić mogao nešto da nauči o odnosu prema centrima moći, onda je to: Make yourself necessary. Ko je potreban, vlada trideset godina kao Milo. Ko nije potreban, završava karijeru bežanijom u gepeku kao Gruevski.

Šta, dakle, ako Vučić ima nameru da još vozi status kvo po pitanju Kosova, začinjen smenjivanjem podrške Srpske liste vladama u Prištini i organizacijom vikend-ratova sa Hašimom Tačijem kojih smo se već nagledali? Šta ako proceni da mu je rešavanje Kosova – a da se ne lažemo, svi znamo da bi se rešenje manje-više svelo na priznanje – još uvek prevelika žaba za gutanje i rizik da se, uprkos partijskoj mašineriji, džipovima tamnih stakala i batinašima, okrnji njegova vlast kod kuće?

Nešto mi se čini da Vučiću ta dvotrećinska većina ne treba za sam SNS – dovoljno je ako je ima zajedno sa prilepcima i ostalim Vulinima, i sa Socijalistima. To mu otvara još jednu opciju: ako mu se baš ne menja Ustav, uvek može da inscenira sukob u vladajućoj koaliciji i kaže Grenelu da, eto, nema većinu za promenu Ustava. Nije da bi mu Grenel verovao, ali bi peščani sat za Trampa iscureo.

Uostalom, malo se vodi računa o sledećem: Lista sa imenom Aleksandra Vučića je na prošlim izborima osvojila 131 mandat, dakle apsolutnu većinu, ali poslanički klub SNS broji samo 104 poslanika. Jer, Vučić je velikim brojem poslanika častio strančice čija podrška u biračkom telu nije ni na nivou statističke greške. Tako Ljajićevi imaju deset poslanika, penzioneri dinastije Krkobabić imaju devet, Vulin i Rističević imaju svoju poslaničku grupu, obaška su i Mađari sa pet poslanika.

Zgodno, zar ne? Imaš apsolutnu vlast i vernost, a na papiru imaš šarenilo i mogućnost da kažeš kako, eto, ne zavisi sve baš od tebe.

Opcija 4: Ja sam život svoj stavio na kocku

Svemoć režima i bol u predelu međunožja za tričarije kakvo je slobodno glasanje čine da Naprednjaci imaju neslućene mogućnosti da šteluju izbore. Kapilarni glasovi, bugarski vozovi, razvoženje glasača, vođenje paralelne evidencije, slikanje glasačkih listića…

I sve to na kvadrat jer opozicija do sada nije – a tek sada kada veliki deo bojkotuje neće – uspela da valjano kontroliše izborna mesta. Glasa se na 8.253 izborna mesta, istovremeno za lokal i republiku, i bez tridesetak hiljada poštenih ljudi koji znaju šta rade u biračkim odborima od kontrole neće biti ništa.

Za sve gornje opcije Naprednjaci mogu, i ne sumnjam da hoće, opredeliti deo svojih glasova ka drugim listama baš kao što su, kako se priča, nekima prikupljali potpise za predaju izbornih lista. Ali, moraju da paze da se ne preigraju.

Vučić je, lažno skromno, u februaru rekao da bi za SNS neuspeh bilo sve manje od 48,2 odsto koliko su osvojili prošli put. Kladionice mu u igri manje-više daju 61,01 odsto. Ako su tačne moje gornje pretpostavke, realno je da SNS cilja nešto između, recimo 55 odsto. Sve ispod toga bi Vučića bacilo u bedak.

Uostalom, ako ne bi dobio većinu, morao bi da se stvarno osloni na Dačića, umetnika preživljavanja i menjanja strane. Niko u srpskoj politici ne želi da zavisi od Dačića, pa makar o njemu imao podeblji dosije u fioci.

(vice.com/)